Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1 2365/22 od 16.11.2022. godine, stavom prvim izreke, preinačio prvostepenu presudu u stavu prvom izreke tako što je odbio tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da je stupanjem na rad bez zaključenog ugovora o radu tužilac, po sili zakona, dana 22.03.2021. godine zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da tužioca vrati na rad. Stavom trećim izreke, ukinuto je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu trećem izreke prvostepene presude kao i rešenje Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 2688/21 od 11.05.2022. godine i predmet u tom delu vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu drugostepenu presudu u granicama revizijskih navoda, u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je ocenio da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom se ne ukazuje na konkretnu bitnu povredu odredaba parničnog postupka koja je po oceni revidenta, u konkretnom, revizijski razlog.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je na osnovu više sukcesivnih ugovora o radu zaključenih sa tuženim zbog potrebe posla, odnosno zbog privremenog povećanja obima posla, obavljao poslove na sistematizovanom radnom mestu ... u Odseku za ..., Odeljenje ... u Službi za ... i to bez prekida u periodu od 12.03.2019. godine do 28.02.2021. godine. Dana 02.03.2021. godine tužilac je kod tuženog zasnovao radni odnos do povratka privremeno odsutnog zaposlenog na radnom mestu ... u Odseku za ... u Službi za ... . Rešenjem tuženog od 26.03.2021. godine, tužiocu je prestao radni odnos kod tuženog zasnovan ugovorom o radu od 02.03.2021. godine dana 19.03.2021. godine, zbog povratka odsutnog zaposlenog na rad. Nakon prestanka radnog odnosa 19.03.2021. godine, odnosno počev od 22.03.2021. godine do 06.04.2021. godine, tužilac je nastavio da radi kod tuženog. Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da uspostavljen odnos između tužioca i tuženog počev od 22.03.2021. godine ima karakter radnog odnosa i da bi se mogla primeniti pravna fikcija iz odredbe člana 32. stav 2. Zakona o radu i tužilac vrati na rad primenom člana 191. istog zakona. Drugostepeni sud je stanovišta da se faktički rad može izjednačiti sa radnim odnosom samo ukoliko postoji volja radnika i poslodavca da između njih nastane radni odnos i ukoliko tako uspostavljen odnos po svojoj sadržini i kvalitetu ima sve karakteristike radnog odnosa, kao što su radno vreme, izvršavanje konkretnih radnih zadataka, zarada, naknada zarade i druga primanja iz radnog odnosa. Kako tužilac nije prezentovao sudu materijalno pravne dokaze iz kojih bi se utvrdilo da je kod tuženog obavljao faktički rad, koji bi odgovarao radnom odnosu, to nema mesta primeni pravila iz člana 32. Zakona o radu.

Vrhovni sud je oceno da je pravilno stanovište drugostepenog suda o odsustvu ispunjenosti uslova za primenu pravne fikcije postojanja radnog odnosa iz člana 32. stav 2. Zakona o radu.

Odredbom člana 32. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 75/14), propisano je da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad, u pismenom obliku (stav 1.). Ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad (stav 2.).

Da bi se mogla primeniti citirana odredba člana 32. stav 2. Zakona o radu, odnosno da bi se na osnovu postojanja faktičkog rada moglo smatrati da je lice zasnovalo radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad, u odnosu poslodavca i radnika moraju postojati sve karakteristike radnog odnosa, kako u pogledu kvaliteta rada, tako i u pogledu prava i odgovornosti koje proizlaze iz radnog odnosa, kao što su radno vreme, izvršavanje konkretnih radnih naloga, zarada, naknada zarade i druga primanja iz radnog odnosa. Pre svega, potrebno je da postoji radno angažovanje, da angažovano lice ostvaruje neki rad. Taj rad mora biti kontinuiran, kao i potreba za njime. Da li je neko angažovanje takvo ceni se u svakom konkretnom slučaju, ali je nesumnjivo da se kontinuitet rada ogleda u svakodnevnom angažovanju zaposlenog jer se za postojanje radnog odnosa zahteva i postojanje svakodnevnih poslova koje će zaposleni obavljati. Nadalje, bitan element je zarada i druga primanja iz radnog odnos koja moraju biti u skladu sa usmenim dogovorom poslodavca i angažovanog lica koje se ni u čemu po svom faktičkom statusu kod poslodavca ne razlikuje od drugih zaposlenih lica. Nasuprot tome, tuženi je tvrdio da nakon 19.03.2021. godine tužiocu nije isplaćivao zaradu, sate prekovremenog rada i druga primanja koja je isplaćivao ostalim zaposlenima jer se isplatne liste, koje su u spisu, odnose na dospele naknade za period do 19.03.2021 godine, dok tužilac za svoju tvrdnju da mu je tuženi isplaćivao navedena primanja po osnovu rada, nije pružio dokaze. Iz iskaza tužioca ne može se utvrditi koliki broj sati je radio dnevno, niti da je bilo dogovoreno za koji konkretan posao odnosno radno mesto se angažuje. Sve navedeno govori u prilog činjenici da između njih nije bio uspostavljen regularan radni odnos koji podrazumeva odgovarajuća prava i obaveze zaposlenih u skladu sa odredbom člana 14. i 15. Zakona o radu. Stoga je pravilan zaključak drugostepenog suda da nisu bili ispunjeni uslovi za primenu pravne fikcije postojanja radnog odnosa, propisane članom 32. stav 2. Zakona o radu.

Revizijom tužioca analizira se sadržina izvedenih dokaza i njihova ocena koja je poslužila kao osnov za utvrđivanje bitnih činjenica, što je po oceni ovog suda neosnovano. Činjenice na koje se ukazuje u reviziji, u pogledu načina rada tužioca, ostvarenih radnih sati u mesecu martu 2021. godine, sati prekovremenog rada i akontacija za april 2021. godine, nisu utvrđene u toku postupka a iz sadržine materijalno pravnih dokaza u spisu, na ove okolnosti, ne proizlazi osnovanost revizijskih navoda. Vrhovni sud je cenio i ostale revizijske navode tužioca, ali je ocenio da su neosnovani i bez uticaja na pravilnost drugostepene presude.

U skladu sa navedenim odlučeno je kao u izreci, primenom člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dobrila Strajina, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković