Istom presudom okrivljeni su obavezani da naknade troškove krivičnog postupka, a oštećenima troškove na ime angažovanja punomoćnika, s tim što će o njihovoj visini biti odlučeno posebnim rešenjem, dok je oštećeni VV radi ostvarivanja imovinskopravnog zahteva upućen na parnicu.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1 247/25 od 14.05.2025. godine odbijene su kao neosnovane žalbe OJT u Novom Sadu i branilaca okrivljenih i presuda Osnovnog suda u Novom Sadu K 418/23 od 22.01.2025. godine je potvrđena.

Protiv navedenih pravnosnažnih presuda zahtev za zaštitu zakonitosti blagovremeno je podneo branilac okrivljenih AA i BB, advokat Milan Alanović, zbog povrede zakona iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, sa predlogom da Vrhovni sud usvoji podneti zahtev i preinači pobijane presude kako u pogledu pravne kvalifikacije, tako i u pogledu vrste i mere krivične sankcije.

Vrhovni sud je dostavio primerak zahteva za zaštitu zakonitosti Vrhovnom javnom tužiocu shodno odredbi člana 488. stav 1. ZKP, pa je u sednici veća koju je održao u smislu člana 490. ZKP, bez obaveštenja Vrhovnog javnog tužioca i branioca okrivljenih, smatrajući da njihovo prisustvo nije od značaja za donošenje odluke (član 488. stav 2. ZKP), razmotrio spise predmeta i pravnosnažne presude protiv kojih je zahtev za zaštitu zakonitosti podnet, te je, nakon ocene navoda iznetih u zahtevu, našao:

Zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih AA i BB, je neosnovan.

Branilac okrivljenih, kao razlog podnošenja zahteva za zaštitu zakonitosti navodi odredbu opšteg karaktera – iz člana 485. stav 1. tačka 1) ZKP, koje propisuje okvirno razloge za podnošenje zahteva za zaštitu zakonitosti, koju obrazlaže navodeći da u konkretnoj situaciji nema obeležja po jednog krivičnog dela napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, za koja su okrivljeni, svako ponaosob, oglašeni krivim. S tim u vezi ističe, da oštećeni policijski službenici u trenutku izvršenja krivičnih dela nisu preduzimali nijednu službenu radnju iz oblasti javne bezbednosti prema okrivljenima, iz razloga što je njihov posao vršenja javne bezbednosti završen onog trenutka kada su se vratili u prostorije PU u Novom Sadu, gde se kritični događaj odigrao. Takođe, branilac u zahtevu navodi da radnje koje se stavljaju na teret okrivljenom AA, u vidu pretnji i uvreda ne predstavljaju radnju izvršenja krivičnog dela iz člana 323. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika. Prema stavu branioca, ni radnje okrivljene BB, ne predstavljaju radnju ovog krivičnog dela, imajući u vidu njenu fizičku konstituciju i okolnosti pod kojima je udarila policijskog službenika (dok je bila savladana na zemlji), te posebno činjenicu da kod oštećenog nisu konstatovane nikakve telesne povrede.

Ovi navodi, koji po oceni Vrhovnog suda, predstavljaju povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, ocenjeni su neosnovanim.

Krivično delo napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323. stav 1. Krivičnog zakonika čini onaj ko napadne ili preti da će napasti službeno lice u vršenju službene dužnosti. Stavom 3. istog člana, propisana je stroža kazna, ukoliko je delo iz stava 1. i 2. ovog člana učinjeno prema službenom licu u vršenju poslova javne ili državne bezbednosti.

Prema činjeničnom opisu izreke pravnosnažne presude, okrivljeni AA i BB su u vreme označeno u izreci prvostepene presude „...u prostorijama PU Novi Sad....prilikom njihovog privođenja, najpre okrivljeni AA, čija je sposobnost da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima bila smanjena, ali ne bitno, usled prethodnog konzumiranja lekova ... i opojne droge „Cannabis“,...policijskom službeniku oštećenom GG, koji je postupao po dojavi zbog nasilja u porodici, te vršio poslove javne bezbednosti prilikom intervencije, kada je okrivljenom AA saopšteno da će biti zadržan, uputio reči pretnje: „Ti si pandur, ti si kesa, ti si slina, nemaš mu.a, je.aću ti mamu, uzeću nož, prerezaću ti grkljan“, „Ako me ne pustiš do sestre, uzeću pištolj i upucaću te“, a koje pretnje je oštećeni GG ozbiljno shvatio i koje su kod njega izazvale strah, nakon čega je okrivljena BB, čija je sposobnost da shvati značaj svoga dela i da upravlja svojim postupcima bila smanjena, ali ne bitno, usled prethodnog konzumiranja lekova.....kada je čula da će njen brat biti zadržan, počela da viče i policijskom službeniku VV obratila se rečima: „Je.aću ti mater, ne znaš s kim se kačiš, slepče, dabogda ti se dete otrovalo, da ti dete preminulo, skini burmu, je.aće te Vaske“, te počela da se valja po podu, nakon čega je popila lekove iz kese koju je imala uz sebe, napala službeno lice u vršenju poslova javne bezbednosti – policijskog službenika oštećenog VV, na taj način što je kada joj je oštećeni prišao kako bi od nje oduzeo kesu sa lekovima, okrivljena mu je dok se nalazila u ležećem položaju na tlu zadala nogama više udaraca u predelu donjeg stomaka i desne butine“, pri čemu su okrivljeni bili svesni svoga dela i njegove zabranjenosti i hteli su njegovo izvršenje.

Odredbom člana 30. Zakona o policiji („Sl.glasnik RS“ br.6/2016, 24/2018 i 87/2018), stavom 1. propisano je da su policijski poslovi deo unutrašnjih poslova koje obavlja Policija, primenom policijskih ovlašćenja, mera i radnji. Stavom 2. istog člana je propisano da se policijski poslovi obavljaju u cilju ostvarivanja bezbednosne zaštite života, prava i sloboda građana, zaštite imovine, kao i podrške vladavini prava. Stavom 3. istog člana, u tački 4. je propisano, da policijski poslovi, u smislu ovog zakona, jesu: otkrivanje i hapšenje učinilaca krivičnih dela, prekršaja i drugih lica za kojima se traga i privođenje nadležim organima.

Po nalaženju Vrhovnog suda, suprotno tvrdnjama branioca, u izreci prvostepene presude opisane radnje za koje su okrivljeni oglašeni krivima sadrže sva zakonska obeležja po jednog krivičnog dela napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika.

Ovo pre svega što suprotno navodima zahteva, postupanje policijskih službenika u ovom slučaju nesporno spada u poslove javne bezbednosti, koji se odnose na bezbednost građana odnosno na sve okolnosti od značaja za poštovanje i zaštitu prava i imovine ljudi i njihovog fizičkog integriteta u situaciji suživota građana. U konkretnom slučaju, policijski službenici PU Novi Sad su postupali u okviru ovlašćenja – po prijavi zbog nasilja u porodici su izašli na lice mesta, izvršili intervenciju, a zatim sproveli okrivljene u prostorije policijske uprave, dakle obavljali su policijske poslove, u okviru radnje otkrivanja i hapšenja učinilaca krivičnih dela, prekršaja i drugih lica za kojima se traga i privođenje nadležnim organima iz delokruga poslova javne bezbednosti, shodno odredbi člana 30. stav 3. tačka 4. Zakona o policiji. Sama činjenica da su se radnje pretnje i napada okrivljenih na policijske službenike, dogodile u zgradi policijske uprave, ne menjaju pravnu prirodu njihovog postupanja. Naime, policijski posao ne prestaje automatski onog trenutka kada se završi „intervencija na terenu“, već traje sve dok policijski službenik obavlja bilo kakvu radnju u okviru službene dužnosti (npr. dovođenje lica, evidentiranje događaja, smeštanje u prostorije za zadržavanje i sl.) i predstavlja nastavak iste policijske radnje i po svojoj prirodi je deo poslova iz javne bezbednosti.

Pored ovoga, iz izreke pravnosnažne presude proizilazi da je okrivljeni AA tokom intervencije policije upućivao ozbiljne pretnje policijskom službeniku GG, koje su bile takve prirode da mogu izazvati osećaj ozbiljne ugroženosti i straha kod oštećenog, dok je okrivljena BB nogama zadala više udaraca u predelu stomaka i desne butine oštećenog policijskog službenika VV, pa su, po oceni Vrhovnog suda opisanim radnjama okrivljenog AA, koje se sastoje u verbalnom izražavanju namere da se nanese zlo policijskom službeniku GG i njegovoj porodici, što je kod njega stvorilo osećaj straha i ugroženosti, kao i opisanim radnjama okrivljene BB, koje se sastoje u fizičkom nasrtaju na policijskog službenika VV tokom vršenja službene dužnosti, u izreci presude jasno definisane radnje po jednog krivičnog dela iz člana 323. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, za koja su okrivljeni oglašeni krivim, kao i pasivni subjekti, a elementi umišljaja i protivpravnosti kao obeležja krivičnih dela su sadržani u navedenim opisima pretnje i napada.

Shodno tome, činjenica da oštećeni VV nije zadobio telesne povrede ne dovodi u pitanje postojanje krivičnog dela iz člana 323. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, izvršenog od strane okrivljene BB, imajući u vidu da radnju krivičnog dela predstavlja napad ili pretnja napadom na službeno lice u vršenju poslova javne ili državne bezbednosti (koje je oštećeni svakako vršio kritičnom prilikom), s tim što pod napadom treba razumeti sve oblike upotrebe sile u odnosu na telesni integritet službenog lica, bez obzira da li je ta upotreba sile proizvela telesnu povredu ili ne, jer nanošenje telesne povrede predstavlja kvalifikatornu okolnost za postojanje težeg oblika ovog krivičnog dela propisanog u stavu 2.istog člana , iz čega proizilazi zaključak da, da bi postojalo ovo delo nije neophodno da zbog upotrebe sile nastupi telesna povreda kod oštećenog, tim pre što i sama pretnja predstavlja radnju izvršenja ovog krivičnog dela. Samim tim, radnja zadavanja nogama više udaraca u predelu donjeg stomaka i desne butine oštećenog policijskog službenika VV, preduzeta od strane okrivljene BB u datoj situaciji koja podrazumeva fizički kontakt okrivljene sa oštećenim, predstavlja radnju napada na službeno lice u vršenju službene dužnosti odnosno poslova javne ili državne bezbednosti, bez obzira što njome nije ugrožen telesni integritet oštećenog u smislu nastupanja telesnih povreda.

Kako izreka prvostepene presude sadrži sva subjektivna i objektivna obeležja po jednog krivičnog dela napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti iz člana 323. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika, to se, od strane Vrhovnog suda, neosnovanim ocenjuju navodi zahteva za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih kojima se ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 1) ZKP, kao i navodi, kojimase ukazuje na povredu krivičnog zakona iz člana 439. tačka 2) ZKP sa obrazloženjem da u radnjama okrivljenih nema elemenata krivičnih dela za koja su oglašen krivim, već eventualno krivičnih dela iz člana 322. stav 1. Krivičnog zakonika ili iz člana 323. stav 1. Krivičnog zakonika.

Iz napred navedenih razloga, Vrhovni sud je, na osnovu člana 491. stav 1. ZKP, doneo odluku kao u izreci ove presude.

Zapisničar-savetnik,                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                          Predsednik veća-sudija,

Andrea Jakovljević,s.r.                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                     Svetlana Tomić Jokić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković