Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog, po Ugovoru o radu od 10.04.2003. godine, zasnovao radni odnos na neodređeno vreme sa punim radnim vremenom. Rešenjem tuženog od 27.02.2006. godine tužiocu je prestao radni odnos. Rešenje je poništeno kao nezakonito pravnosnažnom presudom od 10.07.2009. godine i tuženi je obavezan da tužioca vrati na rad. Po zahtevu tužioca za vraćanje na rad, između stranaka je 08.12.2009. godine zaključen Ugovor o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti. Ovim ugovorom je konstatovano da je tužilac počev od 09.04.2003. godine zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, te da će po sporazumu raditi sa nepunim radnim vremenom, odnosno sa 70%, dok je 30% u radnom odnosu u Osnovnoj školi „Karađorđe“ iz ... . Potom je usledilo zaključenje aneksa ugovora o radu 22.10.2010. godine i 25.10.2011. godine, kojima je takođe ugovoren rad tužioca sa nepunim radnim vremenom. U narednom periodu, počev od aneksa od 31.03.2017. godine, zaključeno je više aneksa ugovora o radu, kojima je ugovoreno puno radno vreme tužioca, s tim da je bilo predviđeno će 50% zarade biti obezbeđeno iz budžetskih sredstava, a 50% iz sopstvenih sredstava tuženog. U svim ovim aneksima, predviđeno je da se zaključuju na određeno vreme, uz precizno određivanje vremena trajanja aneksa uz mogućnost njihovog produženja. Osporenim Aneksom ugovora od 26.02.2021. godine, tužilac je ponovo raspoređen na poslove zdravstvenog saradnika sa nepunim radnim vremenom, odnosno sa 50% punog radnog vremena, počev od 01.03.2021. godine. Kao i u svim do tada zaključenim aneksima, izričito je predviđeno da u svemu ostalom ugovor o uređivanju međusobnih prava, obaveza i odgovornosti od 08.12.2009. godine ostaje na snazi.

Zaključenju aneksa ugovora o radu počev od aneksa od 31.03.2017. godine, prethodilo je obraćanje tuženog 12.02.2016. godine Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje, radi dobijanja instrukcija u vezi sa prelaskom tužioca, kao lica koje radi sa nepunim radnim vremenom, na puno radno vreme, uz napomenu da se radi o zdravstvenom saradniku zaposlenom na neodređeno vreme. Zavod je odgovorio da se tražena promena ne može izvršiti, jer je u toku program racionalizacije u zdravstvenim ustanovama.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca odbili, nalazeći da nisu ispunjeni uslovi za preobražaj radnog odnosa koji tužilac tužbom traži. Po stanovištu nižestepenih sudova, sve vreme tužilac je kod tuženog u radnom odnosu na neodređeno vreme, a jedine promene iskazivane u aneksima odnosile su se na to da li je tužilac radio sa punim ili nepunim radnim vremenom i na koje radno mesto je raspoređivan. Stoga nema mesta primeni člana 37. stav 6. Zakona o radu. S druge strane, ne postoji normativni okvir na osnovu koga bi se moglo utvrditi da radni odnos sa nepunim radnim vremenom preraste u radni odnos sa punim radnim vremenom.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 31. Zakona o radu („Sl. glasnik RS“, br.24/05 ... 95/18), propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na neodređeno ili određeno vreme (stav 1); ugovor o radu u kome nije utvrđeno vreme na koje se zaključuje smatra se ugovorom o radu na neodređeno vreme. Odredbom člana 37. istog zakona, propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom, ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja, za vreme trajanja tih potreba (stav 1.). Poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji, sa prekidima ili bez prekida, ne može biti duži od 24 meseca (stav 2.). Ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet radnih dana po isteku vremena za koji je ugovor zaključen, smatra se da radni odnos zasniva na neodređeno vreme (stav 6.). Prema odredbi člana 39. Zakona o radu, radni odnos se može zasnovati i za rad sa nepunim vremenom, na neodređeno ili određeno vreme.

U konkretnom slučaju, tužilac je kod tuženog zasnovao radni odnos na neodređeno vreme počev od 09.04.2003. godine, s tim što je nakon poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, po njegovom povratku na rad, sa tuženim zaključen ugovor o radu 08.12.2009. godine, u kome je izričito navedeno da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme počev od 09.04.2003. godine. Nakon toga, tuženi je sa tužiocem zaključio više aneksa ugovora o radu, kojima nije menjan radno pravni status tužioca u smislu zasnivanja radnog odnosa na određeno ili neodređeno vreme, već su se isti razlikovali samo u pogledu toga da li tužilac radi sa punim ili nepunim radnim vremenom i u pogledu radnog mesta na koje je tužilac raspoređivan. Nasuprot revizijskim navodima, odredbe u aneksima ugovora o radu počev od Aneksa od 31.03.2017. godine, koje se odnose na vremensko važenje tih aneksa, ne ustanovljavaju promenu radnog odnosa tužioca u rad na određeno vreme. Ove odredbe usledile su iz razloga što tuženi nije dobio saglasnost od nadležnog zavoda da se rad tužioca finansira od strane Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, već je isti morao delimično biti finansiran, iz sredstava koje je tuženi morao obezbediti a što je bilo neizvesno. Pošto je tužilac sve vreme kod tuženog u radnom odnosu na neodređeno vreme, to nisu ispunjeni uslovi za preobražaj radnog odnosa, sledi zaključak da je tužbeni zahtev tužioca neosnovan.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. ZPP.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u izreci doneo primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković