Protiv drugostepene presude – u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u usvajajućem delu i delu odluke o troškovima postupka koji se odnose na prvotuženog, prvotuženi „BOSS-TRADE“ d.o.o. Loznica je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Predložio je da Vrhovni sud ukine nižestepene presude i predmet vrati prvostepenom sudu na ponovno suđenje. U odgovoru na reviziju, tužilac je osporio revizijske navode, a troškove povodom sastava odgovora na reviziju je tražio i opredelio.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11..10/23 – dr. zakon) Vrhovni sud je odlučio da revizija tuženog „BOSS-TRADE“ d.o.o. Loznica nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani revizijski navodi tužioca kojima se ukazuje da je drugostepena odluka doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odnosno da je od strane nižestepenih sudova pogrešno ocenjen nalaz i mišljenje sudskog veštaka. Naprotiv, pobijana odluka zasnovana je na činjeničnom stanju koje je utvrđeno ocenom dokaza izršenom od strane prvostepenog suda, koji je i sprovodio dokazni postupak. Stoga, bitna povreda na koju se ukazuje nije mogla biti učinjena u postupku pred drugostepenim sudom. Pored toga, ovakvim revizijskim navodima suštinski se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja na kojem su zasnovane nižestepene odluke, a u kom pogledu pogrešno n nepotpuno utvrđeno činjenično stanje ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je pravnosnažnom presudom Privrednog suda u Valjevu P 521/12 od 11.06.2015. godine isključen iz tuženog društva „BOSS-TRADE“ d.o.o. Loznica, a njegov udeo prenet je danom isključenja tužioca, tuženom društvu kao sopstveni udeo, kako je to navedeno u izreci pomenute presude. Tuženo društvo je 04.09.2017. godine donelo odluku, kojom je sopstveni udeo društva 33,333% osnovnog kapitala raspodeljen članovima društva - tuženima BB i VV, nakon čega je izvršena registracija promene podataka kod Agencije za privredne registre rešenjem od 14.09.2017. godine. Agencija za privredne registre je 07.12.2017. godine rešenjem ukinula rešenje od 14.09.2017. godine, kojim je izvršena registracija promene članova i uspostavljeno je prethodno registrovano stanje, sa obrazloženjem da odluka skupštine od 04.09.2017. godine nije bila podobna za sprovođenje promena u registru.

Ekonomsko-finansijskim veštačenjem obuhvaćeni su rezultati poslovanja tuženog društva, bilansi stanja, odnosno bilansi uspeha za 2013., 2014., 2015., 2016. i 2017. godinu. Veštaci su utvrdili da je poslovanje tuženog društva kontinuirano i stabilno bez pokazatelja finansijske nesigurnosti. Veštaci su izradili dopunski nalaz i mišljenje od 19.08.2019. godine sa zadatkom da uzmu u obzir visinu bilansnih obaveza, bankarskih garancija izdatih na zahtev tuženog privrednog društva u korist Republičke uprave carina, visinu obaveza tuženog društva prema Republičkoj upravi carina, a po osnovu obaveza preuzetih za račun svojih komitenata, visinu ostalih obaveza iz poslovanja tuženog društva, a po jemstvima prema bankama za obaveze trećih lica, kao i iznos obaveza po aktiviranim jemstvima, visinu nenaplativih potraživanja tuženog privrednog društva prema komitentima u zemlji i inostranstvu, a sve to na dan 07.07.2017. godine. Veštaci su utvrdili da, imajući u vidu ove kriterijume, vrednost preduzeća iznosi 57.408.000,00 dinara, a vrednost udela je 19.134.086,40 dinara. Veštak građevinske struke je utvrdio da ukupna vrednost nekretnina u vlasništvu tuženog iznosi 459.705,00 evra, odnosno 53.052.136,79 dinara. U izjašnjenju je navedeno da bi, ukoliko bi se utvrđivala tržišna vrednost predmetnih nepokretnosti na dan 07.07.2017. godine, vrednost bila manja za 40% od iskazane, tako da bi tržišna vrednost iznosila 323.361,00 evra, odnosno 37.897.416,90 dinara. Dana 08.08.2024. godine, veštaci ekonomsko - finansijske struke su izradili dopunski nalaz i mišljenje, kojim su utvrdili visinu naknadne vrednosti udela tužioca kao isključenog člana, uzimajući u obzir visinu vanbilansnih obaveza u vidu izdatih bankarskih garancija, koje su izdate na zahtev tuženog u korist Republičke uprave carina na dan 07.07.2017. godine, obaveze tuženog iz poslovanja i visinu nenaplativih potraživanja tuženog prema komitentima u zemlji i inostranstvu na dan pravnosnažnosti presude o isključenju. Utvrdili su visinu vrednosti udela u dve varijante, kako je bliže opisano u obrazloženju drugostepene presude. Konačno, veštaci ekonomsko-finansijske struke su 29.10.2024. godine izradili dopunski nalaz i mišljenje u dve varijante: u prvoj - uvećanjem vrednosti, dodavanjem vrednosti nepokretnosti, koje su utvrđene od strane veštaka građevinske struke na dan 07.07.2017. godine u iznosu od 38.910.449,50 dinara, u kojoj varijanti bi udeo tužioca iznosio 33.093.099,00 dinara, a kamata na taj iznos 12.274.855,11 dinara i u drugoj varijanti - po predlogu tuženog, uzeta je u obzir vrednost nepokretnosti u iznosu od 38.910.449,50 dinara, nenaplativa potraživanja, obaveze za bankarske garancije, kao i za garancije „Dunav osiguranja“ izdate na dan 09.05.2017. godine za međunarodni transport, te ukoliko bi se izvršilo umanjenje iskazane visine vrednosti aktive za visinu obaveze spornih potraživanja, kao i povećanje za utvrđenu procenu vrednosti zemljišta građevinskih objekata, ukupne obaveze bi bile veće od ukupne imovine, t.j. kapital preduzeća bi bio sa negativnim predznakom.

Prvostepeni sud je najpre odlučio o prigovoru presuđene stvari koji su istakli tuženi, te utvrdio da je prigovor neosnovan. Po oceni prvostepenog suda, u parnicama koje su se vodile pred Privrednim sudom u Valjevu pod brojevima P 517/12 i P 521/12, nije se odlučivalo o pravu ovde tužioca, kao člana društva koji je odlukom suda isključen iz društva, na naknadu vrednosti svog udela, te samim tim prvostepeni sud zaključuje da je prigovor presuđene stvari neosnovan.

Kod utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenom izvedenih dokaza zaključio da, s obzirom na to da je tužilac pravnosnažnom odlukom isključen iz tuženog društva, isti ima pravo na isplatu vrednosti udela. Prilikom odlučivanja o visini ove naknade prvostepeni sud je prihvatio osnovni nalaz i prvu varijantu dopunskog nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko - finansijske struke od 29.10.2024. godine, jer smatra da su zasnovani na verodostojnoj i javno objavljenoj finansijskoj dokumentaciji. Iz navedenih razloga, prvostepeni sud je usvojio tužbeni zahtev u delu za isplatu glavnog duga u odnosu na prvotuženog sa pripadajućom kamatom počev od 07.07.2017. godine (kao dana pravnosnažnosti presude o isključenju) do isplate.

Drugostepeni sud prihvata izneto stanovište prvostepenog suda te je, primenom člana 396. stav 2. Zakona o parničnom postupku, a nalazeći da su razlozi prvostepenog suda pravilni i na zakonu zasnovani, potvrdio prvostepenu presudu u navedenom delu.

Vrhovni sud, najpre, nalazi da nema bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 10. Zakona o parničnom postupku, na koju revident ukazuje. Naime, tuženi je u reviziji ukazivao na to da nižestepeni sudovi nisu pravilno cenili prigovor presuđene stvari imajući u vidu presude Privrednog suda u Valjevu P 517/12 i P 521/12. Međutim, u parnici vođenoj prod brojem P 517/12 po tužbi tužilaca AA iz ... i PD „BOSSTEAM“ d.o.o. Loznica, protiv tuženih „BOSS- TRADE“ d.o.o. Loznica, BB i VV, doneta je 06.03.2013. godine pravnosnažna presuda na osnovu odricanja, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilaca kojim je traženo da se utvrdi: da je bez pravnog dejstva odluka „BOSS-TRADE“ d.o.o. Loznica doneta 26.06.2012. godine; da AA ima pravo osnivanja PD „BOSSTEAM“ d.o.o. Loznica; da je osnivanjem PD „BOSSTEAM“ d.o.o. Loznica, AA prestalo svojstvo člana u „BOSS- TRADE“ d.o.o. Loznica; da je tužilac „BOSSTEAM“ d.o.o. Loznica postao suvlasnik ¼ na kat. parc. br. .. KO Loznica i da je navedeni tužilac vlasnik cele parcele broj .. KO Loznica, kojim je traženo da se tuženi „BOSS-TRADE“ d.o.o. Loznica izbriše kod RGZ kao vlasnik navedenih parcela, kojim je dalje traženo da se obaveže tuženi „BOSS-TRADE“ d.o.o. Loznica da tužiocu PD „BOSSTEAM“ d.o.o. Loznica preda predmetne parcele u isključivu državinu, te da se tuženi „BOSS-TRADE“ d.o.o. Loznica obaveže da tužiocu PD „BOSSTEAM“ d.o.o. Loznica isplati 50.000 evra u dinarskoj protivvrednosti. U parnici vođenoj pod brojem P 521/12 pred istim sudom kao i prethodno navedena parnica, doneta je pravnosnažna presuda kojom je, između ostalog odbijen protivtužbeni zahtev AA, kojim je traženo da se utvrdi da je imenovanom prestalo svojstvo člana društva „BOSS-TRADE“ d.o.o. Loznica istupanjem iz navedenog društva i da mu se isplati naknada udela, kao posledica istupanja. Imajući u vidu predmet tužbenog zahteva u navedenim parnicama, te imajući u vidu predmet tužbenog zahteva u predmetnoj parnici, Vrhovni sud zaključuje da nisu ispunjeni uslovi iz čl. 374. stav 2. tačka 10. Zakona o parničnom postupku. Nema pravnosnažno presuđene stvari u parnicama P 517/12 i P 521/12, budući da u navedenim parnicama nije bilo predmet zahteva i odlučivanja pravo tužioca AA, kao člana društva, koji je odlukom suda isključen iz društva, na naknadu vrednosti svog udela saglasno članu 197. Zakona o privrednim društvima. Postupci, na koje se revident poziva, pravnosnažno su okončani 2013. i 2015. godine, pre donošenja odluke skupštine o isključenju tužioca iz 2017. godine. Osim toga, u predmetnim parnicama osnov po kojem se traži naknada nije isti. U parnici P 521/12 se nije tražila naknada po osnovu isključenja iz društva, već po osnovu istupanja iz društva, a to su dve različite pravne stvari. U parnici P 517/12, takođe, osnov za naknadu nije bio poziv na član 197. ZPD. Stoga, nema povrede odredbe čl. 374. stav 2. tačka 10. Zakona o parničnom postupku.

Nadalje, Vrhovni sud nalazi da je izneto stanovište nižestepenih sudova u pogledu osnovanosti tužbenog zahteva za isplatu utuženog iznosa od 33.093.099,00 dinara sa kamatom kako je opredeljena u stavu prvom izreke prvostepene presude, pravilno i da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 197. Zakona o privrednim društvima propisano je da isključeni član društva može tužbom nadležnom sudu protiv društva tražiti naknadu vrednosti svog udela. Saglasno navedenom članu, tužba se podnosi u roku od 180 dana od dana pravnosnažnosti presude o isključenju člana društva. Osim ako je osnivačkim aktom određeno drugačije, sud naknadu određuje u visini vrednosti dela likvidacionog ostatka koji bi pripao isključenom članu srazmerno njegovom udelu u osnovnom kapitalu društva, na dan pravnosnažnosti presude o isključenju tog člana iz društva, na koju se obračunava kamata u visini eskontne stope NBS uvećane za 2% počev od dana pravnosnažnosti presude o isključenju. Sud prilikom određivanja naknade određuje i rok za isplatu te naknade, uzimajući u obzir finansijsku situaciju u kojoj se društvo nalazi i očekivane prihode društva u redovnom toku poslovanja, s tim što taj rok ne može biti duži od dve godine od dana pravnosnažnosti presude, osim ako je osnivačkim aktom određen duži rok, ali ne duži od pet godina, prema stavu 4. navedenog člana.

Saglasno napred navedenim zakonskim odredbama, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da tužiocu pripada naknada vrednosti udela. Nasuprot navodima revidenta, sudovi su pravilno odredili naknadu u visini vrednosti dela likvidacionog ostatka koji bi pripao isključenom članu srazmerno njegovom udelu u osnovnom kapitalu društva, na dan pravnosnažnosti presude o isključenju tog člana iz društva, te obavezali tuženog na isplatu kamate u visini eskontne stope NBS uvećane za 2% počev od dana pravnosnažnosti presude o isključenju. U konkretnom slučaju, vrednost likvidacionog ostatka društva je utvrđena na dan 07.07.2017. godine – kada je nastupila pravnosnažnost presude o isključenju tužioca iz društva. Utuženi iznos od 33.093.099,00 dinara utvrđen je na osnovu nalaza i mišljenja ekonomsko – finansijske struke, kao i dopunskog nalaza i mišljenja od 29.10.2024. godine, te nalaza i mišljenja veštaka građevinske struke, prema kojima su obuhvaćeni rezultati poslovanja tuženog, bilansi stanja, odnosno bilansi uspeha za 2013., 2014., 2015., 2016. i 2017. godinu, te prema kojima je utvrđeno da je poslovanje tuženog preduzeća kontinuirano i stabilno bez pokazatelja finansijske nesigurnosti, a sve imajući u vidu i vrednosti nepokretnosti u vlasništvu tuženog. Revident u reviziji ponavlja navode koje je isticao i u žalbi, a to je da sudovi nisu uzeli u obzir vanbilansne obaveze prvotuženog. Sa tim u vezi, pravilno je stanovište nižestepenih sudova da su ovi navodi neosnovani iz razloga što je, kako je napred navedeno, vrednost udela utvrđena iz dopunskog nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke od 29.10.2024. godine u kojem su prilikom utvrđivanja vrednosti udela uzete u obzir i vanbilansne obaveze - nenaplativa potraživanja, aktivirana jemstva i obaveze prema carini. Međutim, pravilno nižestepeni sudovi ukazuju na to da bankarske garancije nisu bile od uticaja prilikom utvrđivanja vrednosti udela tužiocu jer su istekle u periodu 19.09.2017. - 08.03.2018. godine, pri čemu u periodu važenja nisu aktivirane, da bankarske garancije predstavljaju vanbilansnu pasivu, ali da u vreme sačinjavanja nalaza i mišljenja nisu bile vanbilansno evidentirane (što je izričito konstatovano u nalazu i mišljenju veštaka ekonomsko-finansijske struke od 19.08.2019. godine). Pritom, veštaci su obrazložili da će se carinske garancije aktivirati samo u onom momentu kada vlasnik zadužene robe ne izvrši plaćanje u roku koji je određen u poreskom upravnom postupku. Tek kada se garancija aktivira, tada nastaju računovodstvene promene. U vezi sa napred navedenim, navodi revidenta o vanbilansnim obavezama su u potpunosti neosnovani, te je pravilan je zaključak nižestepenih sudova da se prilikom analize poslovanja preduzeća i utvrđivanja vrednosti imovine i obaveza mogu koristiti isključivo realni pokazatelji sadržani u verodostojnim, zvaničnim i objavljenim izveštajima, a ne podaci koji predstavljaju simulaciju mogućih finansijskih rezultata koji nisu deo zvaničnih izveštaja o poslovanju.

Neosnovan je i revizijski navod da nije pravilno primenjena odredba Zakona o privrednim društvima koja predviđa određivanje roka za isplatu predmetne naknade. Prilikom određivanja roka za isplatu, nižestepeni sudovi su primenili odredbu napred navedenog člana 197. stav 4. Zakona o privrednim društvima, odnosno, uzeta je u obzir finansijska situacija u kojoj se društvo nalazi i očekivani prihodi društva u redovnom toku poslovanja. Imajući u vidu da su se veštaci ekonomsko- finansijske struke izjasnili o tome da je tuženo društvo finansijski stabilno i da stabilno posluje u kontinuitetu, to je pravina odluka o određivanju isplate naknade u paricionom roku od 15 dana. Takođe je i kamata pravilno opredeljena saglasno čl. 197. stav 3. ZPD.

Sledom svega navedenog, neosnovana je revizija tuženog „BOSS-TRADE“ d.o.o. Loznica, pa je Vrhovni sud primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u stavu prvom izreke presude.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 165. stav 1. ZPP u stavu drugom izreke ove presude odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova povodom sastava odgovora na reviziju jer se ne radi o troškovima potrebnim radi vođenja parnice saglasno članu 154. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković