Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su bile u poslovnom odnosu po osnovu zaključena dva ugovora o kreditu. Tuženi je, dana 25.04.2019. godine u 09:39:53 i 09:39:59 časova, greškom inicirao prinudnu naplatu menica tužioca što je dovelo do blokade tužiočevog računa. Istog dana u 14:54 časova tuženi je prosledio zahtev za povlačenje naloga za prinudnu naplatu, po kom je postupljeno u 15:19:16 časova, čime račun tužioca faktički više nije bio pod blokadom. Međutim, iz tehničkih razloga zasnovanih na proceduri tač. 6. Odluke o načinu vršenja prinudne naplate sa računa klijenta, odnosno iz razloga što od „Banca Intesa“ nije primljena poruka SMT 720 da je postupljeno pa ranije datom nalogu za prinudnu naplatu, od strane Sektora za prinudnu naplatu nije mogla biti poslata poruka bankama o deblokadi računa, već je to učinjeno prvog narednog radnog dana 30.04.2019. godine (26.- 29.04. bili su neradni dani) nakon što je stigla elektronska SMT 720 poruka „Banca Intesa“. Nalog za deblokadu, dakle, prosleđen je 30.04.2019. godine u 9:27 časova. Na internet prezentaciji NBS, odnosno stranici koja se odnosi na pretraživanje dužnika u prinudnoj naplati, tužilac nema, niti je imao evidentiranu blokadu u spornom periocu od 25.04.2019. godine do 30.04.2019. godine. U spornom periodu nije radio jer se radio o uskršnjim praznicima.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su stanovišta da tužilac nije, u smislu članova 154. i 155. Zakona o obligacionim odnosima, dokazao uzročnu vezu između radnje tuženog - blokade tužiočevih računa puštanjem menica na naplatu i pada prometa tužiočeve robe odnosno eventualno nastale štete za tužioca. Takvo postupanje banke nije uticalo na likvidnost tužioca, odnosno mogućnost korišćenja sredstava na računima, s obzirom da je povlačenje naloga izvršeno uredno. Nižestepeni sudovi smatraju da je tužilac morao dokazati da je zbog blokade računa, izazvane pogrešnim postupanjem tužioca, došlo do pada prometa robe odnosno problema sa dobavljačima. Obrazlažu da nije bilo sporno da je tuženi neosnovano blokirao račun tužioca i da pojedine banke nisu odblokirile račun pet dana (praznični period), ali da je tužilac sve vreme bio likvidan. Smatraju da nije dokazano da je blokada računa dovela do urušavanja poslovanja tužioca i velikih finansijskih gubitaka. Zaključuju da se iz priloženih pisanih ugovora o poslovnoj saradnji tužioca sa njegovim poslovnim partnerima i iskaza predloženih i saslušanih svedoka nije moglo zaključiti da su određeni poslovni partneri, banka ili neka druga finansijska institucija, uskratili svoje usluge tužiocu usled bojazni od njegove nelikvidnosti izazvane konkretnom blokadom od 24.04.2019. godine. Smatraju da bi izvođenje dokaza veštačenjem od strane veštaka ekonomsko-finansijske struke bilo relevantna samo u situaciji da je prethodno utvrđen osnov potraživanja naknade štete, što konkretno nije slučaj, te da je stoga taj dokazni predlog odbijen.

Revizijom se osporava izneto stanovište nižestepenih sudova. Revident ukazuje da je tuženi bez upozorenja raskinuo oba ugovora o kreditu, aktivirao sredstva obezbeđenja i sa poslovnih računa tužioca naplatio više od 35 miliona dinara. Nakon intervencije tužioca, tuženi nije dostavio dokaze da je u redovan status vratio oba ugovora o kreditu, kao i novac naplaćen neosnovanim blokiranjem računa, već je po jednom ugovoru o kreditu vratio iznos od 13 miliona dinara, iz čega je nesporno da je šteta tužioca samo po tom osnovu 22 miliona dinara. Smatra da bi se ekonomsko- finansijskim veštačenjem, koja bi obuhvatila analizu poslovanja tužioca, utvrdila šteta koju je tužilac pretrpeo zbog blokade računa. Posebno ističe da Zakon o trgovini, u odredbi člana 41, predviđa pravo pravnog lica na naknadu nematerijalne štete, što upućuje da je materijalno pravo pogrešno primenjeno.

Revizija je neosnovana.

Sud nije vezan pravnim osnovom tužbenog zahteva ali jeste činjeničnim navodima tužbe. Stranke su dužne da iznesu činjenice na kojima zasnivaju svoj zahtev (čl. 192 st. 1 Zakona o parničnom postupku) a ovakav teret (procesni) tužilac ima već prilikom podnošenja tužbe. Predmetnom tužbom, i dalje, tužilac je istakao da potražuje izgubljenu dobit zbog neosnovane blokade računa od strane tuženog. Drugim rečima, životni događaj (činjenični skup) je neosnovana blokada računa koja je, po njegovim navodima, dovela do otežanog poslovanja sa partnerima i smanjenja prometa. Pored toga tužbom je tražio i naknadu nematerijalne štete. Dakle, nije tražio naknadu štete zbog neosnovanog raskida ugovora o kreditu od strane tuženog, odnosno zbog toga što jedan ugovor nije vraćen ''u redovan status'', niti se o tome raspravljalo. S tim u vezi ne stoje revizijski navodi da je tužilac po ovom osnovu pretrpeo nespornu štetu od 22 miliona dinara.

Nasuprot revizijskim navodima, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac nije dokazao uzročnu vezu između neosnovane blokade računa tužioca i eventualno pretrpljene materijalne štete. Kod utvrđene činjenice da je tužilac bio likvidan u periodu blokade od 26.04. do 29.04. a i da su to bili neradni dani, te u nedostatku dokaza da je blokada uticala na poslovnu saradnju sa nekim (određenim) partnerima ili da je dovela do smanjenja prometa, odnosno uticala na konkretne poslove, niti je bilo pisanih dokaza da se tužilac obraćao bankama zahtevom za finansijsku podršku pa ni da je isti zbog neosnovane blokade odbijen, zaključak sudova ispostavlja se pravilnim. Vrhovni sud nalazi potrebnim da ukaže da iz prihvaćenog iskaza jednog od zastupnika tužioca proizilazi da niko nije prekinuo saradnju nakon blokade, da je tužilac držao robu dobavljača vrednu i po nekoliko miliona evra i da je nivo zaliha bio na nivou zaduženja, da iz iskaza svedoka AA – direktora jednog dobavljača ne proizilazi da je blokada uticala na saradnju dok se svedok BB nije sećao kako se blokada odrazila na saradnju tužioca i njegovog preduzeća. Stoga je matrijalnopravni zaključak sudova o odsustvu osnova za naknadu štete ispravan.

Nisu osnovani ni revizijski navodi u odnosu na nematerijanu štetu. Prema odredbi člana 41 Zakonu o trgovini pravna lica mogu tužbom zbog nelojalne konkurencije zahtevati naknadu nematerijalne štete zbog povrede poslovnog ugleda usled nepoštene tržišne utakmice. U konkretnom slučaju ne radi se o tužbi zbog nelojalne konkurencije, niti su parnične stranke konkuretni. Tužilac nije zahtevao naknadu zbog nepoštene tržišne utakmice već, kako je jasno opredelio, na osnovu odredbe čl. 200 Zakona o obligacionim odnosima, koja mu ne pripada.

Sledom iznetog, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković