.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 2866/2023
15.05.2025. godina
Beograd
U IME NARODA
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Petar Mitić, advokat iz ..., protiv tuženog Rudnika olova i cinka „Grot“ doo Vranje, čiji je punomoćnik Marina Đorđević, advokat iz ..., radi naknade štete, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 388/2023 od 29.03.2023. godine, u sednici održanoj 15.05.2025. godine, doneo je
P R E S U D U
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1 388/2023 od 29.03.2023. godine.
ODBIJA SE, kao neosnovan, zahtev tuženog za naknadu troškova odgovora na reviziju.
O b r a z l o ž e nj e
Presudom Osnovnog suda u Vranju P1 646/21 od 14.10.2022. godine, stavom prvim izreke, usvojen je u celosti tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu po osnovu naknade štete za neisplaćenu izostalu zaradu za period od 01.03.2010. godine do 28.09.2018. godine isplati pojedinačno navedene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec do konačne isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da u ime i za račun tužioca izvrši uplatu doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje kod nadležnog Fonda PIO prema iznosima obračunate izgubljene zarade iz stava prvog izreke ove presude, po stopama koje važe na dan uplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove postupka u iznosu od 423.872,00 dinara, u roku od 15 dana od dana prijema otpravka presude, a ukoliko ne izmiri obavezu u roku, dužan je da na iznos troškova za zastupanje od 276.750,00 dinara plati zakonsku zateznu kamatu od dana izvršnosti presude do dana isplate.
Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 388/2023 od 29.03.2023. godine, preinačena je presuda Osnovnog suda u Vranju P1 646/21 od 14.10.2022. godine, u stavu prvom izreke, tako što je obavezan tuženi da tužiocu po osnovu naknade štete zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu za period od 01.03.2010. godine do 28.09.2018. godine isplati pojedinačno određene mesečne iznose sa zakonskom zateznom kamatom počev od poslednjeg dana u mesecu za prethodni mesec do konačne isplate, a preko dosuđenih iznosa do traženih tužbeni zahtev je odbijen. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke tako što je obavezan tuženi da u ime i za račun tužioca izvrši uplatu doprinosa za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje kod nadležnog Fonda PIO, prema iznosima dosuđene izgubljene minimalne zarade sa minulim radom, po stopama koje važe na dan uplate, u roku od 15 dana od dana prijema presude, dok je zahtev tužioca za uplatu doprinosa na veće iznose odbijen kao neosnovan. Stavom trećim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu trećem izreke, tako što je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 207.750,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate, dok je zahtev tužioca za naknadu troškova postupka preko navedenog iznosa do iznosa dosuđenog prvostepenom presudom od 423.872,00 dinara, sa kamatom na iznos preko navedenog iznosa do iznosa dosuđenog prvostepenom presudom od 276.750,00 dinara odbijen kao neosnovan. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove drugostepenog postupka u iznosu od 33.000,00 dinara.
Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.
Tuženi je podneo odgovor na reviziju.
Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije“ br. 72/11 ... 10/23) pa je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.
U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. U postupku donošenja pobijane presude nije došlo do propusta u primeni niti do pogrešne primene bilo koje odredbe navedenog zakona, zbog čega nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP.
Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu na neodređeno vreme kod tuženog na radnom mestu ... u radnoj jedinici ..., uz zaključeni ugovor o radu od 01.04.2005. godine i ugovor o radu od 29.08.2008. godine. Tužilac je od 19.02.2009. godine, uz potpisani aneks ugovora o radu, bio privremeno upućen na period od godinu dana na rad kod drugog poslodavca, zakupca restorana ... tuženog, sa pravom da se vrati na rad kod svog poslodavca 01.03.2010. godine. Tužiocu je otkazan ugovor o radu nezakonitim rešenjem od 09.07.2009. godine, zbog čega je pokrenuo sudski postupak, okončan presudom Privrednog suda u Leskovcu P 95/2018 od 09.06.2018. godine, kojom je obavezan tuženi ( tada u postupku sprovođenja usvojenog UPPR) da tužioca vrati na rad, na iste ili druge poslove koji odgovaraju njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima sa svim pravima i obavezama po osnovu radnog odnosa počev od 01.03.2010. godine pa nadalje. Tužilac je vraćen na rad kod tuženog zaključenjem aneksa ugovora o radu od 28.09.2018. godine, na radno mesto ..., prema njegovoj stručnoj spremi ... i organizacionim promenama. Na osnovu usaglašenog nalaza veštaka utvrđen je iznos izostale zarade zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa za period od 01.03.2010. godine do 28.09.2018. godine, u dve varijante bliže navedene u obrazloženju prvostepene presude.
Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su ocenili da tužiocu pripada naknada štete na ime izgubljene zarade za sporni period. Prvostepeni sud je smatrao da tužiocu naknada pripada u visini obračunatoj u prvoj varijanti nalaza veštaka, množenjem mogućeg broja radnih sati po obračunskim periodima, minimalne cene rada po času i koeficijenta radnog mesta od 2,30 koji je bio predviđen ugovorom o radu od 01.04.2005. godine, sa dodatkom po osnovu minulog rada, uz umanjenje za zaradu koju je tužilac ostvario radeći u UR „BB“ u ... u periodu od 20.03.2015. godine do 15.05.2015. godine.
Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu, nalazeći da tužiocu pripada naknada štete za izostalu zaradu zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, u visini obračunatoj u drugoj varijanti usaglašenog nalaza veštaka, u visini minimalne zarade sa dodatim minulim radom prema Odluci tuženog o obračunu zarade radnika po radnim jedinicama od 17.03.2009. godine kojom je predviđeno da radnicima ... pripada minimalna zarada sa minulim radom. Ovo zato što naknada štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa ne može biti veća od stvarne štete koju je tužilac pretrpeo, a obim stvarne štete određen je visinom zarade koju bi tužilac ostvario u spornom periodu da je radio, odnosno da nije bilo nezakonitog otkaza ugovora o radu. U spornom periodu tužilac je bio van radnog odnosa usled nezakonitog prestanka radnog odnosa, a zaposleni u radnoj sredini u kojoj je tužilac radio su ostvarivali minimalnu zaradu, s obzirom da cela radna jedinica ... nije poslovala u okviru tuženog, već su prostorije date u zakup. Cenjeno je i da je tužilac pre prestanka radnog odnosa kod upućenog poslodavca ostvarivao minimalnu zaradu i da je kod tuženog bila u primeni odluka koja propisuje minimalnu zaradu za jednicu ... . U utuženom periodu, i da je radio, tužilac bi ostvarivao zaradu u toj visini.
Na utvrđeno činjenično stanje drugostepeni sud je pravilno primenio materijalno pravo donoseći pobijanu odluku, za koju je dao dovoljne i jasne razloge koje u svemu prihvata i Vrhovni sud.
Neosnovano se u reviziji ukazuje da tužiocu pripada naknada štete u većem iznosu, s obzirom da tužilac u spornom periodu nije radio, da je i pre nezakonitog prestanka radnog odnosa ostvarivao minimalnu zaradu i da je to zarada koju bi tužilac ostvario da je zaista radio u spornom periodu. Tužilac nije dokazao, kako to pravilno zaključuje drugostepeni sud, da bi u spornom periodu, da je ostao na radu kod tuženog, ostvarivao veću zaradu od minimalne.
Vrhovni sud je cenio i ostale navode izjavljene revizije kojima se ne dovodi u sumnju pravilnost i zakonitost pobijane presude, zbog čega ti navodi nisu posebno obrazloženi.
S obzirom na uspeh tužioca u sporu i troškove koji su bili potrebni za vođenje parnice, pravilna je i odluka o troškovima postupka iz stava trećeg izreke pobijane presude.
Troškovi odgovora na reviziju nisu bili nužni i potrebni za vođenje parnice u smislu člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku.
Iz navedenih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. i člana 165. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci presude.
Predsednik veća – sudija
Vesna Subić, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
