Rešenjem Višeg suda u Smedrevu P 38/22 od 24.01.2023. godine odbijen je predlog tužioca za donošenje dopunske presude.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 3802/23 od 26.12.2023. godine stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena prvostepena presuda u stavovima prvom, drugom, petom, šestom, sedmom i osmom izreke. Stavom drugim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđeno rešenje prvostepenog suda od 24.01.2023. godine. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP koja je učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, prekoračenja tužbenog zahteva, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu odluku u smislu odredaba člana 408. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, niti je došlo do propusta u primeni ili pogrešne primene koje od odredaba ZPP zbog kojih se revizija može izjaviti po članu 407. stav 1. ZPP. Drugostepeni sud je prihvatio činjenično stanje utvrđeno prvostepenom presudom i ocenu dokaza, kao i primenu materijalnog prava, te postupajući u skladu sa članom 396 stav 1. i 2. ZPP ocenio bitne žalbene navode i naveo razloge koje je uzeo u obzir po službenoj dužnosti, u datom obrazloženju presude. Činjenica da je prvostepenom presudom odlučeno o nedozvoljenosti tužbe u delu koji se odnosi na postupanje tuženog sudije ne čini pobijanu odluku nezakonitom na osnovu člana 295. ZPP, pa činjenica da to nije učinjeno u postupku prethodnog ispitivanja tužbe bez uticaja je na pravilnost pobijane odluke.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, u parnici koju je tužilac vodio pred Privrednim sudom u Pančevu protiv tužene Osnovne škole ''Branko Radičević" iz Uljme, doneta je presuda Privrednog suda u Pančevu P. 173/20 od 04.02.2021. godine, kojom je delimično odbačena tužba tužioca "Projektgradnja - konstrukt" DOO Kovin protiv tužene Osnovne škole ''Branko Radičević" iz Uljme, odbijen je tužbeni zahtev za naknadu štete od 8.000,00 dinara prema istom tuženom i tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je između tužioca i tuženog zaključen ugovor o izvođenju građevinskih radova na zameni krovnog pokrivača na objektu stare zgrade škole u Uljmi danom donošenja odluke tuženog o dodeli ugovora u postupku javne nabavke male vrednosti JN br. 1/16 od 22.06.2016. godine. Tužiočeva žalba na ovu presudu je odbijena presudom Privrednog apelacionog suda Pž 2671/21 od 30.09.2021. godine. Tužbom podnetom u ovom sporu tužilac traži utvrđenje da je diskriminisan postupanjem tuženih prema njemu na način da je Privredni sud u Pančevu odbio da objavi presudu kako je propisano odredbama iz člana 352 stav 1 u vezi člana 353 stav 1 i 4 ZPP i odredbom iz člana 126 Sudskog poslovnika, da zbog neobjavljivanja presude sud nije mogao da postane vezan presudom, da presuda zbog neobjavljivanja nema propisno sačinjeni izvornik, da se zbog toga smatra nepostojećom i da je do propuštanja ovih službenih radnji došlo s obzirom na svojstva tužioca kao privrednog društva u privatnoj svojini, njegovu povezanost sa drugim pravnim licima, teritorijalnoj pripadnosti i ličnim svojstvima osnivača i zakonskog zastupnika, bliže navedenih u tužbi.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac nije bio diskriminisan radnjama tužene Republike Srbije, niti je na strani tužene bilo diskriminitarskog ponašanja prema tužiocu. Odredbom člana 21. Ustava RS utvrđeno je da su pred ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu bez diskriminacije i da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna i posredna po bilo kom osnovu a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog i drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog i fizičkog invaliditeta. Zabrana diskriminacije zajamčena je međunarodnim pravnim izvorima Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (član 14. i člana 1. Protokola broj 12. uz Evropsku konvenciju), kao i Međunarodnim paktom o građanskim i političkim pravima (član 26.). Zakon o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“ broj 22/09) u članu 2. stav 1. tačka 1. propisuje da izrazi diskrimincija i diskriminatorsko postupanje označavaju svako neopravdano pravljenje razlike ili nejednako postupanje odnosno propuštanje (isključivanje, ograničavanje ili davanje prvenstva) u odnosu na lice ili grupe kao i članova njihovih porodica ili njima bliska lica na otvoren i prekriven način na koji se zasniva na nekom ličnom svojstvu.

Odredbom člana 142. stav 2. Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 98/2006), koja je po sadržini odgovara odredbi Amandmana IV i VI Akta o izmeni Ustava Republike Srbije („Službeni glasnik RS“ broj 16/2022), odnosno sada članova 144. stav 1. i 144. Ustava Republike Srbije, propisano je da su sudovi samostalni i nezavisni u svom radu, da sudsku odluku može ispitati samo nadležni sud u zakonom propisanom postupku i da sudovi sude na osnovu Ustava, Zakona i drugih opštih akata kada je to predviđeno zakonom, opšte prihvaćenim pravilima međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora.

Iz citiranih odredaba proizlazi da je najbitnija karakteristika diskriminacije pravljenje razlike između lica koje tvrdi da je diskriminisano i drugih lica u istoj ili uporedivoj situaciji, koja pri tom mora biti neopravdana i mora biti vezana za neko lično svojstvo diskriminisanog lica. Prema članu 45. stav 2. Zakona o zabrani diskriminacije, tužilac mora da učini verovatnim da mu je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajamčeno ustavom što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda načela zabrane diskriminacije. Ukoliko neopravdano nejednak tretman nema za osnov lično svojstvo onda može biti reč o nekom drugom zabranjenom protivpravnom ponašanju, ali ne i o diskriminaciji. Tužilac je kao pravno lice tražio zaštitu od diskriminatorskog ponašanja tuženih u postupku pred Privrednim sudom u Pančevu, a lično svojstvo koje tužilac navodi kao osnov diskriminacije su statusno istupanje kroz pravni promet sa konatacijom vlasništva tužioca na svojini tužioca koja predstavlja svojinu udruženja, teritorijalnu pripadnost vlasnika tužioca, na oblasti ostvarivanja ciljeva vlasnika tužioca odnosno klasifikacije delatnosti vlasnika tužioca na povezanom licu u smislu zakona, na radnom poreklu zakonskog zastupnika tužioca koji je ujedno bio i jedan od osnivača, na političkom ubeđenju zakonskog zastupnika tužioca i članstva u partijama odnosno političkoj različitosti bez obzira na pripadnost ili ne određenom političkom članstvu, stručnoj osposobljenosti, starosnoj dobi i imovnom stanju zakonskog zastupnika, zdravstvenoj sposobnosti zakonskog zastupnika i njegovom intelektu, na javnom izražavanju njegovih stavova, na jeziku na kom zakonski zastupnik tužioca piše pismena, na stručnoj osposobljenosti zakonskog zastupnika tužioca, odnosno njegovog pravničkog znanja. Ova svojstva su svojstvena fizičkom licu, a ne i tužiocu kao pravnom licu, zbog čega su pravilno zaključili nižestepeni sudovi da je neosnovan zahtev za utvrđenje diskriminatorskog ponašanja tužene Republike Srbije prema tužiocu kao pravnom licu i pravilno odbili tužbeni zahtev, zbog čega se neosnovano revizijom pobija pravilnost primene matrijalnog prava.

Osporavanje pravilnosti utvrđenog činjeničnog stanja nije dozvoljen revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. ZPP.

Takođe, neosnovano se revizijom pobija pravilnost odluke o odbačaju tužbe prema tuženom sudiji, s obzirom da je tužba protiv sudije sa zahtevom za utvrđenje da je isti postupajući u predmetu vršenjem sudijske funkcije procesnom radnjom ili odlukom povredio neko ljudsko pravo stranke zajamčeno ustavom i zakonom nedozvoljena. Kod jasnih pravila postojanja imuniteta i nepostojanja neposredne odgovornosti sudije za eventualne greške i propuste u obavljanju sudske funkcije a shodno odredbama članova 142, 144. i 148. Ustava Republike Srbije i članova 1., 5., 6. i 22. Zakona o sudijama („Službeni glasnik RS“ broj 10/2023), ne predstavlja zahtev o kome se može raspravljati i odlučivati u smislu člana 1. ZPP i u tom smislu ne uživa sudsku zaštitu. Zaštita stranke jasno je definisana i obezbeđena kroz Ustavom i zakonom propisana pravila o odgovornosti države sa pravom regresa protiv sudije, zbog čega su pravilno nižestepeni sudovi odbacili tužbu tužioca prema tuženom sudiji pa su suprotni navodi revizije bez osnova.

Pravilno je odbačena i tužba u delu zahteva da se naloži tuženima preduzimanje radnji u pogledu donošenja i objavljivanja odluka i postupanja u postupku pred Privrednim sudom u Pančevu P 173/20. Nalog da se preduzmu određene procesne radnje u jednom postupku, može da izda samo sud koji odlučuje u postupku po redovnim i vanrednim pravnim lekovima ili Ustavni sud u postupku po ustavnoj žalbi, te je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je nedozvoljena tužba sa zahtevom da se naloži tuženoj i sudu kao njenom organu da preduzima određene procesne radnje u drugom postupku.

Vrhovni sud je cenio i ostale navode revizije ali ih nije posebno obrazlagao ceneći da nisu od uticaja za donošenje drugačije odluke, u skladu sa ovlašćenjima iz člana 414. stav 2. ZPP.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 414. stav 1. Vrhovni sud je odlučio kao u stavu prvom izreke.

Ocenjujući dozvoljenost revizije izjavljene protiv pravnosnažnog rešenja drugostepenog suda kojim je potvrđeno rešenje prvostepenog suda kojim je odbijen predlog tužioca za donošenje dopunske presude na osnovu člana 420. stav 1. ZPP Vrhovni sud je utvrdio da je revizija nedozvoljena.

Prema članu 420. stav 1. ZPP stranke mogu izjaviti reviziju protiv rešenja drugostepenog suda kojim je postupak pravnosnažno okončan. U konkretnom slučaju revizija je izjavljena protiv rešenja kojim je odbijen predlog tužioca za donošenje dopunske presude kojim rešenjem se postupak pravosnažno ne okončava, niti se radi o rešenju protiv koga je revizija uvek dozvoljena u smislu člana 420. stav 3., 4. i 5. ZPP, zbog čega je primenom člana 413. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković