Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Branke Dražić, predsednika veća, Marine Milanović i Vesne Mastilović, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Žikica Dronjak, advokat iz ..., protiv tuženog BB iz ..., čiji je punomoćnik Daniela Čavlina, advokat iz ..., odlučujući o reviziji tužioca, izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Novom Sadu Gž2 12/25 od 18.03.2025. godine, u sednici održanoj 29.10.2025. godine, doneo je

 R E Š E NJ E

 UKIDAJU SE rešenje Višeg suda u Novom Sadu Gž2 12/25 od 18.03.2025. godine i rešenje Osnovnog suda u Novom Sadu P2 1778/2024 od 05.12.2024. godine i predmet vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.      

O b r a z l o ž e nj e

Rešenjem P2 1778/2024 od 05.12.2024. godine, Osnovni sud u Novom Sadu oglasio se  apsolutno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i tužbu od 26.12.2023. godine odbacio.

Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž2 12/25 od 18.03.2025. godine, žalba tuženog je odbijena a rešenje Osnovnog suda u Novom Sadu P2 1778/2024 od 05.12.2024. godine potvrđeno.

Protiv pravnosnažnog rešenja donetog u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijano rešenje u smislu odredbe člana 408. ZPP, u  vezi odredbe člana 420. stav 1.ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tuženog osnovana.

Iz spisa proizlazi da je tužilja 26.12.2023. godine podnela tužbu Osnovnom sudu Novom Sadu protiv tuženog i postavila tužbeni zahtev da zajedničko dete parničnih stranak mal. VV bude poveren na samostalno vršenje roditeljskog prava majci -tužilji, da se tuženi delimično liši roditeljskog prava u delu koji se odnosi na davanje saglasnosti za putovanje i boravak deteta sa majkom u inostranstvu, da se način uređivanja ličnog kontakta tuženog sa detetom održava prema dogovoru parničnih stranaka i da se obaveže tuženi da na ime svog doprinosa za izdržavanje mal. deteta plaća mesečno iznos od po 300.000,00 dinara počev od dana podnošenja tužbe pa ubuduće. Tužilja je u tužbi navela da se mal. VV rodio u januaru 2022. godine i da ga je tuženi po rođenju prijavio na svoju adresu stanovanja u Beogradu, bez znanja tužilje. U maju 2022. godine, tuženi je dao pismenu saglasnost za VV državljanstvo i boravak u Norveškoj, pa je tužilja podnela zahtev za Norveško državljanastvo i boravak u Norveškoj za sebe i dete. U oktobru 2022. godine, nakon što je tuženi obavestio tužilju da ne želi da se sa njom venča, tužilja se preselila u ... gde je prijavila svoje boravište, dok je dete ostalo prijavljeno na adresi oca. Sredinom septembra 2022. godine tužilja je sa mal. VV otišla u Norvešku. Tuženi je poslao mejl policiji u Norveškoj u kome je naveo da povlači pristanak za VV boravak i državljanstvo u Norveškoj. Mal. VV je već bio odobren boravak u Norveškoj do avgusta 2025. godine. Prvostepeni sud je zakazao ročište za 12.03.2024. godine, ali je tužilja podneskom od 26.02.2024. godine, obavestila sud da ne može da dođe, jer ne može da dobije slobodne dane niti godišnji odmor. Dana 28.02.2024. godine Centar za socijalni rad Beograd je poslao dopis prvostepenom sudu da su uputili dva službena poziva tuženom na koje se on nije odazvao, nakon čega je sud doneo rešenje da se ročište za glavnu raspravu 08.05.2024. godine neće održati a sledeće zakazao za 16.09.2024. godine. Dana 28.05.2024. godine tužilja je dostavila prvostepenom sudu dokumentaciju vezanu za boravak u Norveškoj za nju i mal. VV i to: rešenje o odobrenju trajne boravišne dozvole za tužilju od 12.08.2019. godine, potvrdu da je zaposlena na stalnom radnom mestu ... počev od 01.08.2016. godine, potvrdu o dozvoli za prebivalište za VV, u kome je navedeno da isti ima privremenu dozvolu za prebivalište u Norveškoj do 23.08.2025. godine i potvrdu o pohađanju predškolske ustanove do 28.08.2023. godine, a da ima mesto u predškolskoj ustanovi do 31.07.2028. godine.

Prvostepeni sud se oglasio apsolutno nenedležnim za postupanje po tužbi koju je podnela tužilja sa obrazloženjem da Konvencija o nadležnosti, merodavnom pravu, priznanju i izvršenju odluka i saradnji u materiji roditeljske odgovornosti i mera za zaštitu dece u članu 17. kao tačku vezivanja u ovoj vrsti spora predviđa uobičajeno boravište deteta, te da domaći propisi nisu relevantni za ocenu međunarodne nadležnosti suda Republike Srbije kada se radi o sporovima sa međunarodnim elementom u kojima je nadležnost izričito određena potvrđenim međunarodnim ugovorom koji je deo pravnog poretka Republike Srbije.

Drugostepeni sud je potvrdio prvostepenu odluku navodeći da je imao u vidu član 5. st.1 i 2. Konvencije o nadležnosti, merodavnom pravu, priznanju i izvršenju odluka i saradnji u materiji roditeljske odgovornosti i mera za zaštitu dece.

Međutim, po nalaženju Vrhovnog suda nižestepeni sudovi su pogrešno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 5. stav 1. Konvencije o nadležnosti, međunarodnom pravu, priznanju i izvršenju odluka i saradnji u materiji roditeljske odgovornosti i mera za zaštitu dece, koja je potvrđena Zakonom o potvrđivanju objavljenom u „Sl. glasniku RS“ – Međunarodni ugovori broj 20/2015, propisano je da sudski ili upravni organi države ili ugovornice u kojoj dete ima uobičajeno boravište nadležni su da odrede mere za zaštitu ličnosti i imovine deteta. Odredbom člana 17. iste Konvencije propisano je da za vršenje roditeljske odgovornosti merodvano je pravo države u kojoj dete ima uobičajeno boravište. Ako se uobičajeno boravište deteta promeni merodavno je pravo države novog uobičajenog boravišta.

Po nalaženju ovog suda odredbe Konvencije na koju su se pozvali nižestepeni sudovi regulišu određivanje države čiji su organi nadležni za preduzimanje mera za zaštitu ličnosti ili imovine deteta i određivanja prava koje će ti organi primenjivati u vršenju svoje nadležnosti što je propisano odredbom člana 1. stav 1. tačka a i b navedene Konvencije. U konkretnom slučaju tužba u ovoj parnici podneta je domaćem sudu od strane tužilje koja ima trajnu boravišnu dozvolu u Norveškoj, ali ne i državljanstvo a koja je postavila tužbeni zahtev koji se tiče poveravanja mal. deteta na negu, čuvanje i vaspitanje tužilji, na delimično lišenje roditeljskog prava tuženog na uređenje načina viđanja tuženog sa mal. detetom i za određivanje visine doprinosa koji bi tuženi plaćao za izdražvanje mal. deteta, što se ne može smatrati merama zaštite ličnosti ili imovine deteta.

Odredbom člana 46. Zakona o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja („Sl. list SRJ“, br.43/82 sa izmenama i dopunama) u stavu 1. je propisana nadležnost suda SRJ ako tuženi ima prebivalište odnosno sedište u SRJ a odredbom člana 66. istog zakona, nadležnost suda SRJ postoji u sporovima o čuvanju, podizanju i vaspitanju dece koja su pod roditeljskim staranjem i kad tuženi nema prebivalište u SRJ ako su oba roditelja jugoslovenski državljani. Odredbom člana 67. stav 1. tačka 2. i 3. istog zakona, propisana je nadležnost suda SRJ u sporovima o zakonskom izdržavanju dece i kada tuženi nema prebivalište u SRJ ako su tužilac i tuženi jugoslovenski državljani, bez obzira na to gde imaju prebivalište i ako je tužilac mal. dete i jugoslovenski je državljanin. Nadležnost suda SRJ u sporovima o zakonskom izdržavanju postoji iako tuženi imaju imovinu u SRJ iz koje se može naplatiti potraživanje (član 68) te da prilikom odlučivanja o lišenju i vraćanju roditeljskog prava, produženju roditeljskog prava, stavljanja roditelja u položaj staraoca u pogledu upravljanja dečjom imovinom, oglašavanju deteta rođenim u braku, kao i prilikom odlučivanja o drugim stvarima koje se odnosi na lično stanje i odnosi između roditelja i dece, nadležnost suda SRJ postoji i kad ne postoje pretpostavke iz člana 46. stav 4. ovog zakona, ako su podnosilac zahteva i lice prema kome se podnosi zahtev jugoslovenski državljani odnosno kada u postupku učestvuje samo jedno lice ako je jugoslovenski državljanin.

Iz navoda koje je tužilja navela u tužbi i u podnescima kojima se obraćala sudu proizlazi da tužilja ima trajnu boravišnu dozvolu u Norveškoj, te da mal. VV ima dozvolu za prebivalište u Norveškoj ograničenog trajanja. Međutim, iz ovih dokumenata se ne može zaključiti da tužilja i mal. VV imaju državljanstvo Kraljevine Norveške. Međutim, bez obzira na tu činjenicu tuženi ima prebivalište u Beogradu i državljanin je Republike Srbije.

Zboh toga je Vrhovni sud ukinuo drugostepeno i prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Sa iznetih razloga, saglasno odredbi člana 415. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković