Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž1 680/24 od 08.05.2024. godine u prvom stavu izreke, delimično je usvojena žalba tužilje i odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u prvostepenoj presudi preinačena tako što je odbijen zahtev tužene za naknadu troškova parničnog postupka preko iznosa od 36.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. U drugom stavu izreke je žalba tužilje u preostalom delu odbijena i prvostepena presuda potvrđena. U trećem stavu izreke odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na član 404. Zakona o parničnom postupku.

Po oceni Vrhovnog suda, posebna revizija tužilje u ovom sporu nije dozvoljena.

Podnetom tužbom tražena je isplata naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u periodu od od 25.05.2019. godine do 25.05.2022. godine, kada je tužilji isplaćivana plata u visini minimalne zarade. O tužbenom zahtevu u ovom sporu odlučeno je primenom člana 4. stav 2. Zakona o platama u državnim organima i javnim službama, kojim je propisano da koeficijent plate zaposlenog sadrži i dodatak na ime naknade za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, kao posebnog zakona koji isključuje primenu odredbe člana 118. Zakona o radu. Na odnosu ovih zakona zasnovan je i zaključak o naknadi troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora u javnim službama koji je Vrhovni kasacioni sud usvojio na sednici Građanskog odeljenja od 05.07.2022. godine u vršenju nadležnosti iz člana 31. ranije važećeg Zakona o uređenju sudova. Pobijana drugostepena presuda ne odstupa od pravnog stava izraženog u navedenom zaključku, zbog čega ne postoji potreba da se o tužiljinoj posebnoj reviziji odlučuje radi ujednačavanja sudske prakse ili radi novog tumačenja prava.

Iz tog razloga, na osnovu člana 404. ZPP, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Prema članu 441. ZPP, revizija je dozvoljena u parnicama o sporovima o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa. U ostalim sporovima iz radnog odnosa dozvoljenost revizije se ceni pod istim uslovima kao u imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba radi isplate u ovom sporu podneta je 25.05.2022. godine. Vrednost predmeta spora pobijanog dela pravnosnažne presude iznosi od 268.628,79 dinara, koji iznos očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora ne prelazi imovinski cenzus za dozvoljenost revizije, to je Vrhovni sud našao da je revizija nedozvoljena, u smislu člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. ZPP odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković