Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu (u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom izreke) tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka, kao i protiv odluke o troškovima postupka.

Tuženi je dao odgovor na reviziju. Troškove je tražio.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda iz člana 374. stav 1. ZPP, jer drugostepeni sud u postupku odlučivanja o žalbi nije pogrešno primenio odredbe ovog zakona, a što je moglo biti od uticaja na donošenje zakonite i pravilne odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac ima IV stepen stručne spreme (SSS) i po zanimanju je ... tehničar. U periodu od 18.02.2014. godine zaključno sa 25.09.2019. godine bio je radno angažovan kod tuženog na različitim poslovima po različitim osnovima (ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova i ugovori o radu na određeno vreme radi povećanog obima posla ili radi realizacije projekta ili radi zamene odsutnog radnika). Reč je o poslovima: „...“ u periodu od 18.02.2014. godine do 04.08.2014. godine (po ugovoru o obavljanju privremenih i povremenih poslova zbog povećanog obima posla od 18.02.2014. godine); „...“ u periodu od 14.01.2015. godine do 14.01.2017. godine (do 24 meseca)“ zbog povećanog obima posla (na osnovu ugovora o radu na određeno vreme od 14.01.2015. godine); „...“ u periodu od 14.01.2017. godine do 14.01.2019. godine (do 24 meseca) zbog povećanog obima posla radi realizacije KFW projekta (po ugovoru o radu br. .. od 12.01.2017. godine), a dodatno i poslove „...“ zbog potreba procesa rada i organizacije rada u skladu sa članom 171. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji poslova od 25.09.2014. godine (aneks ugovora o radu br .. od 16.01.2017. godine); „...“ u periodu od 14.01.2019. godine do 11.04.2019. godine (do 24 meseca) radi realizacije KFW projekta (po ugovoru o radu na određeno vreme od 14.01.2019. godine), a radni odnos mu je prestao na osnovu rešenja tuženog od 10.04.2019. godine.

Nakon toga, tužilac je obavljao kod tuženog sledeće poslove: „...“ u periodu od 12.04.2019. godine do 24.04.2019. godine radi zamene privremeno odsutnog radnika do njegovog povratka sa bolovanja na posao (po ugovoru o radu na određeno vreme od 12.04.2019. godine), a radni odnos mu je prestao na osnovu rešenja tuženog od 25.04.2019. godine; „...“ dana 25.04.2019. godine radi zamene privremeno odsutnog radnika do njegovog povratka sa bolovanja (po ugovoru o radu na određeno vreme od 25.04.2019. godine), a radni odnos mu je prestao na osnovu rešenja tuženog od 30.04.2019. godine; „...“ u periodu od 03.05.2019. godine do 02.06.2019. godine (po ugovoru o obavljanju privremenih i povremenih poslova od 03.05.2019. godine), a radno angažovanje mu je prestalo na osnovu rešenja tuženog od 03.06.2019. godine zbog isteka roka na koji je angažovan; „...“ u periodu od 03.06.2019. godine do 14.06.2019. godine do povratka privremeno odsutnog zaposlenog (po ugovoru o radu na određeno vreme od 04.06.2019. godine), a radni odnos mu je prestao na osnovu rešenja od 20.06.2019. godine; „...“ u periodu od 17.06.2019. godine do 24.06.2019. godine do povratka privremeno odsutnog radnika (po ugovoru o radu na određeno vreme od 17.06.2019. godine), a radni odnos mu je prestao na osnovu rešenja tuženog od 25.06.2019. godine; „...“ u periodu od 25.06.2019. godine do 24.07.2019. godine“ (po ugovoru o obavljanju privremenih i povremenih poslova od 25.06.2019. godine), a radno angažovanje mu je prestalo na osnovu rešenja tuženog od 26.07.2019. godine zbog isteka roka na koji je angažovan; „...“ u periodu od 29.07.2019. godine do 30.07.2019. godine do povratka privremeno odsutnog zaposlenog sa bolovanja (po ugovoru o radu na određeno vreme od 26.07.2019. godine), a radni odnos mu je prestao na osnovu rešenja tuženog od 31.07.2019. godine; „....“ u periodu od 31.07.2019. godine do 25.08.2019. godine do povratka privremeno odsutnog zaposlenog s bolovanja (po ugovoru o radu na određeno vreme od 31.07.2019. godine), a radni odnos mu je prestao na osnovu rešenja tuženog od 29.08.2019. godine; „...“ u periodu od 26.08.2019. godine do 25.09.2019. godine (po ugovoru o obavljanju privremenih i povremenih poslova od 29.08.2019. godine). Dana 25.09.2019. godine tuženi je odjavio tužioca sa osiguranja.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su zaključili da nema mesta pružanju tražene pravne zaštite tužbenom zahtevu, nalazeći da nisu ispunjeni zakonski uslovi iz člana 37. stav 6. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 sa novelama) za prerastanje radnog odnosa u radni odnos na neodređeno vreme. Po isteku prethodnog ugovora o radu na određeno vreme od 14.01.2015. godine do 24 meseca (po kome je tužilac kod tuženog obavljao poslove „...“), zaključen je predmetni ugovor o radu od 12.01.2017. godine (sa aneksom od 16.01.2017. godine), na koji se tužilac poziva, za rad na projektu čije je vreme unapred određeno (po kome je kod tuženog obavljao poslove „...“, a dodatno i poslove „...“ ), a kako je rad na projektu produžen i po isteku 24 meseca, tuženi je sa tužiocem zaključio novi ugovor o radu sa trajanjem od 14.01.2019. godine do 11.04.2019. godine (do tri meseca) radi realizacije navedenog projekta (za rad na poslovima „...“). Ovako zaključeni ugovor predstavlja izuzetak od primene pravila propisanog u članu 37. stav 2. Zakona o radu da poslodavac može da zaključi jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji, sa prekidima ili bez prekida, ne može biti duži od 24 meseca, a taj ugovor nije zaključen suprotno odredbama Zakona o radu. Dodatno, drugostepeni sud je izneo argumentaciju da u situaciji kada zaposleni na određeno vreme radi po dva različita osnova, rad na određeno vreme po jednom osnovu se ne može priračunavati vremenu trajanja radnog odnosa na određeno vreme kada je radio po drugom osnovu.

Prema oceni Vrhovnog suda, drugostepena presuda je zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 37. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05 ...95/18), propisano je da se radni odnos zasniva za vreme čije je trajanje unapred određeno kada su u pitanju sezonski poslovi, rad na određenom projektu, povećanje obima posla koje traje određeno vreme i slično, za vreme trajanja tih potreba, s tim što tako zasnovan radni odnos neprekidno ili sa prekidima ne može trajati duže od 12 meseci. Radni odnos na određeno vreme, radi zamene privremeno odsutnog zaposlenog, može se zasnovati do povratka privremeno odsutnog zaposlenog (stav 3.). Radni odnos zasnovan na određeno vreme postaje radni odnos na neodređeno vreme ako zaposleni nastavi da radi najmanje 5 radnih dana po isteku roka za koji je zasnovan radni odnos (stav 4.).

Noveliranom odredbom člana 37. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ broj 75/14 od 21.07.2014. godine), propisano je da se ugovor o radu može zaključiti na određeno vreme, za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1.), odnosno da poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji sa prekidima ili bez prekida ne može biti duži od 24 meseca (stav 2.), da se prekid kraći od 30 dana ne smatra prekidom iz stava 2. (stav 3.) propisano je da se ugovor o radu može zaključiti za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba, da izuzetno od stava 2. ugovor o radu na određeno vreme može da se zaključi ako je to potrebno zbog zamene privremeno odsutnog zaposlenog, do njegovog povratka (stav 4. tačka 1) i da ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama tog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje 5 radnih dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme (stav 6.).

Odredbom člana 175. tačka 1. istog Zakona propisano je da radni odnos prestaje istekom roka na koji je zasnovan.

Prema pravilima iz citiranog člana 37. Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br.24/05...32/13) i noveliranim odredbama istog člana Zakona o radu (“Službeni glasnik RS” br.75/14), do preobražaja radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme može doći u situaciji ako zaposleni neprekidno ili s prekidima radi duže od 12, odnosno 24 meseca. To ovde nije slučaj jer je po isteku prethodnog ugovora o radu na određeno vreme od 14.01.2015. godine sa trajanjem do 24 meseca zbog povećanog obima posla (po kome je tužilac kod tuženog obavljao poslove „...“), zaključen predmetni ugovor o radu od 12.01.2017. godine (sa aneksom od 16.01.2017. godine) za rad po drugom osnovu tj. na projektu čije je vreme unapred određeno (po kome je kod tuženog obavljao poslove „...“, a dodatno i poslove „...“ ), dakle po drugom osnovu, a kako je rad na projektu produžen i po isteku 24 meseca, tuženi je sa tužiocem zaključio novi ugovor o radu sa trajanjem od 14.01.2019. godine do 11.04.2019. godine (do tri meseca) radi realizacije navedenog projekta (za rad na poslovima „...“).

U takvoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, pravilan je zaključak drugostepenog suda da nisu ispunjeni zakonom propisani uslovi za preobražaj radnog odnosa jer tužilac nije nastavio da radi kod tuženog najmanje pet dana nakon isteka dve godine od zasnivanja radnog odnosa zbog izvršenja određenog posla. Okolnost da je tužilac nakon proteka roka od 24 meseca po ugovoru od 12.01.2017. godine (sa aneskom od 16.01.2017. godine) nastavio da radi kod tuženog na poslovima „...“ i u periodu od 14.01.2019. godine do 11.04.2019. godine radi realizacije KFW projekta na odnosu novog ugovora o radu na određeno vreme od 14.01.2019. godine (na radni odnos mu je prestao na osnovu rešenja tuženog od 10.04.2019. godine) ne utiče na ispunjenost zakonskih uslova jer je tužilac dalji rad obavljao po drugom ugovoru, a u kasnijem periodu radi zamene odsutnog zaposlenog, koji je svrstan kao rad koji se može obavljati izuzetno mimo zakonskog ograničenja od 24 meseca, odnosno trajanje takvog radnog odnosa određeno je do povratka odsutnog zaposlenog na rad.

Osim toga, s obzirom na činjenicu da je tuženi korisnik javnih sredstava, to se u odnosu na njega primenjuje i Zakon o budžetskom sistemu. Navedenim zakonom, čije su norme obavezujuće i za tuženog, kao i Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu („Službeni glasnik RS“, br.108/13 – koji je stupio na snagu 07.12.2013. godine) i kasnijim izmenama i dopunama, članom 27e stav 34. propisano je da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2015. godine, odnosno do 31.12.2020. godine. Izuzetno od stava 34. ovog člana radni odnos sa ovim licima može se zasnovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnoso drugog nadležnog organa uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Članom 105. istog zakona, propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnotnosti sa ovim zakonom, primenjuju se odredbe ovog zakona.

Naime, tužilac je kod tuženog bio radno angažovan, između ostalog, o po ugovorima o radu na određeno vreme u periodu kada tuženi, kao korisnik javnih sredstava nije bio u mogućnosti da zasnuje radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, osim kada za to postoji saglasnost tela Vlade i predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva, što ovde nije slučaj. Odredbe Zakona o budžetskom sistemu kojima se propisuje zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licem radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta su lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o radu, kojima se propisuju uslovi za preobražaj radnog odnosa sa određenog na neodređeno vreme.

Iz iznetih razloga nisu osnovni navodi revizije o pogrešnoj primeni materijalnog prava i Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu prvom izreke.

Zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju je odbijen kao neosnovan s obzirom da nisu bili nužni za vođenje ove parnice, u smislu člana 154. stav 1. ZPP, zbog čega je na osnovu odredbe člana 165. stav 1. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković