Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužene su blagovremeno izjavile reviziju, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu, primenom odredbe člana 408., u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011….18/2020), i člana 92. Zakona o uređenju sudova (''Službeni glasnik RS'', br. 10/23), pa je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je vlasnik parcele .., vinograd 3. klase, potes, Ul. ..., površine 973 m2, na kojoj je sagrađena vikend kuća površine 36 m2, upisana u LN br. .. KO Sremska Kamenica. Da bi došla do svoje parcele i mogla da je koristi tužilja mora da pređe preko 3 parcele i to: br. .., livada 6. klase, potes, Ul. ..., površine 3647 m2, privatna svojina 1/1 dela upisana u LN .. KO Sremska Kamenica; parcele br. .., livada 6. klase, potes, Ul. ..., površine 2398 m2, privatna svojina u 2642/51174 i 13210/51174 dela i javna svojina u 35322/51174 dela, upisana u LN br. .. KO Sremska Kamenica; parcele br. .., njiva 7. klase, potes, Ul. ..., površine 2738 m2, upisana u LN br. .. KO Sremska Kamenica, koja je u suvlasništvu tuženih i to tužene BB u udelu od 2/3 i tužene VV u udelu od 1/3. Tužilja je svoju parcelu kupila pre 20-tak godina i nije imala problema da nesmetano do nje dolazi, preko gore navedenih parcela. Međutim, problem je nastao kada se na parcelu tuženih doselio sin tužene BB, GG, koji tu živi sa suprugom i detetom i koji sprečava tužilju i njenog supruga da prolaze preko parcele u suvlasništvu tuženih. Parcela tužilje se graniči sa parcelama i to: sa severa parcelom br. .., sa istoka parcelom br. .., sa juga parcelom br. .. i sa zapada sa parcelama br. .. i .. . Predmetna tužiljina parcela nema direktan izlaz na saobraćajnicu i ne postoji direktna veza do nje, već tužilja mora da pređe preko susednih parcela. Sa južne strane predmetne lokacije postoji veza sa saobraćajnicom br. .. preko parcela br. .., .. i .., a trenutno ne postoji druga opcija za pristup predmetnoj parceli br. .., osim da trasa pristupnog puta ide preko parcela br. .., .. i .., sve upisane u KO Sremska Kamenica. Vlasnici dve parcele koje se nalaze pre parcele tuženih tužilju ne ometaju pri prelasku preko njihovih parcela, tako što tužilja nesmetano dolazi preko njihovih parcela do parcele tuženih.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je tužbeni zahtev tužilje odbio, primenom odredbe člana 49. stav 1., 51, 53. stav 1., 56. i 58. stav 2. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, u vezi odredbe člana 231.stav 2. Zakona o parničnom postupku, nalazeći da u toku postupka jeste utvrđeno da tužilja nema drugi način pešačkog i kolskog prilaza do svoje parcele, osim prolaskom preko tri parcele, pa i parcele tuženih br. .., kao i da nema mogućnosti prolaza do svoje parcele preko najbliže locirane parcele predviđene za saobraćajnicu sa severne strane, jer je prvi deo te deonice, najmanje na početnih 15-ak metara, zarastao u gusto šiblje i žbunje, te je isti put neprohodan za pešački i kolski prelaz. Međutim, tužilja, do zaključenja glavne rasprave, nije pružila niti predložila dokaze na okolnost na koju dužinu parcele tuženih je potrebno ustanoviti njeno pravo službenosti kolskog i pešačkog prelaza, odnosno preko koje dužine parcele tuženih je potrebno da se ustanovi pravo službenosti. S tim u vezi, postavljeni tužbeni zahtev ne sadrži mere i granice prolaza, osim dužine od 70 m, koja nije dokazana u toku ovog postupka, a ne sadrži ni pravac pružanja službenosti, odnosno iz kog pravca i sa koje strane parcele tuženih je potrebno ustanoviti službenost prolaza tužilje preko parcele tuženih, pa je prvostepeni sud, primenom pravila o teretu dokazivanja i primenom načela restrikcije poslužnog dobra shodno članu 50. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, zaključio da ovako postavljeni tužbeni zahtev tužilje nije osnovan.

Drugostepeni sud je prvostepenu presudu preinačio tako što je tužbeni zahtev tužilje usvojio, nalazeći da među strankama nije bilo sporno na koji način je i kojom trasom parcela tuženih korišćena od strane tužilje, pa po mišljenju drugostepenog suda, u konkretnom slučaju postoje opravdani razlozi za konstituisanje tražene sporne službenosti na način kako to tužilja traži, s obzirom na činjenično utvrđenje iz kog proizlazi da tužilja, u ovom trenutku, nema mogućnost adekvatnog prilaza svojoj parceli, dok tužene nisu dokazivale da bi konstituisanje tražene službenosti imalo negativne posledice na njihovoj parceli, kao poslužnom dobru.

Po oceni Vrhovnog suda, drugostepeni sud je, preinačenjem prvostepene presude, pogrešno primenio materijalno pravo.

U konkretnom slučaju, tužilja traži konstituisanje prava stvarne službenosti prolaska puta, odnosno kolskog i pešačkog prolaza, jer nije u mogućnosti da do svoje parcele br. .. KO Sremska Kamenica dođe sa saobraćajnice, već je prinuđena da prolazi preko susednih parcela br. .., .. i .., KO Sremska Kamenica, tako što joj vlasnici parcela .. i .. ne ometaju prelaz preko tih parcela, već nije u mogućnosti da pređe samo preko parcele br. .. koja je u suvlasništvu tuženih.

Odredbom člana 53. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, propisano je da se odlukom suda ili drugog državnog organa stvarna službenost ustanovljava kada vlasnik povlasnog dobra u celini ili delimično ne može koristiti to dobro, bez odgovarajućeg korišćenja poslužnog dobra, kao i u drugim slučajevima određenim zakonom.

Konstituisanje stvarne službenosti, u smislu odredbe člana 53. stav 1. Zakona o osnovama svojinsko-pravnih odnosa, podrazumeva određivanje trase prolaska puta u tačno određenim merama i granicama, u skladu sa načelom restrikcije koje nalaže obavezu njegovom titularu da povlasno dobro koristi na način kojim štedi, neznatno tereti, ne otežava i ne nanosi prekomernu štetu poslužnom dobru (načelo poštede poslužnog dobra). U konkretnom slučaju, tužilja je bila dužna da navede mere i granice u kojima namerava da koristi parcelu tuženih za prolaz do svoje parcele, jer je to nužno za konstituisanje stvarne službenosti, a nije tako postupila, pa je prvostepeni sud njen tužbeni zahtev pravilno odbio.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka, jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 1. i 154. Zakona o parničnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 416. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Pošto je preinačio odluku protiv koje je izjavljen pravni lek, Vrhovni sud je tužilju obavezao da tuženima naknadi troškove revizijskog postupka koji obuhvataju njihove izdatke na ime angažovanja punomoćnika, advokata, za sastav revizije od 27.000,00 dinara, imajući u vidu zastupanje dve stranke (18.000,00 dinara + 9.000,00), primenom važeće Advokatske tarife (''Službeni glasnik RS'', br. 43/23) i za sudske takse na reviziju od 3.800,00 dinara i odluku po reviziji od 5.700,00 dinara, primenom važeće Taksene tarife.

Na osnovu odredbe člana 165. stav 2., u vezi člana 154. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković