Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž 72/24 od 19.06.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijene su žalbe tužilje i tuženog i potvrđena označena prvostepene presuda u delu stava prvog izreke za period od januara 2017. zaključno sa aprilom 2021. godine, u stavu drugom, trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je ista presuda u preostalom delu stava prvog izreke tako što je odbijen tužbeni zahtev za isplatu neisplaćene penzije za decembar 2016. godine od 263,28 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 25.01.2017. godine do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je zahtev tužilje za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbe člana 408, u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku – ZPP i ocenio da je revizija tužilje delimično osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilja je korisnik porodične penzije, čiji je novi iznos određen rešenjem tuženog broj ... od 31.03.1997. godine, počev od 01.09.1996. godine. Tuženi je bez osnova prestao da isplaćuje tužilji penziju od marta 1999. godine, ne donevši rešenje o obustavi isplate. Tužilja je od 05.03.2013. godine korisnik osnovne penzije na Kosovu i Metohiji u iznosima navedenim u tabelarnom prikazu potvrde Departmana za penzije Kosovo, Regionalni centar u Prizrenu broj 04/214 od 31.05.2021. godine, s tim da nije korisnik penzije sa uplaćenim doprinosom, penzije sa ograničenim sposobnostima i porodične penzije. Prema nalazu i mišljenju sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke visina neisplaćenih penzija za period od 01.12.2016. zaključno sa aprilom 2021. godine iznosi 537.400,52 dinara bez umanjenja za isplaćene penzije na Kosovu i Metohiji, a 23.114,64 dinara sa umanjenjem za isplaćene penzije.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, primenom odredaba člana 110. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, te čl. 172. stav 1, 155, 189, 361. i 376. Zakona o obligacionim odnosima prvostepeni sud je zaključio da je tuženi u obavezi da naknadi štetu tužilji zbog penzija neisplaćenih za period od 01.12.2016. do 30.04.2021. godine, za koji u odnosu na dan podnošenja tužbe (27.01.2020. godine) potraživanje tužilje nije zastarelo. Prema stanovištu ovog suda, imajući u vidu da je tužilji penzija isplaćivana do marta 1999. godine, kada joj je isplata obustavljena bez opravdanog razloga i rešenja tuženog, takvim postupanjem tužilji je pričinjena šteta koju je tuženi u obavezi da joj naknadi, jer je na taj način tuženi povredio tužilji pravo na mirno uživanje imovine proklamovano članom 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Stoga je usvojio tužbeni zahtev u visini utvrđenoj veštačenjem, umanjenoj za iznose koji su tužilji isplaćeni od strane organa na teritoriji AP Kosovo i Metohija, dok je za iznose preko dosuđenih do traženih za navedeni period, kao i za period kada nije bilo pozitivne razlike u isplati penzije (period kada je tužilja ostvarivala primanja na ime penzije na Kosovu i Metohiji u većem iznosu od penzije koju joj tuženi nije isplatio - od januara 2019. do januara 2020. godine i od marta 2020. do decembra 2020. godine) tužbeni zahtev odbijen. Prvostepeni sud nije dozvolio objektivno preinačenje tužbe kojim je pored isplate na ime neisplaćenih mesečnih iznosa penzije tužilja tražila i naknadu nematerijalne štete za duševne bolove u iznosu od 885.000,00 dinara, ocenivši da odlučivanje o tom zahtevu ne bi bilo celishodno za konačno rešenje odnosa među parničnim strankama, te da bi postupak po preinačenoj tužbi produžio trajanje parnice.

Drugostepeni sud je odlučujući o žalbama parničnih stranaka prihvatio stanovište prvostepenog suda u pogledu obaveze tuženog da tužilji naknadi štetu u iznosu umanjenom za iznose penzije koje je tužilja u spornom periodu primala na Kosovu i Metohiji, pa je prvostepenu presudu potvrdio u usvajajućem delu za period od januara 2017. zaključno sa aprilom 2021. godine kao i u odbijajućem delu, dok je prvostepenu presudu preinačio i odbio zbog zastarelosti tužbeni zahtev za naknadu štete na ime neisplaćene penzije za decembar 2016. godine, imajući u vidu da je tužba u ovoj pravnoj stvari podneta 27.01.2020. godine, da je potraživanje tužilje za decembar 2016. godine dospelo 25.01.2017. godine i da je istekao zakonom propisani trogodišnji rok zastarelosti za potraživanja naknade štete.

Pravilno su nižestepeni sudovi primenili odredbu člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima – ZOO i zaključili da je tuženi u obavezi da tužilji naknadi štetu koju joj je prouzrokovao neisplatom penzija, čime joj je povredio pravo na mirno uživanje imovine iz čl. 58. Ustava Republike Srbije i 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Međutim, drugostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo kada je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev za naknadu štete po osnovu neisplaćene penzije za decembar 2016. godine sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

Prema odredbama ZOO zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361) i nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362). Potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva (član 376) za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo (stav 1), a u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (stav 2). Saglasno odredbama člana 77. istog zakona, rok određen u nedeljama, mesecima ili godinama završava se onog dana koji se po imenu i broju poklapa sa danom nastanka događaja od koga rok počinje da teče, a ako takvog dana nema u poslednjem mesecu, kraj roka pada na poslednji dan tog meseca (stav 2), a ako poslednji dan roka pada u dan kada je zakonom određeno da se ne radi, kao poslednji dan roka računa se sledeći radni dan (stav 3). Odredbama člana 103. ZPP takođe je uređen način računanja rokova, tako što je propisano, između ostalog, da ako poslednji dan roka pada na državni praznik ili u nedelju ili u neki drugi dan kad sud ne radi, rok ističe protekom prvog narednog radnog dana (stav 4) i da se odredbe stava 4. ovog člana primenjuju i na rok u kome po posebnim propisima mora da se podnese tužba, kao i na rok zastarelosti potraživanja ili nekog drugog prava (stav 5).

Polazeći od citiranih zakonskih odredaba, a kako je potraživanje naknade štete zbog neisplaćene penzije za decembar 2016. godine dospelo u subotu 25.01.2017. godine, to poslednji dan roka ističe protekom prvog narednog radnog dana, pa je u konkretnom slučaju poslednji dan za podnošenje tužbe bio ponedeljak 27.01.2020. godine, kada je tužba i podneta, iz čega sledi da je drugostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo kada je ocenio da zastarelo ovo tužiljino potraživanje.

S obzirom na izloženo, Vrhovni sud je, primenom člana 416. stav 1. ZPP, preinačio presudu drugostepenog suda u stavu drugom izreke, tako što je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je obavezan tuženi da tužilji naknadi štetu zbog neisplate penzije za decembar 2016. godine od 263,28 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 25.01.2017. godine do isplate.

Odlučujući o dozvoljenosti revizije izjavljene protiv pobijane presude u preostalom delu, u smislu odredaba člana 410. stav 2. tačke 4. i 5. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), Vrhovni sud je utvrdio da je revizija nedozvoljena.

Odredbama ZPP je propisano (član 403) da protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu stranke mogu da izjave reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja presude (stav 1); te da je revizija uvek dozvoljena ako je: 1) to posebnim zakonom propisano, 2) drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka, 3) drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka (stav 2); a da revizija nije dozvoljena u imovinsko-pravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe (stav 3). Revizija je nedozvoljena i ako lice koje je izjavilo reviziju nema pravni interes za podnošenje revizije (član 410. stav 2. tačka 4), kao i ako je izjavljena protiv presude protiv koje po zakonu na može da se podnese (član 403. st. 1. i 3), osim iz člana 404. ovog zakona (član 410. stav 2. stav 5).

U predmetnom slučaju, u delu kojim je pobijanom presudom apelacionog suda pravnosnažno usvojen tužbeni zahtev tužilja je uspela u sporu, pa je revizija nedozvoljena zbog nedostatka njenog pravnog interesa da pobija takvu odluku, u smislu člana 410. stav 2. tačka 4. ZPP. I u delu kojim je potvrđena odluka o odbijanju tužbenog zahteva tužiljina revizija je nedozvoljena u smislu člana 410. stav 2. stav 5. u vezi sa članom 403. stav 3. ZPP, jer se radi o imovinskopravnom sporu u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Revizija nije dozvoljena, saglasno članu 420. ZPP, ni protiv rešenja kojim su potvrđena prvostepena rešenja o troškovima postupka i o odbijanju preinačenja tužbe, jer se tim sporednim odlukama ne okončava spor, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke, na osnovu člana 413. ZPP.

Tužilja je u postupku po reviziji uspela u srazmerno neznatnom delu, zbog čega je na osnovu člana 165. stav 1. i 2. u vezi s članom 153. stav 2. ZPP, odlučeno kao u trećem stavu izreke.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković