Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 472/2023 od 15.11.2023. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda Osnovnog suda u Vranju u stavu prvom, drugom, trećem i delu stava četvrtog izreke, kojim je odbijen zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos od 355.104,00 dinara za period od 29.01.2012. godine do 16.11.2021. godine. U stavu drugom preinačena je prvostepena presuda tako što je usvojen tužbeni zahtev tužioca i utvrđeno da je ništav Sporazum o naknadi od 28.12.2011. godine, zaključen između tužioca i tuženog, u delu kojim je određena visina naknade za eksproprisano zemljište za kp br. .../... i kp br. .../..., obe upisane u LN.br. ... KO ..., pa je obavezan tuženi da tužiocu na ime razlike između isplaćene naknade za poljoprivredno zemljište pa do pripadajuće naknade za preuzeto gradsko - građevinsko zemljište za ove dve parcele isplati ukupan iznos od 2.767.392,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 16.11.2022. godine kao dana presuđenja pa do konačne isplate, dok je zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na ovaj iznos za period od 29.01.2012. godine do 15.11.2022. godine, odbijen kao neosnovan. U stavu tri obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 478.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do konačne isplate.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. i stav 2. i tačka 10. ZPP, pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava. U odnosu na stav prvi drugostepene presude, tuženi je izjavio reviziju po osnovu odredbe člana 404. ZPP, ukazujući revizijskim navodima na neujednačenost sudske prakse o načinu određivanja statusa zemljišta u vreme eksproprijacije i visine naknade.

Odluka u stavu prvom drugostepene presude, kojom je potvrđena prvostepena presuda u pogledu utvrđenja ništavosti sporazuma o naknadi zaključenog između tužioca i tuženog i tuženi obavezan da tužiocu isplati utvrđenu razliku između isplaćene i pripadajuće naknade za preuzeto gradsko - građevinsko zemljište za kp br. .../... KO ..., u iznosu od 355.104,00 dinara, u skladu je sa ustanovljenom sudskom praksom o pravu sopstvenika na razliku naknade u situaciji kada je od sopstvenika eksproprisano građevinsko zemljište, a naknada isplaćena po sporazumu za poljoprivredno zemljište. Odluka je u tom delu doneta na temelju utvrđenih činjenica da je od tužioca eksproprisana parcela kp .../... radi izgradnje auto puta E – 75, da je Sporazumom o naknadi tužiocu utvrđena i isplaćena naknada za poljoprivredno zemljište, te da se navedena parcela nalazi unutar Gradskog urbanističkog plana Grada Vranja, odnosno da je u vreme eksproprijacije predstavljala građevinsko zemljište. Stoga je u ovom postupku veštačenjem utvrđena naknada za gradsko - građevinsko zemljište i tužiocu dosuđena razlika između pripadajuće i prethodno isplaćene naknade za poljoprivredno zemljište. Imajući u vidu razloge na kojima je zasnovana primena materijalnog prava u pobijanom delu presude, te da se odlukom ne odstupa od ustanovljene sudske prakse, Vrhovni sud nije dozvolio odlučivanje o reviziji tužioca u odnosu na stav prvi drugostepene presude. U odnosu na odluku kojom je odbijen prigovor tuženog o apsolutnoj nenadležnosti suda za postupanje u ovoj pravnoj stvari, nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tuženog kao izuzetno dozvoljenoj. Ukoliko sopstveniku eksproprisane nepokretnosti naknada nije isplaćena na osnovu sporazuma zaključenog sa korisnikom eksproprijacije, naknadu određuje sud u vanparničnom postupku. Kada je naknada isplaćena na osnovu sporazuma, ali sopstvenik smatra da mu na osnovu statusa zemljišta u vreme eksproprijacije sleduje veća naknada, takav spor je imovinsko- pravne prirode i razliku između pripadajuće i isplaćene naknade sopstvenik može tražiti u parničnom postupku.

Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom odredbe člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužioca u odnosu na stav prvi izreke drugostepene odluke, u smislu odredbe člana 410. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca nedozvoljena. Saglasno odredbi člana 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 28.03.2017. godine, a preinačena 18.10.2017. godine. Vrednost predmeta spora na dan preinačenja tužbe iznosi 3.122.496,00 dinara, odnosno 26.203,66 evra.

Kako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne dostiže zahtevani revizijski cenzus za odlučivanje, sledi da je revizija tužioca u označenom delu nedozvoljena.

U delu kojim pobija drugostepenu odluku u stavu prvom izreke, u delu kojim je potvrđeno prvostepeno rešenje kojim se odbija prigovor tuženog o apsolutnoj nenadležnosti suda za postupanje u ovoj pravnoj stvari, revizija tuženog je nedozvoljena u smislu odredbe člana 420. stav 1. ZPP, jer nije u pitanju rešenje kojim se pravnosnažno okončava parnica. Revizija tuženog je nedozvoljena i u delu kojim se pobija stav prvi drugostepene odluke, u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u delu stava četvrtog izreke izreke, kojim je odbijen zahtev tužioca za isplatu zakonske zatezne kamate na iznos od 355.104,00 dinara za period od 29.01.2012. godine do 16.11.2021. godine. Tuženi u tom delu nema pravni interes za izjavljivanje revizije jer je u tom delu uspeo u sporu. Iz istih razloga nedozvoljena je revizija tuženog i u odnosu na deo stava drugog izreke drugostepene presude, u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev tužioca za zakonsku zateznu kamatu na iznos od 2.767.392,00 dinara za period od 29.01.2012. godine do 15.11.2022. godine.

Iz navedenih razloga doneta je odluka kao u stavu drugom izreke, primenom odredbe člana 413. ZPP.

Ispitujući drugostepenu presudu u stavu drugom izreke, u delu kojim je preinačena prvostepena presuda i usvojen tužbeni zahtev tužioca, u granicama revizijskih navoda u smislu odredbe člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tuženog neosnovana.

U postupku donošenja drugostepene presude u označenom delu nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti i na koju ukazuje i revident pobijajući odluku o odbijanju prigovora stvarne nenadležnosti suda. Predmet ovog spora je utvrđenje ništavosti sporazuma o naknadi zaključenog između sopstvenika i korisnika eksproprijacije i isplata razlike naknade. Takav spor je imovinsko-pravne prirode, pa je sud nadležan da o njemu odlučuje u parničnom postupku. Nasuprot navodima revidenta, sud nije utvrdio dručačiji status zemljišta u odnosu na rešenje o eksproprijaciji. U rešenju Sekretarijata za urbanizam i imovinskopravne poslove Grada Vranja, kojim su od tužioca eksproprisane predmetne nepokretnosti, nije naveden status oduzetog zemljišta. U Sporazumu o određivanju naknade navedeno je da je predmet Sporazuma određivanje naknade za poljoprivredno zemljište. Sporazum o naknadi ima snagu izvršne isprave, u skladu sa odredbom člana 57. stav 3. Zakona o eksproprijaciji, ali ne vezuje sud u pogledu utvrđenog statusa zemljišta u vreme eksproprijacije već se ta činjenica može utvrđivati u parničnom postupku, u kom se osporava pravna valjanost sporazuma o naknadi. Imovinskopravne odnose između korisnika eksproprijacije i sopstvenika nepokretnosti, u skladu sa odredbom člana 36. stav 9. Zakona o eksproprijaciji, rešava nadležan sud. Iz navedenog sledi da je za odlučivanje o postavljenom tužbenom zahtevu nadležan sud, odnosno da ne postoji bitna povreda odredaba člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju se ukazuje revizijom tuženog. Nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje se paušalno ukazuje navodima revizije.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, od tužioca su rešenjem Sekretarijata za urbanizam i imovinsko-pravne poslove Gradske uprave Vranje od 01.12.2011. godine eksproprisane katastarske parcele broj .../..., .../... i .../..., u određenim površinama, a u ukupnoj površini od 3.614 m2, sve upisane u LN br. ... KO ... . Parcele su eksproprisane u korist tuženog, za izgradnju auto puta E – 75. U postupku sporazumnog određivanja naknade između tužioca i tuženog zaključen je Sporazum o naknadi 28.12.2011. godine, kojim je određena naknada u iznosu od 2.349.100,00 dinara. U sporazumu je navedeno da se određuje naknada za eksproprisano poljoprivredno zemljište, čija je vrednost 650,00 dinara po m2. Predmet tužbenog zahteva je isplata razlike između pripadajuće naknade za eksproprisano gradsko građevinsko zemljište i isplaćene naknade za poljoprivredno zemljište. Bitnu činjenicu da parcele br. .../... i .../... KO ... predstavljaju građevinsko zemljište drugostepeni sud je utvrdio na osnovu nalaza veštaka geodezije, u kome je konstatovano da je cela kat. parcela broj ... bila u sastavu Generalnog urbanističkog plana koji je važio do 24.12.2009. godine, nakon čega su njenom deobom formirane kat. Parcele br. .../..., .../... i .../... . Prema Generalnom urbanističkom planu usvojenom 24.12.2009. godine cela kp br. .../... je obuhvaćena Planom, dok kat. parcele .../... i .../... nisu obuhvaćene Planom. Sve tri parcele su se u vreme eksproprijacije nalazile u trećoj gradskoj građevinskoj zoni i upisane su u sadašnjem katastarskom operatu sa namenom zemljišta „zemljište u građevinskom području“.

Vrhovni sud nalazi da je odluka drugostepenog suda doneta pravilnom primenom materijalnog prava na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje.

Pravilno je drugostepeni sud cenio izvedene dokaze, prvenstveno nalaz veštaka inženjera geodezije, pravilno izvevši zaključak da su katastarske parcele broj .../... i .../... KO ... u vreme eksproprijacije predstavljale gradsko građevinsko zemljište, te da je usled toga Sporazum o naknadi od 28.12.2011. godine ništav i u delu kojim je utvrđena naknada za te dve parcele. Naime, cela parcela ... nalazila se u okviru Genegralnog urbanističkog plana, a nakon njene deobe sve novoformirane parcele, uključujući i predmetne parcele br. .../... i .../..., eksproprisane su za izgradnju auto-puta E 75. Prema saglasnim nalazima veštaka sve tri parcele su u vreme zaključenja Sporazuma predstavljale gradsko građevinsko zemljište. Po Generalnom urbanističkom planu koji je stupio na snagu 24.12.2009. godine, sve tri parcele su upisane sa namenom zemljišta u građevinskom području. Katastarska parcela br. .../... nalazi se na trasi državnog auto-puta A1. Imajući u vidu da su sve tri parcele pripadale Generalnom urbanističkom planu koji je važio do 24.12.2009. godine, te da su nakon deobe sve parcele, uključujući i parcele .../... i .../..., eksproprisane radi izgradnje auto puta E 75, pravilno drugostepeni sud nalazi da su i ove dve parcele u vreme eksproprijacije predstavljale gradsko-građevinsko zemljište i da je naknada za njihovo oduzimanje morala biti određena u skladu sa tim. Kako je naknada tužiocu za dve predmetne parcele određena i isplaćena kao za poljoprivredno zemljište, pravilno drugostepeni sud utvrđuje da je Sporazum o naknadi u tom delu protivan prinudnim propisima i to odredbi člana 42. Zakona o eksproprijaciji, kojim je u stavu 1. propisano da se naknada za eksproprisano poljoprivredno zemljište i građevinsko zemljište određuje u novcu prema tržišnoj ceni takvog zemljišta. Nasuprot revizijskom navodu tuženog, pravilno je drugostepeni sud cenio utvrđenu činjenicu da se navedene katastarske parcele broj .../... i .../... KO ... nalaze izvan obuhvata Generalnog urbanističkog plana usvojenog 24.12.2009. godine. U tom smislu, pravilno je drugostepeni sud cenio tu činjenicu u vezi sa drugim izvedenim dokazima i to da je cela katastarska parcela ... bila obuhvaćena Generalnim urbanističkim planom, te da je nakon deobe parcele i formiranja novih parcela, koje se sve nalaze u građevinskom području, došlo do njihove eksproprijacije radi izgradnje auto-puta. Stoga okolnost da promena namene predmetnog zemljišta nije sprovedena u katastarskom operatu i da tužilac nije platio naknadu za promenu namene poljoprivrednog zemljišta, ne utiče na status tog zemljišta kao gradskog građevinskog zemljišta. Građevinsko zemljište u skladu sa odredbom člana 82. Zakona o planiranju i izgradnji je zemljište koje je određeno zakonom ili planskim dokumentom za izgradnju i korišćenje objekata, kao i zemljište na kojem su izgrađeni objekti u skladu sa zakonom. Izvesno je da zemljište koje je eksproprisano radi izgradnje auto-puta ne može u smislu citirane zakonske odredbe predstavljati poljoprivredno zemljište, koje se u skladu sa odredbom člana 15. Zakona o poljoprivrednom zemljištu može koristiti samo za poljoprivrednu proizvodnju i ne može se koristiti u druge svrhe. Propust da se promena namene zemljišta sprovede u katastarskom operatu ne može ići na štetu sopstvenika nepokretnosti, kome mora biti isplaćena tržišna cena zemljišta, prema njegovom stvarnom statusu. Nasuprot revizijskim navodima tuženog, u konkretnom slučaju nije reč o naknadnoj promeni namene zemljišta, već je zemljište taj status imalo u vreme ekproprijacije.

Neosnovani su navodi revidenta kojima osporava nalaz veštaka u pogledu utvrđene visine naknade za eksproprisano zemljište. Procena tržižne cene nepokretnosti, koju u smislu odredbe čl. 42 st.2 Zakona o eksproprijaciji („Službeni glasnik RS“ br. 23/2001 i 20/2009) daje organ nadležan za utvrđivanje poreza na prenos apsolutnih prava, predstavlja najniži iznos naknade za ekpropisanu nepokretnost. Ta procena, nausprot revizijskom navodu tuženog, nije jedini, niti obavezujući način utvrđivanja visine naknade za eskproprisanu nepokretnost. Ne postoji smetnja da se na okolnost visine tržišne vrednosti i naknade odredi veštačenje. Ono što jeste bitno je da se tržišna vrednost i shodno tome naknada odredi na osnovu relevantih, proverljivih kriterijuma i odgovarajućih merila, što je u konkretnom slučaju i učinjeno.

Nasuprot revizijskom navodu tuženog, drugostepeni sud u pobijanom delu presude nije preispitivao zakonitost rešenja o eksproprijaciji. Drugostepeni sud ispitivao je samo pravnu valjanost Sporazuma o određivanju naknade za eksproprisane nepokretnosti, a ne zakonitost rešenja o eksproprijaciji. Stoga pobijana drugostepena odluka nije u suprotnosti sa odlukama revizijskog suda na koje tuženi ukazuje u reviziji, niti sa sudskom praksom ustanovljenom u ovoj vrsti sporova.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je u stavu trećem izreke odbio reviziju tuženog izjavljenu protiv preinačujućeg dela drugostepene odluke, kao neosnovanu, primenom odredbe člana 414. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković