Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 3. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni drugih bitnih povreda učinjenih u postupku pred drugostepenim sudom koje bi mogle predstavljati razlog iz kog se revizija može izjaviti u smislu člana 407. stav 2. ZPP. Drugostepeni sud je nakon održane rasprave, na osnovu izvedenih dokaza utvrdio činjenice koje su bitne za pravilnu primenu materijalnog prava i odlučio o osnovanosti tužbenog zahteva.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, otac parničnih stranaka, sada pok. VV, boravio je u Nemačkoj kada mu je u januaru 2011. godine dijagnostikovan kancer žučnih vodova, tzv. Clapskin tumor. Odmah je zatražio od sinova da dođu po njega i dovedu ga u Srbiju, kada su oni saznali da je otac bolestan. Po dolasku u Srbiju pok. VV se prvi put javio radi lečenja na Odeljenje onkologije bolnice u Leskovcu 12.03.2011. godine, sa otpusnom listom KC Niš iz koje se vidi da je boravio u tom centru od 14.02. do 21.02.2011. godine te da mu je tada potvrđena dijagnoza, uz konstatovanje metastaza na jetri i pogoršanja zdravstvenog stanja. Određena su tri ciklusa hemioterapije. Konzilijum u Nišu je 05.08.2011. godine konstatovao pogoršanje bolesti i predložio prekid hemioterapije. VV je umro ...2011. godine. U toku lečenja u Srbiji pok. VV je zaključio ugovor o doživotnom izdržavanju sa tuženim koji je overen u predmetu Osnovnog suda u Leskovcu 16.03.2011. godine. Ugovorom se tuženi, kao davalac izdržavanja, obavezao da se ubuduće, kao i do tada, stara o primaocu izdržavanja, što podrazumeva da mu sprema hranu, obezbeđuje odeću, obuću, održavanje higijene, nabavku lekova, odvođenje lekaru, za slučaj smrti sahranu, davanje podušja po mesnim običajima i podizanje nadgrobnog spomenika. S druge strane, primalac izdržavanja se obavezao da kao naknadu za preuzete obaveze izdržavanja ostavi davaocu izdržavanja nakon njegove smrti u svojinu porodičnu stambenu zgradu izgrađenu na kat.parceli .. i .., obe KO ... kao i pravo korišćenja na kat.parcelama .., .. i .. KO ..., kao i sve pokretne stvari koje se u momentu smrti nalaze u državini primaoca izdržavanja. Veštak medicinske struke je dao mišljenje da je pok. VV bolovao od tumora žučnih puteva koji spada u grupu tumora sa jako lošom prognozom i brzim tokom, da je loše reagovao na hemioterapiju, te da se zbog tih činjenica, izvesnost smrti može pretpostaviti od nekoliko meseci do godinu dana, a da je ugovor sačinjen u momentu kada je bolest bila u odmakloj fazi i definitivna prognoza bolesti bila loša sa izvesnim predviđanjem smrtnog ishoda.

Stranke su živele u istoj kući, s tim što je tuženi sa ocem i majkom živeo u prizemlju a tužilac je živeo na spratu kuće. Tuženi je zbog posla često putovao u Italiju, gde se zadržavao po nekoliko dana, ali od maja 2011. godine više nije odlazio u Italiju. Tuženi se brinuo o pokojnom ocu i pre nego što se razboleo. Kad je poslom bio u Italiji, o ocu se brinula sestra, kojoj je tuženi za brigu o ocu plaćao. Tuženi je pokojnog oca vodio kod lekara, kupovao mu lekove, a nakon što je došlo do napredovanja bolesti usled čega je otac bio nepokretan, tuženi se neposredno brinuo o njemu. Oca je sahranio, snosio troškove sahrane i davanja podušja i platio podizanje nadgrobnog spomenika. Delimično je učestvovao u troškovima kupovine grobnog mesta.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, po održanoj raspravi, drugostepeni sud je zaključio da nisu ispunjeni uslovi iz odredbe člana 203. stav 1. Zakona o nasleđivanju za poništaj ugovora o doživotnom izdržavanju. Iako je pokojnom VV u vreme zaključenja ugovora već bila dijagnostikovana bolest, i preminuo je nakon šest meseci od zaključenja ugovora, te činjenice ne vode zaključku da ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za tuženog kao davaoca izdržavanja. Činjenica smrti primaoca izržavanja u relativno kratkom vremenskom periodu po zaključenju ugovora nije predstavljala motiv za zaključenje predmetnog ugovora, već je ugovor zaključen da bi se primaocu izdržavanja obezbedilo ugovoreno izdržavanje u skladu sa odredbom člana 194. Zakona o nasleđivanju. Nisu ispunjeni uslovi ni za raskid ugovora o doživotnom izdržavanju usled neispunjenja, jer je tuženi sve ugovorne obaveze ispunio.

Po oceni Vrhovnog suda, neosnovano se revizijom tužioca osporava utvrđeno činjenično stanje i ukazuje da je zaključak drugostepenog suda o nepostojanju aleatornosti zasnovan na pogrešnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 194.Zakona o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 101/2003), propisano je da se ugovorom o doživotnom izdržavanju obavezuje primalac izdržavanja da posle njegove smrti na davaoca izdržavanja prenese svojinu tačno određenih stvari ili kakva druga prava, a davalac izdržavanja se obavezuje da ga, kao naknadu za to, izdržava i da se brine o njemu do kraja njegovog života i da ga posle smrti sahrani (stav 1.).

Prema odredbi člana 203. istog zakona, na zahtev zakonskih naslednika primaoca izdržavanja, sud može poništiti ugovor o doživotnom izdržavanju ako zbog bolesti ili starosti primaoca izdržavanja ugovor nije predstavljao nikakvu neizvesnost za davaoca izdržavanja (stav 1.).

Suprotno navodima revizije, pravilno je drugostepeni sud zaključio da predmetni ugovor nije rušljiv iz razloga nepostojanja aleatornosti. Naime, za procenu nepostojanja aleatornosti (neizvesnost koliko će ugovor trajati i kolika će biti obaveza davaoca izdržavanja), bitne su sve okolnosti konkretnog slučaja, a ne samo vremenski razmak između zaključenja ugovora i momenta smrti primaoca izdržavanja. Tuženi je pokojnom primaocu izdržavanja pružio svu potrebnu negu i pomoć koja mu je objektivno bila potrebna nakon postavljanja dijagnoze bolesti od koje je umro, iz čega sledi da je motiv za zaključenje ugovora bila namera davanja izdržavanja u najširem smislu te reči. Ugovor o doživotnom izdržavanju veoma često zaključuju osobe čije je zdravlje teško narušeno zbog dijagnostikovane maligne bolesti i u tim slučajevima razumljiva je želja primaoca izdržavanja da svojom imovinom raspolaže na način koji je najbolji za njega u smislu da imovinu ostavi osobi u koju ima poverenje i za koju je siguran da će mu kroz brigu i pažnju, narušeno zdravstveno stanje i sve tegobe povezane sa tim, učiniti podnošljivijim i omogućiti mu da svoj život do kraja provede na dostojanstven način, uz puni osećaj sigurnosti da će mu biti pruženo sve što je potrebno, pa dužina trajanja ugovora dolazi u drugi plan, a vrednost prestacije davaoca izdržavanja ima se posmatrati u tom, širem kontekstu. Primalac izdržavanja imao je motiv da zaključenjem ovog ugovora sebi obezbedi negu i brigu do kraja života, koliko bude trajao, a motiv davaoca izdržavanja bilo je pružanje nege i sve potrebne brige u danima koji će uslediti. Stoga okolnost da se u vreme zaključenja ugovora pokojni VV nalazio u poodmakloj fazi bolesti, u konkretnom slučaju ne vodi zaključku od nepostojanju aleatornosti.

Ukazivanje u reviziji na postojanje motiva izigravanja prava zakonskih naslednika, prilikom zaključenja ovog ugovora, bez uticaja je, budući da je prvi put istaknut u reviziji.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka, jer je doneta pravilnom primenom člana 153. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Iz iznetih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković