Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 4015/23 od 01.11.2023. godine, delimično je odbijena žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena je prvostepena presuda u delu stava I izreke u odbijajućem delu za iznos od 875 evra, na ime izmakle dobiti tužioca po osnovu neostvarene zakupnine poslovnog prostora za period od 20.05.2016. godine do 05.09.2016. godine, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana podnošenja tužbe 01.06.2016. godine do isplate, za iznos od 22.956,61 dinar, na ima utrošene električne energije, iznos od 9.660,00 dinara, iznos od 142.240,00 dinara i iznos od 475.976,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom, počev od podnošenja tužbe 01.06.2016. godine do isplate. Delimično je usvojena žalba tužioca pa je preinačena prvostepena presuda u delu stava I izreke kojim je odbijen zahtev tužioca da mu tuženi isplati iznos od 916,60 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.06.2016. godine, kao dana podnošenja tužbe, pa do isplate i u stavu ІІ izreke, i presuđeno tako da se obavezuje tuženi da tužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 916,60 evra na ime neplaćene zakupnine za period od 01.02.2016. godine do 20.05.2016. godine, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan isplate, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 01.06.2016. godine, kao dana podnošenja tužbe, pa do isplate. Obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 116.025,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, u delu u kom je tužbeni zahtev odbijen i delu o troškovima postupka, tužilac je izjavio blagovremenu reviziju sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj na osnovu člana 404. ZPP, radi ujednačavanja sudske prakse i razmatranja pravnog pitanja.

Članom 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11... 10/23–dr. zakon), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog kasacionog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), dok je stavom 2. istog člana propisano da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz stava 1. ovog člana odlučuje Vrhovni kasacioni sud u veću od pet sudija.

Pobijanom drugostepenom presudom pravnosnažno je delimično odbijen tužbeni zahtev za isplatu pojedinačnih novčanih iznosa koje tužilac potražuje po osnovu zakupodavnog odnosa sa tuženim. Prema obrazloženju drugostepene presude, parnične stranke su bile u obligacionom odnosu po osnovu ugovora o zakupu poslovnog prostora koji je važio do 20.05.2016. godine, koji ugovor je tuženi izlaskom iz poslovnog prostora početkom februara 2016. godine jednostrano raskinuo. Nalazeći da tužilac nije dokazao da je snosio troškove uređenja i adaptacije poslovnog prostora nakon izlaska tuženog, niti da je tuženi u obavezi da plati za pružene komunalne usluge u periodu nakon izlaska iz prostora, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev kojim tužilac potražuje pojedinačne novčane iznose po tim osnovama.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge na kojima su zasnovane nižestepene presude, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj. Posebna revizija se ne može izjaviti zbog pogrešno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, na šta revident ukazuje u reviziji, niti se može izjaviti zbog bitnih povreda odredaba parničnog postupka. U reviziji se ne ukazuje koja to pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana ili od opšteg interesa treba razmotriti, niti se ukazuje na različitu sudsku praksu. Takođe, u situaciji kada nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o posebnoj reviziji protiv odluke o glavnoj stvari, Vrhovni sud nije posebno cenio revizijske navode kojima se pobija odluka o troškovima postupka.

Zato je Vrhovni sud primenom odredbe člana 404. stav 2. doneo odluku kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije tuženog na osnovu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Tužilac je protiv tuženog podneo tužbu dana 01.06.2018. godine.

Odredbom člana 487. stav 1. Zakona o parničnom postupku, propisano je da u postupku o privrednim sporovima, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost od 30.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe. Odredbom člana 479. stav 6. navedenog zakona propisano je da u sporovima male vrednosti, protiv odluke drugostepenog suda nije dozvoljena revizija.

U konkretnom slučaju radi se o privrednom sporu male vrednosti iz odredbe člana 487. Zakona o parničnom postupku, iz kog razloga revizija shodno odredbi člana 479. stav 6. istog zakona nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković