Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 1388/23 od 06.06.2024. godine odbijena je žalba tužene i potvrđena prvostepena presuda Privrednog suda u Nišu.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, ukazujući da je pobijanom presudom učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP i iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP.

Ispitujući drugostepenu presudu u granicama revizijskih navoda, u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužene delimično osnovana, a delimično neosnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Nije učinjena ni bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP, na koju se paušalno ukazuje revizijom tužene. Revizija ne može da se izjavi zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i Fakultet za fizičku kulturu iz Leposavića zaključili su Ugovor o građenju dana 06.02.2004. godine, radi izgradnje sportske hale u Kosovskoj Mitrovici. Tužilac se obavezao da izgradi halu, a fakultet kao naručilac da obezbedi izvođaču uslove za nesmetan rad i potrebne građevinske dozvole. Tužilac se ugovorom obavezao da prilikom izvođenja radova vodi građevinski dnevnik, a naručilac da preko nadzornog organa potpisuje građevinsku knjigu i građevinski dnevnik. Fakultet za fizičku kulturu je dana 02.09.2014. godine zaključio Ugovor o ustupanju navedenog ugovora sa ovde tuženom, na osnovu čega su na tuženu prešla sva prava i obaveze po osnovu zaključenog Ugovora o građenju. Tužilac je pristao na ustupanje ugovora. Dana 23.09.2014. godine tužilac i tužena su zaključili Aneks 1 Ugovora o građenju u kome su konstatovali da je tužilac izveo deo ugovorenih radova, čiju će količinu i vrednost utvrditi nadzorni organ imenovan od strane tužene, te da ugovorne strane ugovaraju obračun i isplatu izvedenih radova u dinarskoj protivvrednosti evra po srednjem kursu NBS na dan plaćanja. Tužena je u skladu sa zaključenim Aneksom imenovala DP „Urbanizam“ Kosovska Mitrovica kao nadzorni organ. Nadzorni organ je sačinio informaciju o stanju radova na objektu Sportska hala u Kosovskoj Mitrovici dana 06.10.2014. godine i u istoj utvrdio ukupnu vrednost izvedenih radova na dan 29.09.2014. godine u iznosu od 117.888.228,73 dinara. Tužilac je u skladu sa tom informacijom sačinio prvu privremenu situaciju, potpisanu od strane nadzornog organa, koju je ispostavio tuženoj na plaćanje. Tužena je odbila da je overi i da izvrši plaćanje po njoj. Nadzorni organ je u sačinjenoj Informaciji o stanju radova konstatovao vrednost ugovorenih radova u iznosu od 78.471.682,47 dinara i vrednost neugovorenih radova u iznosu od 39.416.546,26 dinara. Veštačenjem u toku postupka utvrđeno je koje je radove tužilac izveo i da njihova vrednost odgovara vrednosti utvrđenoj od strane nadzornog organa, uz konstataciju veštaka da su fakturisani samo ugovoreni radovi sa viškom radova i da je korišćen pogrešan termin „neugovoreni radovi“, a trebalo je da stoji „višak radova“. Takođe je navedeno, što je bilo i nesporno u toku postupka, da hala nije građena u skladu sa Zakonom o planiranju i izgradnji, da nema odobrenje za gradnju, te da tužilac nije vodio građevinsku knjigu i građevinski dnevnik.

Nižestepeni sudovi su obavezali tuženu, kojoj su ustupljena prava i obaveze po predmetnom Ugovoru o građenju, da tužiocu plati izvedene radove, čija je vrednost utvrđena od strane nadzornog organa i potvrđena nalazom veštaka. Nižestepeni sudovi su cenili istaknuti prigovor ništavosti Ugovora o građenju, istaknut od strane tužene, pa su našli da je isti neosnovan. Činjenica da su radovi izvođeni bez odobrenja za gradnju, po nalaženju nižestepenih sudova, ne utiče na punovažnost Ugovora o izvođenju radova. Smatraju da nasuprot takvim navodima tužene, predmet ugovora nije bio neodređen bez obzira što ugovor ne sadrži identifikacionu oznaku zemljišta na kojoj se gradnja ima izvršiti jer među strankama nije bilo sporno na kom zemljištu se radovi imaju izvesti. Nižestepeni sudovi su stali na stanovište da odsustvo vođenja pisane dokumentacije – građevinskog dnevnika i građevinske knjige, ne može voditi gubitku prava na naknadu za radove koji su izvedeni. U pogledu vrednosti izvedenih radova, prihvaćen je nalaz veštaka, da je reč o ugovorenim radovima i višku ugovorenih radova, za koje je ponudom data jedinična cena, pa je tužena obavezana da tužiocu plati sve izvedene radove, ukupne vrednosti 117.888.228,73 dinara.

Vrhovni sud nalazi da su odluke nižestepenih sudova pravilne u delu kojim je tužena obavezana da tužiocu plati izvedene ugovorene radove, čija je vrednost 78.471.682,47 dinara.

Pravilan je materijalnopravni zaključak nižestepenih sudova da predmetni Ugovor o građenju, koji je potom bio predmet ustupanja između naručioca radova i ovde tužene, nije ništav. Pravilno nižestepeni sudovi nalaze da odsustvo identifikacione oznake zemljišta na kom su izvođeni radovi ne čini predmet obaveze neodređenim, imajući u vidu da su stranke nesporno znale na kojoj parceli je trebalo da se izvode i na kojoj parceli su izvedeni radovi. Na punovažnost ugovora, nasuprot revizijskim navodima tužene, ne utiče ni činjenica da su radovi izvedeni bez odobrenja za izgradnju. Ta okolnost može biti od značaja prilikom legalizacije objekta i njegovog upisa u katastar, ali nije od uticaja na pravnu valjanost ugovora o građenju, niti na obavezu plaćanja za izvedene radove. Osim toga, obavezu pribavljanja svih dozvola nadležnih organa je po ugovoru imao naručilac radova, odnosno Fakultet za fizičku kulturu iz Leposavića. Nepropisno vođenje, odnosno odsustvo građevinske dokumentacije, posledica je propusta obe ugovorne strane. Stoga se bez osnova revizijom tužene ova činjenica upisuje isključivo tužiocu u krivicu i iz nje crpi ništavost predmetnog ugovora o građenju. Tužena se u reviziji ne može pozivati na to da prilikom zaključenja Ugovora o ustupanju i Aneksa Ugovora o građenju sa ovde tužiocem nije znala da nedostaje građevinska dokumentacija za izvedene radove. Tužena je bila dužna da postupa sa odgovarajućim stepenom pažnje prilikom zaključenja ugovora, kako to predviđa odredba čl. 18 st. 1 Zakona o obligacionim odnosima. Kako ni naknadno nije tražila poništaj ili raskid Aneksa ili Ugovora, to se sada bez osnova poziva na ove okolnosti. Stoga, kako to pravilno nalaze nižestepeni sudovi, odsustvo građevinske dokumentacije ne može isključiti obavezu plaćanja za izvedene radove, čiji su količina i vrednost utvrđeni od strane nadzornog organa, a potvrđeni nalazom veštaka. Iz svih navedenih razloga Vrhovni sud je u tom delu odbio reviziju tužene kao neosnovanu, nalazeći da je pravilna odluka nižestepenih sudova da se tužena obaveže da tužiocu plati izvedene ugovorene radove.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Vrhovni sud nalazi da su nižestepene odluke, u delu kojim je tužena obavezana da tužiocu plati tzv. viškove radova, donete pogrešnom primenom materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje.

Prema utvrđenju prvostepenog suda, nadzorni organ angažovan od strane tužene sačinio je Informaciju o stanju radova na objektu sportska hala, kojom je utvrdio vrednost radova u ukupnom iznosu od 117.888.228,73 dinara, od čega su ugovoreni radovi 78.471.682,47 dinara, a neugovoreni radovi 39.416.546,26 dinara. Nadzorni organ se i u toku postupka izjasnio na identičan način o vrsti i vrednosti izvedenih radova, ukazujući da je reč o ugovorenim i neugovorenim radovima. Veštak je u toku postupka ove neugovorene radove preimenovao u viškove radova, ukazujući da je očigledno upotrebljen pogrešan izraz „neugovoreni radovi“. Nesporna je činjenica da je predmetni ugovor o građenju zaključen u skladu sa javnim pozivom objavljenim u „Sl. glasniku“ i preuzetom specifikacijom, odnosno u postupku javne nabavke. Ni okolnost da je potom taj ugovor bio predmet ustupanja nije dovela do promene njegove pravne prirode. Imajući u vidu da je ugovor o građenju zaključen u postupku javne nabavke, na osnovu tendera i preuzete specifikacije radova, neprihvatljiv je i proizvoljan zaključak nižestepenih sudova da ovi radovi predstavljaju višak radova. Ugovaranje vrste i količine radova u postupku javne nabavke mora biti pod tačno određenim uslovima, utvrđenim u zakonom regulisanom postupku, pri čemu se od ponude koja je prihvaćena ne sme odstupiti, a naknada se isplaćuje u skladu sa zakonom i utvrđenom vrednosti javne nabavke, u skladu sa odredbom čl. 32 st. 1 i 2 Zakona o javnim nabavkama („Službeni glasnik RS“ br. 39/2002,43/2003 i 55/2004). Tužilac je bio dužan da dokaže da je u pitanju višak radova i to priloženom ponudom ili glavnim projektom radova, iz kojih bi se moglo utvrditi da su u pitanju ugovoreni radovi, koji su izvedeni u većoj količini od ugovorene, u skladu sa odredbom čl. 9 tač. 5 Posebnih uzansi o građenju. Pri tom, kada je cena radova određena u ukupnom iznosu, kao u konkretnom slučaju, tada se u smislu odredbe čl. 32 Uzansi ona ne menja zbog nastalih viškova i manjkova radova. Dodatni radovi u postupku javne nabavke radova iziskuju objavljivanje novog poziva i zaključivanje novog ugovora. Objavljivanje novog poziva nije potrebno samo ako se, saglasno odredbi čl. 92 st. 1 tač. 1 Zakona o javnim nabavkama, radi o neophodnim radovima za izvršenje ugovora o javnim nabavkama ako su u pitanju dodatni radovi ili usluge koji se ne mogu razdvojiti u ekonomskom ili tehničkom pogledu od javne nabavke (tač.a) ili su neophodni za dalje faze izvođenja radova, pri čemu njihova ukupna vrednost ne može da bude veća od 25% od ukupne vrednosti glavne javne nabavke (tač. b). To u konkretnom slučaju nije utvrđeno. Stoga je pravno neutemljen zaključak nižestepenih sudova da ti radovi predstavljaju viškove radova i da tužilac može pretendovati na njihovu naknadu po osnovu Ugovora o građenju zaključenog u postupku javne nabavke. Iz navedenih razloga Vrhovni sud je u tom delu preinačio nižestepene odluke i odbio tužbeni zahtev tužioca za naknadu izvedenih neugovorenih radova, kao neosnovan.

Kako je delimično preinačena odluka o glavnoj stvari, Vrhovni sud je u smislu odredbe člana 165. stav 2. ZPP odlučio o troškovima celog postupka. Tužilac je u skladu sa odredbom člana 153. stav 2. ZPP delimično uspeo u parnici, sa 66% od vrednosti postavljenog tužbenog zahteva, pa je tužena dužna da mu naknadi srazmeran deo troškova. Tužilac ima pravo na naknadu nužnih troškova, u skladu sa odredbom čl. 154 ZPP, i to za sastav tužbe u iznosu od 52.200,00 dinara, na ime pristupa na osam održanih ročišta u iznosu od 229.600,00 dinara (53.700 x 8), na ime troškova veštačenja u iznosu od 83.000,00 dinara, na ime sastava četiri obrazložena podneska u iznosu od 208.800,00 dinara (52.200 x 4), na ime sastava dve žalbe u iznosu od 214.800,00 dinara (107.400 x 2), na ime sudske takse na tužbu u iznosu od 390.000,00 dinara, na ime sudske takse na žalbu i drugostepenu odluku u iznosu od 780.000,00 dinara (390.000 x 2), sve u skladu sa AT i TT, u ukupnom iznosu od 2.265.800,00 dinara, odnosno 66% od navedenog iznosa što je iznos od 1.495.428,00 dinara.

U skladu sa iznetim odlučeno je kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP, u vezi odredbe čl. 165 st. 2 ZPP.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković