Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je ustanovio da je revizija tužene osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a nema ni povrede na koju se revizojom tuženog bez osnova ukazuje.

Prema utvrđenju nižestepenih sudova, predmet tužbenog zahteva je isključenje tužene iz privrednog društva - tužioca, na način da joj prestaje status člana društva i udeo u visini od 33,33% postaje sopstveni udeo društva. Prvostepeni sud utvrđuje da je Odlukom skupštine društva od 04.12.2018. godine tužiocu odobreno zaključenje ugovora sa „Direktnom bankom“ a.d. Kragujevac i to ugovora o jemstvu kojim će se obavezati prema banci da ispuni punovažnu i dospelu obavezu dužnika „Nevena and all cosmetic“, iz Lebana, po ugovoru o dugoročnom kreditu sa valutnom klauzulom uz obezbeđenje založnim pravom od 04.12.2018. godine. Za zaključenje ugovora o jemstvu ovlašćena je direktor AA, tužena.

Dana 04.12.2018. godine, nije održana sednica skupštine privrednog društva tužioca, niti je otkazana, niti je ovu odluku potpisala BB, drugi član društva, jer potpis na ovoj odluci nije njen potpis. Odlukom skupštine društva tužioca od 16.09.2020. godine, odlučeno je da se pokrene sudski postupak za isključenje iz društva tužene zbog povrede dužnosti prema društvu. „Direktna banka“ a.d. Kragujevac, dostavila je BB, ugovor o jemstvu dana 05.06.2020. godine. Po ugovoru o dugoročnom kreditu sa valutnom klauzulom od 04.12.2018. godine, korisniku kredita „Nevena and all cosmetic“, iz Lebana, je odobren kredit u iznosu od 135.000 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu na dan puštanja kredita. Ugovor o jemstvu je potpisao je zakonski zastupnik tužioca u vreme zaključenja ugovora, tužena AA. Tim ugovorom tužilac se obavezao poveriocu – banci da ispuni dospelu obavezu dužnika „Nevena and all cosmetic“, iz Lebana, čiji je član sa udelom od 100% VV, ćerka tužene. Prema potvrdama „UniCredit Banke Srbija“, a.d. u periodu od 18.12.2019. godine do 07.07.2020. godine sa računa tužioca je vršen prenos novčanih sredstava na račun primaoca sredstava „Direktne banke“, u ukupnom iznosu od 2.646.468,82 dinara, po osnovu kredita. Prema nalazu veštaka nesporni potpis na odluci je potpis tužene AA, a BB nije svojeručno potpisala navedenu odluku. BB je direktor tužilačkog preduzeća od 29.10.2019. godine, a pre nje je bila tužena AA, pri čemu je bila direktor i u vreme zaključenja ugovora o jemstvu, odnosno donošenja sporne odluke. BB je za ugovor o jemstvu saznala kada je trebalo da bude plaćena prva rata kredita, koja je po savetu knjigovođe i plaćena.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi usvajaju tužbeni zahtev. Smatraju da je tužba podneta blagovremeno, imajući u vidu da je tužilac saznao sa razlog isključenja prijemom dopisa od strane „Direktne banke“ a.d. Kragujevac 05.06.2020. godine kada je zakonskom zastupniku tužioca BB, dostavljena Odluka od 04.12.2018. godine i Ugovor o jemstvu broj 625/2018 od 05.12.2018. godine. Kako je tužba podneta 25.09.2020. godine, nižestepeni sudovi smatraju da je podneta u roku koji je propisan članom 196. Zakona o privrednim društvima.

Imajući u vidu da je odluka skupštine društva tužioca, kojim se tužena ovlašćuje na zaključenje ugovora o jemstvu doneta bez znanja i saglasnosti ostalih članova društva, da je odluka upotrebljena u svrhu zaključenja ugovora o jemstvu kojim je tužilac preuzeo obaveze kao jemac platac za dug društva čiji je zakonski zastupnik ćerka tužene, smatraju da je tužena povredila dužnosti prema društvu, da je stavila lične interese ispred interesa društva čiji je zakonski zastupnik bila u momentu donošenja odluka i zaključenja ugovora o jemstvu, te da nije dokazala da je u interesu tužioca bilo zaključenje predmetnog ugovora o jemstvu, kojim se tužilac obavezao da će ispuniti dug koji je nastao na strani društva, čiji je zakonski zastupnik ćerka tužene. Zato usvajaju tužbeni zahtev tužioca.

Vrhovni sud nalazi da je sporna odluka doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Članom 196. stav 1. Zakona o privrednim društvima je propisano da društvo može tužbom koju podnosi nadležnom sudu zahtevati isključenje člana društva iz razloga određenih osnivačkim aktom ili iz drugih opravdanih razloga, a naročito ako član društva namerno ili grubom nepažnjom prouzrokuje štetu društvu, ako ne izvršava posebne dužnosti prema društvu propisane ovim zakonom ili osnivačkim aktom, te ako svojim radnjama ili propuštanjem protivno osnivačkom aktu, zakonu ili dobrim poslovnim običajima sprečava ili u značajnoj meri otežava poslovnje društva.

Članom 61. stav 1. tačka 4. Zakona o privrednim društvima je propisano da posebne dužnosti prema društvu imaju direktori, članovi nadzornog odbora, zastupnici ili prokuristi. Članom 63. istog zakona je propisano da su navedena lica dužna da u tom svojstvu izvršavaju svoje poslove savesno sa pažnjom dobrog privrednika i u razumnom uverenju da deluju u najboljem interesu društva.

Članom 196. stav 2. Zakona, propisano je da odluku o podnošenju tužbe za isključenje člana donosi skupština u skladu sa odredbama zakona, a stavom 3. je predviđeno da se na zahtev društva može odrediti privremena mera suspenzije prava glasa člana društva čije se isključenje traži, kao i drugih prava tog člana, ako nađe da je to nužno i opravdano radi sprečavanja nastanka štete za društvo.

Prema stavu 5. ovog člana tužba za isključenje člana može se podneti u roku od šest meseci od dana saznanja za razlog za isključenje. Saglasno stavu 7. istog člana, po isključenju udeo tog člana postaje sopstveni udeo društva.

U konkretnom slučaju, tužba je podneta protiv tužene koja je u spornom periodu imala svojstvo direktora, odnosno zakonskog zastupnika društva i to zbog povrede dužnosti prema društvu. Pod povredom se podrazumeva postupanje koje nije savesno, nije sa pažnjom dobrog privrednika i suprotno je razumnom uverenju da deluje u najboljem interesu društva. Takvim ponašanjem, postupanjem protivno interesima društva kvalifikovano je sačinjavanje odluke skupštine društva tužioca, potpisane samo od strane tužene, a ne i od ostalih članova društva, te zaključenje ugovora o jemstvu kojim je za tužioca preuzeta obaveza kao jemca platca prema banci po ugovoru o dugoročnom kreditu zaključenom sa trećim licem, privrednim društvom u kome je jedini član društva i zakonski zastupnik ćerka tuženog. Međutim, nižestepeni sudovi pogrešno zaključuju da je tužba podneta u zakonom propisanom roku.

Kao što je navedeno, prema članu 196. stav 5. Zakona o privrednim društvima, rok od šest meseci za podnošenje tužbe za isključenje počinje teći od dana saznanja za razlog za isključenje. U konkretnom slučaju razlog za isključenje je povreda posebnih dužnosti tužene prema društvu. Zakon ne propisuje način saznanja za razlog niti propisuje da se do saznanja za razlog isključenja isključivo dolazi uvidom u pismena ili uopšte u nekoj posebnoj, pisanoj formi. Pogrešno nižestepeni sudovi smatraju da je do saznanja za razlog tužilac došao tek prijemom pismena koje mu je dostavila banka, pa pogrešno rok računaju od dana kada je „Direktna banka“ tužiocu, na zahtev tadašnjeg zakonskog zastupnika, dostavila odluku skupštine tužioca i ugovor o jemstvu zaključen sa bankom kojim je tužilac jemčio za obaveze privrednog društva u kome je jedini član i zakonski zastupnik ćerka tužene. Iz utvrđenja nižestepenih sudova proizlazi da je do ovakvih saznanja ( za potpisani ugovor o jemstvu bez znanja ostalih članova koji je zaključen za kredit firme ćerke tužene) društvo preko svog predstavnika, člana društva, došlo još u decembru 2019. godine. To potvrđuju i pisani dokazi da je tužilac vršio uplate po navedenom ugovoru u korist „Direktne banke“ sa naznakom da je svrha plaćanja rata kredita za „Nevena and all cosmetic“, a to je firma ćerke tužene. Za saznanje nije od uticaja koji su motivi bili za plaćanje (sprečavanje blokade računa). Iz navedenog nesumnjivo proizlazi da je tužilac saznanja o povredi dužnosti tužene imao u vreme vršenih uplata, počev od 18.12.2019. godine, pa nadalje, pa sledi da je tužba podneta 25.09.2020. godine, podneta po proteku šestomesečnog roka iz člana 196. Zakona o privrednim društvima.

Iz navedenih razloga, pravilna primena materijalnog prava je nalagala da tužbeni zahtev bude odbijen, pa je na osnovu člana 416. ZPP, odlučeno kao u izreci ove presude.

Odluka o troškovima doneta je na osnovu člana 153, 154. i 163. ZPP, pa su tuženoj dosuđeni troškovi prvostepenog postupka u iznosu od 480.750,00 dinara za sastav 5 obrazloženih podnesaka, zastupanje na 5 održanih ročišta, pristup na jedno neodržano ročište i sastav žalbe protiv rešenja o privremenoj meri. Troškovi drugostepenog postupka nisu dosuđeni jer nisu opredeljeni.

Tužilac je obavezan da tuženoj naknadi i troškove revizijskog postupka koji su opredeljeni, u iznosu od 90.000,00 dinara, za sastav revizije.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković