Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, stava prvog i drugog izreke, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu odluku u preinačujućem delu stava drugog izreke primenom člana 408. u vezi člana 403. stav 2 tačka 2 Zakona o parničnom postupku - ZPP („Sl. glasnik RS“ br. 72/11, 55/14 ... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. a ni u postupku pred drugostepenim sudom nije došlo do propusta u primeni ili do pogrešne primene koje od odredaba ovog zakona pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se revizijom ukazuje.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je 20.08.2016. godine radio kod tuženog na radnom mestu fizičkog tehničkog obezbeđenja u luci Dunav ..., kada se povredio na radnom mestu tako što je upao u kanal za mehanizaciju prilikom ulaska u neosvetljen hangar. Prilikom povređivanja tužilac je radio na radnom mestu sa povećanim rizikom, bio je neadekvatno obuven i nije prošao obuku iz bezbednosti i zdravlja na radu za navedeno radno mesto i zadobio je tešku telesnu povredu u vidu preloma drugog slabinskog pršljenja i uganuća i istegnuća pobočnih veza levog kolena. Trpeo je bolove jakog intenziteta pet časova, srednjeg intenziteta deset časova u vremenskom trajanju od tri meseca, četiri meseca bolove srednjeg intenziteta dok bolove slabog intenziteta pri prinudnom položaju tela trpi i dalje. Sekundarni strah srednjeg intenziteta trpeo je oko jedan čas, sekundarni strah nižeg intenziteta dvanaest dana, a tercijalni strah trpi i dalje, dok primarni strah visokog intenziteta u vidu straha za život nije trpeo. Kod tužioca je utvrđeno da postoji umanjenje opšteživotne aktivnosti sa ortopedskotraumatološke strane od 15%.

Tužilac traži tužbom naknadu nematerijalne štete pretrpljene usled zadobijene povrede na radu prouzrokovane događajem od 20.08.2016. godine.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je zaključio da je tužilac zbog zadobijene povrede na radu kritičnom prilikom pretrpeo nematerijalnu štetu koju je tuženi u obavezi da mu naknadi primenom članom 173., 174. Zakona o obligacionim odnosima i člana 164. Zakona o radu, s tim što je tužiocu dosudio iznose odmerene visine pravične naknade po traženim osnovima sa umanjenjem od 70% na ime utvrđenog doprinosa tužioca nastanku štete, pozivom na primenu člana 200. u vezi člana 192. Zakona o obligacionim odnosima. U preostalom delu, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev kao previsoko postavljen.

Drugostepeni sud je zaključio da je prvostepeni sud pravilno primenio član 173 i 174 Zakona o obligacionim odnosima u vezi člana 164 Zakona o radu kada je zaključio da je tuženi u obavezi da tužiocu nadoknadi nematerijalnu štetu zbog pretrpljene povrede na radu i da je pravilno odmerio visinu pravičnih naknada po traženim osnovima. Suprotno prvostepenom sudu, međutim, drugostepeni sud je utvrdio doprinos tužioca nastanku štete od 50% i zaključio da srazmerno tako utvrđenom doprinosu tužiocu pripadaju uvećani iznosi nematerijalne štete. Zbog toga je pozivom na član 200. i 192. Zakona o obligacionim odnosima, drugostepeni sud delimično preinačio prvostepenu presudu u odbijajućem delu i tužiocu dosudio pripadajuću razliku iznosa pravičnih naknada (kao u stavu drugom izreke). U preostalom odbijajućem kao i u obavezujućem delu, drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu presudu.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovano se revizijom tuženog ukazuje da je odluka drugostepenog suda u preinačujućem delu zasnovana na pogrešnoj primeni člana 200. u vezi člana 192. Zakona o obligacionim odnosima.

Članom 200. Zakona o obligacionim odnosima - ZOO, propisano je da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica, kao i za strah, sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (stav 1.). Prilikom odlučivanja o zahtevu na naknadu nematerijalne štete, kao i visini njene naknade, sud će voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (stav 2.). Članom 192. stav 1. ZOO propisano je da oštećeni koji je doprineo da šteta nastane ili da bude veća nego što bi inače bila, ima pravo samo na srazmerno smanjenu naknadu.

U konkretnom slučaju i po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je pravilno utvrdio da je doprinos tužioca nastaloj nemeterijalnoj šteti 50%. Tužilac je prilikom povređivanja obavljao poslove fizičkog tehničkog obezbeđenja u luci Dunav ..., koji poslovi predstavljaju poslove sa povećanim rizikom bez da je prošao adekvatnu obuku za obavljanje tih poslova. Međutim, nezavisno od toga što nije prošao adekvatnu obuku za obavljanje navedenih poslova, tužiocu kao prosečnom čoveku nije moglo ostati nepoznato da se prilikom obavljanja tih poslova zahteva posebna opreznost i postupanje zaposlenog sa visokim stepenom pažnje, a što je izostalo. U tom smislu drugostepeni sud je utvrđene okolnosti da je radni zadatak tužioca bio obezbeđenje i čuvanje imovine tuženog, te da tužilac kritičnom prilikom o opažanju buke u hangaru nije obavestio pretpostavljenog, već da je ušao u neosvetljen hangar, iako je imao mogućnost i znao da prostor može učiniti vidljivim i preglednim paljenjem svetla ili baterijskom lampom, kao i da je znao da se u predmetnom hangaru nalazi kanal za mehanizaciju i da je nepropisno obuven, pravilno vrednovao kao postupke propuštanja dužne pažnje tužioca, zbog kojih je doprinos tužioca kao oštećenog nastanku štete 50%, pa su suprotni navodi revizije neosnovani.

S tim u vezi, a imajući u vidu utvrđenu odgovornost tuženog za prouzrokovanje štete tužiocu zbog zadobijene povrede na radu prilikom obavljanja poslova tužioca sa povećanim rizikom, te izostanak obuke tužioca iz bezbednosti i zdravlja na radu za navedeno radno mesto zbog čega se tuženi ne može osloboditi odgovornosti za prouzrokovanje štete tužiocu, drugostepeni sud je pravilno zaključio da tužiocu primenom člana 200 i 192. Zakona o obligacionim odnosima pripadaju odmereni iznosi pravilnih naknada po traženim osnovima umanjeni srazmerno utvrđenom doprinosu tužioca od 50%. Zbog toga je drugostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu u odbijajućem delu i tužiocu dosudio iznose pripadajuće razlike pravičnih naknada po traženim osnovima.

Iz navedenih razloga primenom člana 414. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu odluku u odbijajućem delu stava prvog izreke, u smislu člana 410. stav 2. ZPP kojim je pravnosnažno odlučeno o preostalom delu tužbenog zahteva povodom glavne stvari i o troškovima prvostepenog postupka, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 441. ZPP, revizija je uvek dozvoljena u sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. Ukoliko se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu u radnom sporu, dozvoljenost revizije se ocenjuje na osnovu člana 403. stav 3. ZPP, prema kome revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Članom 420. stav 1. ZPP, propisano je da stranke mogu da izjave reviziju protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan, dok je stavom 2. istog člana Zakona, propisano da revizija protiv rešenja iz stava 1. ovog člana nije dozvoljena u sporovima u kojima ne bi bila dozvoljena revizija protiv pravnosnažne presude. Kada je za izjavljivanje revizije merodavna vrednost predmeta spora, to se na osnovu člana 28. stav 1. ZPP, uzima samo vrednost glavnog zahteva, dok se prema stavu 2. istog člana Zakona, ne uzimaju u obzir kamate, ugovorna kazna i ostala sporedna traženja, kao i troškovi postupka ako ne čine glavni zahtev.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijenog dela 481.000,00 dinara ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000,00 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe 10.04.2017. godine, to je revizija u delu u kom je izvjavljena protiv odbijajućeg dela stava prvog izreke drugostepene presude, kojim je pravnosnažno odlučeno o glavnom zahtevu, nedozvoljena, primenom člana 403. stav 3. ZPP. Revizija nije dozvoljena ni u delu u kom je izjavljena protiv odbijajućeg dela stava prvog izreke drugostepene presude kojom je pravnosnažno odlučeno o troškovima prvostepenog postupka, jer troškovi postupka ne čine glavni zahtev, već sporedno potraživanje.

Iz iznetih razloga, primenom člana 413. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković