Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1323/24 od 12.09.2024. godine, stavom prvim izreke, žalba tuženih je odbijena, a tužilje delimično usvojena i delimično odbijena, pa je prvostepena presuda u delu odluke o naknadi nematerijalne štete za pretrpljene fizičke bolove i u delu odluke o troškovima parničnog postupka preinačena, tako što su obavezani tuženi da tužilji solidarno naknade na ime pretrpljenih fizičkih bolova preko dosuđenog iznosa od 115.000,00 dinara, iznos od još 20.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 29.01.2024. godine pa do isplate, kao i da joj naknade troškove parničnog postupka preko dosuđenog iznosa od 282.625,00 dinara i iznos od 400,00 dinara, što ukupno iznosi 283.025,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od izvršnosti presude pa do isplate, dok je u preostalom pobijanom usvajajućem i nepreinačenom odbijajućem delu i nepreinačenom delu odluke o troškovima postupka, prvostepena presuda potvrđena. Stavom drugim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova žalbenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi su blagovremeno izjavili reviziju, pobijajući je u celini zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s pozivom na odredbu člana 404. ZPP.

Prethodnom ocenom dozvoljenosti izjavljene revizije protiv presude drugostepenog suda u preinačujućem delu, Vrhovni sud je ocenio da je u ovom delu revizija tuženih dozvoljena, primenom člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20). Međutim, ispitujući pobijanu presudu u ovom delu primenom odredbe člana 408. istog zakona, a u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 10/23), Vrhovni sud je ocenio da je u ovom delu revizija tuženih neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Revizijom se ukazuje na učinjenu bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, koja nije razlog za izjavljivanje revizije shodno odredbi člana 407. stav 1. tačka 2 ZPP. Takođe, nema ni bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. u vezi člana 8. ZPP, učinjene pred drugostepenim sudom, jer se pravilo o oceni dokaza u postupku pred drugostepenim sudom primenjuje samo kada se drugostepena presuda donosi posle rasprave održane pred tim sudom, što ovde nije slučaj.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja se dana ...2022. godine, zaustavila pred pešačkim prelazom kod TC “Merkator“, na raskrsnici Bulevara oslobođenja i Bulevara Cara Lazara, čekajući da se upali zeleno svetlo za pešake. U blizini ove raskrsnice, tužena je sedela za stolom za koji je bio privezan pas tuženog, njenog sina, koga joj je on poverio za vreme dok se nalazio u prodavnici u ovom tržnom centru. U jednom trenutku gost u kafiću je prošao pored psa, nakon čega je pas počeo da beži, trčeći i vukući za sobom i sto za koji je bio privezan i koji je udario tužilju u levu potkolenicu, usled čega je ona pala. Tom prilikom je pretrpela teške telesne povrede (prelom žbične kosti leve potkolenice, distorziju levog skočnog zgloba, rupturu zajedničke tetive ekstenzora leve potkolenice i peronealnog mišića pokretača levog stopala) zbog kojih joj je životna aktivnost umanjena 35%. Takođe, kritičnom prilikom tužilja je trpela fizičke bolove u trajanju od 8 nedelja: neposredno nakon povređivanja osećala je bol intenziteta 5-6 stepeni po vizuelnoj analognoj skali, potom bol naredna 24 sata koji je iznosio 5 stepeni a narednih 12 dana bol koji je bio intenziteta 4 stepena po ovoj skali. Od 14. do 30. dana od povrede, tužilja je trpela bolove trećeg stepena po vizuelnoj analognoj skali a od 30. do 60. dana bolove intenziteta 2 stepena po vizuelnoj analognoj skali. Nakon toga, tužilja je trpela povremene bolove intenziteta 1 stepen u predelu levog lakta i levog skočnog zgloba pri dužem nošenju tereta, stajanju, kretanju i promeni vremena. Tužilja je pretrpela i strah, a kao posledica predmetnog događaja zaostao je ožiljak na levoj potkolenici.

S obzirom na utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da su tuženi odgovorni za nematerijalnu štetu koju je tužilja pretrpela, te da se odgovornost tuženih koji su legitimisani prema odredbama člana 5. tačka 3. i 55. stav 2. Zakona o dobrobiti životinja ( „Službeni glasnik RS“, br.41/2009), zasniva na odgovornosti od opasne stvari, zbog čega su dužni da tužilji naknade pretrpljenu nematerijalnu štetu i to u pogledu pretrpljenih fizičkih bolova u visini pravične novčane naknade koju je drugostepeni sud pravilno odmerio, primenom člana 200. ZOO i u tom delu preinačio prvostepenu presudu.

Naime, tuženi kao vlasnik psa i tužena kao držalac psa u smislu člana 5 tačka 3 i 10 Zakona o dobrobiti životinja, jesu njegovi imaoci. Kućni ljubimac koji je vezivanjem za sto koji je mogao da povuče sopstvenom snagom i bez kontrole i zaustavljanja nastavi da vuče, postao je opasna stvar, pa su za štetu koju je tužilja pretrpela kritičnom prilikom, solidarno odgovorni tuženi kao imaoci primenom pravila o objektivnoj odgovornosti za štetu. Pas koji je kućni ljubimac sam po sebi ne predstavlja opasnu stvar u građansko-pravnom smislu, ali u slučaju nepravilnog staranja o njemu i ostavljanja bez odgovarajućeg nadzora i kontrole, može to postati, pa se od odgovornosti imalac može osloboditi samo ukoliko je šteta nastala krivicom samog oštećenika ili trećeg lica. Međutim, kako nema krivice tužilje niti trećeg lica, tuženi su solidarno u obavezi da tužilji naknade štetu.

Pravilno je drugostepeni sud primenio odredbu člana 200. ZOO, kada je preinačio prvostepenu presudu i tužilji za pretrpljene fizičke bolove naknadu dosudio u iznosu od ukupno 135.000,00 dinara, koju je odmerio u smislu odredbe člana 232. ZPP, pravilno ocenjujući da naknada u ovom iznosu tužilji može pružiti satisfakciju. Prilikom odlučivanja drugostepeni sud je imao u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja, a dosuđena visina naknade odgovora tužiljinom trpljenju i cilju kome ta naknada služi.

Iz navedenih razloga, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP.

Po oceni Vrhovnog suda uslovi za primenu instituta izuzetno dozvoljene revizije iz člana 404. ZPP u preostalom delu nisu ispunjeni.

Imajući u vidu da su razlozi nižestepenih sudova za usvajanje tužbenog zahteva za naknadu nematerijalne štete zasnovani na pravilnoj primeni pravila o odgovornosti za štetu od opasne stvari i opasne delatnosti i pravila iz člana 200.ZOO, te da odluke u ovakvoj vrsti spora zavise od utvrđenog činjeničnog stanja – po oceni Vrhovnog suda nisu ispunjeni uslovi iz člana 404. stav 1. ZPP za odlučivanje o reviziji tuženih kao izuzetno dozvoljenoj, zbog čega je na osnovu člana 404. stav 2. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Revizija tuženih u tom delu nije dozvoljena ni kao redovna.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Pobijanim delom pravnosnažne presude obavezani su tuženi da tužilji isplate iznos od ukupno 920.000,00 dinara, koji iznos je ispod iznosa od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, pa je i revizija tuženih u tom delu nedozvoljena.

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je odluku kao u stavu trećem izreke doneo primenom odredbe člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković