Postupajući na osnovu navedene zakonske odredbe, Vrhovni sud nije dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca.

Predmet tražene pravne zaštite je potraživanje naknade materijalne štete nastale usled izvršene zamene autodelova koje je tužilac kupio u STR „LAZAR CO” u Leskovcu, vlasnika BB iz ... dana 25.03.2014. godine. koji nisu bili adekvatni i usled kojih je došlo do kvara na tužiočevom vozilu. Tužilac je za štetu i za lice koje je štetu prouzrokovalo saznao 31.07.2014. godine što je utvrđeno iz nalaza i mišljenja sudskog veštaka mašinske struke koga je tužilac angažovao radi utvrđivanja uzroka i procene štete na vozilu. Šteta je uklonjena 31.07.2014. godine, dok je tužba podneta 24.09.2019. godine. Nižestepeni sudovi su pravnosnažno odbili tužbeni zahtev za naknadu materijalne štete pozivajući se na odredbu člana 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštetećni doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, a da u svakom slučaju ovakvo potraživanje zastareva za 5 godina od dana kada je šteta nastala. Nižestepeni sudovi su saglasno citiranoj zakonskoj odredbi konstatovali da su protekli kako subjektivni tako i objektivni rok za podnošenje tužbe radi naknade štete. Kod takvog utvrđenja, o pravu tužioca sudovi su odlučili primenom materijalnog prava koje je u skladu sa odlukama revizijskog suda donetim u sporovima zasnovanim na istom ili bitno sličnom činjeničnopravnom osnovu. Revident se poziva na odluku Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1032/12 od 13.03.2012. godine, pri čemu se predmetna odluka ne odnosi na činjenično stanje koje bi bilo isto ili bitno slično činjeničnom stanju u konkretnom postupku. Iz izloženog proizlazi da u konkretnom slučaju ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse. Nema potrebe ni za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba novog tumačenja prava.

Revident iznosi svoje viđenje činjeničnopravnih pojedinosti konkretnog slučaja, što se ne može prihvatiti kao relevantan osnov da se dozvoli odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj. Posebna revizija služi kao izuzetno i krajnje pravno sredstvo, čiji cilj nije da se preispituju pravnosnažne presude shodno pojedinostima konkretnog slučaja, već da se kroz konkretni slučaj reši pitanje od posebnog (šireg) interesa, a koje se može podvesti pod jedan od osnova iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Navedeno u ovom postupku nije slučaj.

Iz izloženih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke, primenom člana 404. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući dozvoljenost revizije tužioca, u smislu odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da nije dozvoljena.

Tužba je podneta 24.09.2019. godine. Vrednost predmeta spora koji se pobija revizijom jeste iznos od 332.421,00 dinar.

Kako se radi o tužbenom zahtevu koji se odnosi na novčano potraživanje koje očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost od 3.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, to predmetni spor ima karakter parnice o sporu male vrednosti, u smislu člana 468. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 479. stav 6. Zakona o parničnom postupku protiv odluke drugostepenog suda donete u parnici o sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Iz iznetih razloga, Vrhovni sud je na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku odbacio reviziju tužioca, kao nedozvoljenu, u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković