U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Mirjane Andrijašević, predsednika veća, Ivane Rađenović i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Marija Joksović, advokat iz ..., protiv tužene Osnovne škole „Branko Radičević“ iz Ravnog Sela, koju zastupa Nestor Avramov, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 694/24 od 20.06.2024. godine, u sednici održanoj 06.02.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

USVAJA SE revizija tužioca i PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 694/24 od 20.06.2024. godine, tako što se ODBIJA kao neosnovana žalba tužene i POTVRĐUJE presuda Osnovnog suda u Vrbasu P1 890/23 od 07.02.2024. godine, a odbija se zahtev tužene za naknadu troškova parničnog postupka.

OBAVEZUJE SE tužena da tužiocu naknadi troškove revizijskog postupka u iznosu od 36.913,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema otpravka presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Vrbasu P1 890/23 od 07.02.2024. godine, stavom prvim izreke, usvojen je tužbeni zahtev. Stavom drugim izreke, tužena je obavezana da tužiocu na ime manje isplaćenih troškova za dolazak i odlazak sa rada za gradski prevoz u Ravnom Selu, za period od 10.06.2019. godine do 11.11.2020. godine, isplati 22.350,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 28.02.2023. godine do isplate, kao i obračunatu zakonsku zateznu kamatu na neisplaćeni iznos do dana veštačenja 25.02.2023. godine od 6.712,85 dinara. Stavom trećim izreke, tužena je obavezana da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 163.988,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti odluke do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 694/24 od 20.06.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je žalba tužioca a usvojena žalba tužene, pa je preinačena prvostepena presuda, tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tužena obaveže da mu po osnovu naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada (lokalni prevoz u Ravnom Selu) isplati 22.350,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 28.02.2023. godine do isplate, kao i 6.712,85 dinara po osnovu obračunate zakonske zatezne kamate do 25.02.2023. godine, kao i da mu naknadi troškove postupka od 163.988,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom drugim izreke, tužilac je obavezan da tuženoj naknadi troškove prvostepenog postupka od 126.000,00 dinara i troškove žalbenog postupka od 37.088,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložio da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. ZPP zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse.

Po oceni Vrhovnog suda revizija je dozvoljena na osnovu člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon), zbog čega nije bilo mesta oceni izuzetne dozvoljenosti revizije u smislu člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda parničnog postupka iz član 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tužene do 11.11.2020. godine (kada je ostvario pravo na starosnu penziju) na radnom mestu profesora ... . Prebivalište tužioca je u Ravnom Selu u ul. ... br. .., a sedište tužene je takođe u Ravnom Selu u ul. Maršala Tita br. 112, tako da ukupna udaljenost od mesta stanovanja do mesta rada je oko 510 m. U utuženom periodu tužena nije tužiocu isplaćivala naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, za lokalni prevoz u Ravnom Selu. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđena je visina troškova prevoza na osnovu podatka o ceni mesečne pretplatne karte prevoznika „Dunavprevoz“ Bačka Palanka.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev tužioca primenom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu i člana 26. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, zaključujući da tužilac ima pravo na naknadu traženih troškova u visini opredeljenoj prema prisutnosti tužioca na poslu, a u visini prevozne karte u javnom saobraćaju, a udaljenost od mesta stanovanja tužioca do sedišta škole, opravdava realnu potrebu za ostvarivanje prava na naknadu tih troškova.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca za naknadu troškova za dolazak na rad i povratak sa rada (lokalni prevoz u Ravnom Selu), ocenjujući da tužilac nema pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada na toj relaciji, s obzirom da razdaljina od mesta prebivališta tužioca do sedišta škole iznosi oko 270 metara i ista ne predstavlja udaljenost koja bi opravdavala korišćenje prevoza radi dolaska na posao i odlaska sa posla kao i dosuđivanje naknade po ovom osnovu, s obzirom da tužilac na ovoj udaljenosti nije ni imao potrebu za prevozom, koju udaljenost je mogao da pređe peške u trajanju od 3 minuta.

Po oceni Vrhovnog suda osnovano se revizijom ukazuje da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 118. stav 1. tačka 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...113/2017), propisano je da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevoza karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Prema odredbi člana 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika („Službeni glasnik Republike Srbije“ broj 21/2015) zaposleni ima pravo na naknadu za dolazak i odlazak sa rada, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju (gradski, prigradski, međugradski), koja mora biti isplaćena do petog u mesecu za prethodni mesec, ukoliko poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz.

Polazeći od sadržine navedenih odredbi pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, pripada svim zaposlenima kod tužene, bez obzira na činjenicu da li zaposleni koriste javni ili sopstveni prevoz, odnosno na posao dolaze pešice, niti je isplata troškova prevoza uslovljena rastojanjem od mesta prebivališta zaposlenih do mesta rada. Troškovi se određuju prema broju efektivnih radnih dana i cene prevozne karte u javnom prevozu, kako je pravilno zaključio prvostepeni sud. Vrhovni sud nalazi da opredeljenje zakonodavca da se visina naknade troškova prevoza prizna zaposlenima u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju istovremeno ne znači da je korišćenje sredstava javnog prevoza zakonom propisan uslov za ostvarivanje prava zaposlenog na troškove prevoza i da je zakonom to pravo uskraćeno zaposlenima koji prevoz do radnog mesta obezbeđuju na drugi način (svojim vozilom, taksi vozilom, pešice i slično).

Kako tužena nije obezbedila sopstveni prevoz tužiocu za dolazak i odlazak sa rada u smislu Zakona o radu, po oceni ovog suda, nije mogla ni da joj uskrati zakonsko pravo na naknadu ukupnih troškova prevoza od mesta stanovanja tužioca do mesta rada, imajući u vidu razdaljinu od 510 metara (koliko prema tvrdnji tužioca iznosi razdaljina od kolskog prelaza ispred kuće tužioca do kapije, odnosno glavnog ulaza škole), odnosno 270 metara (prema Google maps), što sve opravdava dosuđivanje traženih troškova prevoza manje isplaćenih stvarnih troškova prevoza. Iz iznetih razloga, pravilna je ocena prvostepenog suda da tužilji, na osnovu odredbe člana 118. stav 1. Zakona o radu i člana 26. stav 1. Posebnog kolektivnog ugovora za zaposlene u osnovnim i srednjim školama i domovima učenika, pripada pravo na naknadu troškova za dolazak na rad i povratak sa rada u spornom periodu, u iznosima utvrđenim iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke.

Pravilna je odluka o troškovima parničnog postupka, sadržana u stavu trećem izreke prvostepene presude, jer je doneta pravilnom primenom odredbe članova 153, 154. i 163. ZPP.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 416. stav 1.ZPP, odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu na osnovu članova 153. stav 1, 154. stav 2. i 163. stav 2. ZPP, pripadaju opredeljeni troškovi revizijskog postupka prema ostvarenom uspehu u sporu, koji obuhvataju troškove na ime sastava revizije sa uvećanjem na ime PDV-a od 21.600,00 dinara, prema važećoj Advokatskoj tarifi, kao i na ime sudskih taksi za reviziju 6.125,00 dinara i odluku po reviziji 9.188,00 dinara, odmereno prema Zakonu o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 28/24...95/18).

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 165. stav 2.ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković