Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno izjavio reviziju iz svih zakonom predviđenih razloga.

Ispitujući pobijanu presudu na osnovu člana 408. u vezi sa članom 403. stav 2. tačka 2. i članom 441. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11, 55/14, 87/18 i 18/20), Vrhovni sud je našao da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti. Revident se samo paušalno poziva na bitnu povredu postupku iz člana 374. stav 1. ZPP bez konkretizacije koja je to povreda učinjena u postupku pred drugostepenim sudom, pa su ti navodi bez uticaja.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio radno angažovan kod tuženog za obavljanje poslova ... mreže postrojenja EEO, SN i NN, na osnovu više zaključenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova. Tužilac je prvi ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova kod tuženog zaključio 28.02.2014. godine, a nakon toga je u periodu od 01.02.2016. godine imao više sukcesivno zaključenih ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova sve do 10.07.2020. godine kada mu je prestalo radno angažovanje po osnovu poslednjeg zaključenog ugovora o privremenim i povremenim poslovima od 31.01.2020. godine. Poslovi za koje je tužilac angažovan po navedenim ugovorima propisani su Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta za radno mesto „...za održavanje EEO, SN i NN“ za koje se zahteva III stepen stručne spreme koji tužilac ima. Ovim Pravilnikom nije bio određen broj izvršilaca za ovo radno mesto. U celom spornom periodu tužilac je obavljao istovrsne poslove i nije bilo razlike u poslovima koje je on obavljao u odnosu na poslove zaposlenih na određeno i neodređeno vreme na istom radnom mestu. Komisija Vlade RS za davanje saglasnost za nova zapošljavanje i dodatno radnog angažovanje kod korisnika javnih sredstava je zaključkom od 26.03.2019. godine dala saglasnost za prijem u radni odnos na neodređeno vreme ukupno 442 lica kod korisnika javnih sredstava koji su u nadležnosti Ministarstva rudarstva i energetike. Od ovog broja tuženi JP „Elektroprivreda Srbije“ je dobio saglasnost za ukupno 400 radnih mesta, od čega 300 radnih mesta sa srednjom stručnom spremom za broj izvršilaca 300. Ovaj zaključak Komisije Vlade RS tuženi je primio 04.04.2019. godine, koji je na osnovu ovog zaključka zasnovao radni odnos sa 57 lica u toj 2019. godini, a prethodno i naknadno je zasnovao radni odnosa sa ukupno 159 novih lica sa srednjom stručnom (u 2016. godini sa 6 lica, u 2017. godini sa 95 lica, u 2018. godini nije bilo novih zapošljavanja, u 2019. godini sa 57 lica i u 2020. godini sa 1 licem)

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je primenom odredbi člana 32. i 197. Zakona o radu, člana 1. Zakona o načinu određivanja maksimalnog broja zaposlenih u javnom sektoru, člana 59, 60. i 66. Zakona o javnim preduzećima, člana 2. tačka 5. Zakona o budžetskom sistemu i člana 27e, stavovi 34, 35 i 36 Zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu, delimično usvojio tužbeni zahtev smatrajući da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme počev od 05.04.2019. godine kao prvog narednog dana kada je tuženi dobio saglasnost nadležne komisije Vlade RS za zapošljavanje novih radnika u skladu sa odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetskom sistemu i obavezao tuženog da tužioca vrati na rad, što predstavlja zakonsku posledicu utvrđenja da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, dok je za period pre 05.04.2019. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev. Prema stanovištu ovog suda, a imajući u vidu činjenicu da je tužilac počev od 28.02.2014. godine kontinuirano radio kod tuženog sve do 10.07.2020. godine na poslovima radnog mesta ..., koje poslove je tužilac obavljao trajno, kontinuirano i sistematizovano, a imajući u vidu da su ugovori o privremenim i povremenim poslovima zaključivani protivno odredbama člana 197. Zakona o radu, zaključak ovog suda je da su osporeni ugovori simulovani (prividni) ugovori u smislu člana 66. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i da prikrivaju disimulovani ugovor o radu koji važi jer su za njegovu pravnu valjanost ispunjeni svi uslovi na osnovu odredbe člana 66. stav 2. ZOO. Kako je tužilac u periodu od 01.02.2016. godine do 10.07.2020. godine kod tuženog neprekidno obavljao poslove ..., koji su kod tuženog stalni poslovi obuhvaćeni Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, a ne povremeni ili privremeni poslovi, što potvrđuje i rad tužioca na ovim poslovima duže od 120 dana, što je protivno pravilima iz odredbe člana 197. Zakona o radu, iz tih razloga je po stanovištu prvostepenog suda tužilac zasnovao radni odnos kod tuženog na neodređeno vreme po sili zakona na osnovu odredbe člana 32. stav 2. Zakona o radu, ali tek počev od 05.04.2019. godine kada je tuženi dobio saglasnost nadležnog tela Vlade RS za zapošljavanje novih lica. Dodatna argumentacija ovog suda je da odredbe Zakona o budžetskom sistemu kojima je propisana zabrana korisnika budžetskih sredstava da zasnuju radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih ili upražnjenih radnih mesta ne utiču na odluku u ovom sporu, jer navedenim Zakonom nije zabranjeno zapošljavanje, već je regulisan postupak pribavljanja saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava, zaključivši da je tuženi zloupotrebio pravo, tj. institut privremenih i povremenih poslova jer je dobio saglasnost nadležnog tela Vlade RS za zapošljavanje, te je mogao da tužioca zaposli na neodređeno vreme.

Drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda da se u konkretnom slučaju ne radi o radnom angažovanju tužioca van radnog odnosa po ugovorima o privremenim i povremenim poslovima u smislu člana 197. Zakona o radu, u kom slučaju tužilac ne bi ni imao pravo na zasnivanje radnog odnosa na neodređeno vreme, već da zaključeni ugovori imaju karakter ugovora na određeno vreme u smislu odredbi člana 37. Zakona o radu, bez obzira na njihov naziv, iz razloga što su svi ugovori zaključeni za kontinuirano obavljanje istih poslova koji su sistematizovani aktom tuženog kao poslodavca, što ukazuje na njegovu trajnu potrebu za izvršiocem ovih poslova, zbog čega i ovaj sud smatra da je tužilac u toku svog radnog angažovanja kod tuženog radio u režimu radnog odnosa na određeno vreme koji je u kontinuitetu trajao duže od zakonom propisanog maksimuma od 24 meseca. Međutim, polazeći od odredbi Zakona o budžetskom sistemu koji je bio na snazi sa kasnijim izmenama i dopunama u vreme zaključenja prvog ugovora o obavljanju privremenih i povremenih poslova 28.02.2014. godine i kasnije kada je tužilac u kontinuitetu radio po osnovu zaključivanih ugovora sve do 10.07.2020. godine, drugostepeni sud je zaključio da data saglasnost tuženom od strane nadležne komisije Vlade za prijem u radni odnos na neodređeno vreme novih lica ne ukazuje na to da je ova saglanost data upravo za radno mesto ... čiji poslove je obavljao tužilac. Prema stanovištu drugostepenog suda, u postupku traženja saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje, tuženi je prema svojim potrebama, imajući u vidu proces organizacije rada, odlučivao o broju i strukturi izvršilaca za koji traži saglasnost za prijem u radni odnos na nivou celine javnog preduzeća, odnosno postojanje dobijene saglasnosti nije obavezivalo tuženog da upravo sa tužiocem zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme na radnom mestu ... . Iz tih razloga je ovaj sud preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je zasnovao radni odnos na neodređeno vreme, sa akcesornim zahtevom za vraćanje na rad.

Po oceni Vrhovnog suda, pobijana drugostepena odluka zasnovana je na pravilnoj primeni materijalnog prava.

Odredbom člana 32. stav 1. Zakona o radu (Službeni glasnik RS", br. 24/05...95/18), propisano je da se ugovor o radu zaključuje pre stupanja zaposlenog na rad u pisanom obliku. Stavom 2. istog člana propisano je da ako poslodavac sa zaposlenim ne zaključi ugovor o radu u skladu sa stavom 1. ovog člana, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad. Odredbom člana 37. stav 1. istog zakona, propisano je da ugovor o radu može da se zaključi na određeno vreme za zasnivanje radnog odnosa čije je trajanje unapred određeno objektivnim razlozima koji su opravdani rokom ili izvršenjem određenog posla ili nastupanjem određenog događaja za vreme trajanja tih potreba. Stavom 2. istog člana predviđeno je da poslodavac može zaključiti jedan ili više ugovora o radu iz stava 1. ovog člana na osnovu kojih se radni odnos sa istim zaposlenim zasniva za period koji, sa prekidima ili bez prekida, ne može biti duži od 24 meseca. Stavom 6. navedenog člana predviđeno je da ako je ugovor o radu na određeno vreme zaključen suprotno odredbama ovog zakona ili ako zaposleni ostane da radi kod poslodavca najmanje pet dana po isteku vremena za koje je ugovor zaključen, smatra se da je radni odnos zasnovan na neodređeno vreme.

Članom 197. stav 1. Zakona o radu propisano je da poslodavac može za obavljanje poslova koji su po svojoj prirodi takvi da ne traju duže od 120 radnih dana u kalendarskoj godini zaključiti ugovor o obavljanju privremenih i povremenih poslova. Zakonsko ograničenje trajanja privremenih i povremenih poslova ne može se prema navedenoj odredbi produžavati.

Tuženi je javno preduzeće koje po članu 2. stav 1. tačka 5. Zakona o budžetskom sistemu, spada u korisnike javnih sredstava, pa se u odnosu na njega primenjuju odredbe i tog zakona. Zakonom o izmenama i dopunama tog Zakona („Službeni glasnik RS“ broj 108/2013 od 06.12.2013. godine) u članu 27e dodati su novi stavovi 34. i 35., kojima je propisano da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2015. godine, a izuzetno od tog stava radni odnos sa novim licima može se zasnovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva. Postupak za pribavljanje saglasnosti propisan je Uredbom o postupku za pribavljanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS „ br. 113/2013, 21/2014, 118/2014, 22/2015 i 59/2015). Navedena odredba člana 27e stav 34. Zakona, novelirana je kasnijim izmenama i dopunama („Službeni glasnik RS“ broj 142/2014 od 25. 12. 2014. godine, 103/2015 od 14.12.2015. godine, 99/2016 od 12.12.2016. godine, 113/2017 od 17.12.2017. godine, 95/2018 od 08.12.2018. godine, 31/2019 od 29.04.2019. godine, 72/2019 od 07.10.2019 godine i 149/2020 od 11.12.2020. godine), tako da korisnici javnih sredstava ne mogu zasnivati radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta do 31.12.2020. godine. Članom 105. navedenog zakona propisano je da ako su odredbe drugih zakona, odnosno propisa u suprotnosti sa ovim zakonom, primenjuju se odredbe ovog zakona.

Navedene odredbe Zakona o budžetskom sistemu kojima je propisana zabrana zasnivanja radnog odnosa sa novim licem radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta su lex specialis i derogiraju primenu odredaba člana 37. Zakona o radu kojima su propisani uslovi za preobražaj radnog odnosa na određeno vreme u radni odnos na neodređeno vreme i odredbe člana 32. Zakona o radu kojima je propisano da ako poslodavac ne zaključi ugovor o radu pre stupanja zaposlenog na rad, smatra se da je zaposleni zasnovao radni odnos na neodređeno vreme danom stupanja na rad, a što proizilazi iz odredbe člana 105. Zakona o budžetskom sistemu.

Kod utvrđenog da je tužilac na osnovu više sukcesivno zaključenih ugovora o privremenim i povremenim poslovima obavljao iste poslove u periodu od 01.02.2016. godine godine do 10.07.2020. godine kod tuženog koji je korisnik budžetskih sredstava, da zakon tu vrstu rada tretira kao rad van radnog odnosa, to nije bilo uslova da se kao prethodno pravo pitanje utvrdi da su predmetni ugovori o obavljanju privremenih i povremenih poslova simulovani i shodno tome da je tužilac zasnovao radni odnos na neodređeno vreme kod tuženog. Ovo iz razloga što u vreme kada je započelo radno angažovanje tužioca po ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, odredbe posebnog Zakona o budžetskom sistemu zabranjivale su tuženom da zasnuje radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, zbog čega je isključena mogućnost primene odredbe člana 32. stav 2. Zakona o radu o zasnivanju radnog odnosa na neodređeno vreme u slučaju kada između zaposlenog i poslodavca nije zaključen pisani ugovor o radu pre stupanja zaposlenog na rad. Zbog toga je pogrešan zaključak nižestepenih sudova da su osporeni ugovori o privremenim i povremenim poslovima simulovani (prividni) ugovori koji nemaju dejstvo među ugovornim stranama (član 66. stav 1. ZOO), već da prikrivaju ugovor o radu koji važi jer su ispunjeni uslovi za njegovu pravnu valjanost (član 66. stav 2. ZOO), zato što bi i ugovor o radu bio ništav – zaključen suprotno prinudnim propisima o zabrani zapošljavanja kod korisnika javnih sredstava, propisanoj posebnim Zakonom o budžetskom sistemu. Sledom izloženom, zakonitost radnog angažovanja tužioca u smislu odredaba Zakona o radu u predmetnom periodu ne utiče na drugačiju odluku o tužbenom zahtevu. Stoge se, po oceni Vrhovnog suda, ne može prihvatiti kao pravilno stanovište nižestepenih sudova da je tuženi zaključenjem ugovora o privremenim i povremenim poslovima zloupotrebio pravni institut privremenih i povremenih poslova iz člana 197. Zakona o radu sa namerom da izbegne zasnivanje radnog odnosa sa tužiocem. Potreba tuženog za radnom snagom i zabrana novog zapošljavanja nametnula je potrebu da se problem nedostatka zaposlenih rešava kroz rad van radnog odnosa, u skladu sa navedenom zakonskom odredbom.

Navodima revizije tužioca o tome da je sve vreme bio radno angažovan za obavljanje poslova koji po svojoj prirodi ne predstavljaju privremene i povremene poslove, već su u pitanju poslovi za kojima je postojala stalna potreba i sistematizovani su aktom poslodavca, te da je tužilac faktički bio u radnom odnosu, ne dovodi se u sumnju pravilnost pobijane drugostepene odluke. Tužilac je kod tuženog bio radno angažovana po ugovorima o obavljanju privremenih i povremenih poslova u periodu kada on kao korisnik javnih sredstava nije bio u mogućnosti da zasnuje radni odnos sa novim licima radi popunjavanja slobodnih, odnosno upražnjenih radnih mesta, osim izuzetno. Postojanje izuzetka od zabrane novog zapošljavanja, predviđeno članom 27e. stavovima 35. – 37. Zakona o budžetskom sistemu, po shvatanju revizijskog suda ne utiče na drugačiju odluku o izjavljenoj reviziji. Prema tim odredbama, izuzetno od stava 34. tog člana, radni odnos sa novim licima mogao se zasnovati uz saglasnost tela Vlade, na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva; ukupan broj zaposlenih na određeno vreme zbog povećanog obima posla, lica angažovanih po ugovoru o delu, ugovoru o privremenim i povremenim poslovima, preko omladinske i studentske zadruge, i lica angažovanih po drugim osnovima kod korisnika javnih sredstava ne može biti veći od 10% ukupnog broja zaposlenih; izuzetno od stava 36. tog člana, broj zaposlenih na određeno vreme zbog povećanog obima posla, lica angažovanih po ugovoru o delu, ugovora o privremenim i povremenim poslovima, preko omladinske i studentske zadruge i lica angažovanih po drugim osnovima kod korisnika javnih sredstava, može biti veći od 10% ukupnog broja zaposlenih, uz saglasnost tela Vlade na predlog nadležnog ministarstva, odnosno drugog nadležnog organa, uz prethodno pribavljeno mišljenje ministarstva.

U konkretnom slučaju, nema dokaza da je tuženom, na osnovu člana 27e. stav 35. – 37. Zakona o budžetskom sistemu i člana 3. stav 1. Uredbe o postupku za pribavljanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik Republike Srbije“, broj 113/13 sa kasnijim izmenama i dopunama) data saglasnost za zapošljavanje novih lica radi popunjavanja upražnjenih i slobodnih radnih mesta u 2014. godini kada je tužilac zaključio prvi ugovor o privremenim i povremenim poslovima (28.02.2014. godine). Zaključcima Komisije Vlade za davanje saglasnosti za novo zapošljavanje i dodatno radno angažovanje, donetim u narednim godinama, pa tako i zaključkom od 26.03.2019. godine, koji je tuženi primio 04.04.2019. godine i na osnovu koga je zasnovao radni odnos sa 57 novih lica u 2019. godini, tuženom je data saglasnost da ima ukupan broj zaposlenih na određeno vreme zbog povećanog obima posla, lica angažovanih po osnovu ugovoru o delu, ugovora o privremenim i povremenim poslovima, preko omladinske i studentske zadruge i po drugim osnovima veći od 10% ukupnog broja zaposlenih na neodređeno vreme. Date saglasnosti omogućavaju tuženom da zaposli nova lica (na određeno vreme, zbog povećanog obima posla) uz uslov da raspolaže potrebnim sredstvima, ali ga ne obavezuju da baš sa tužiocem zasnuje radni odnos, jer je tuženi poslodavac slobodan u izboru sa kojim licem po tom osnovu će zasnovati radni odnos i on prema svojim potrebama i procesu organizacije rada odlučuje o broju i strukturi izvršilaca za koje traži saglasnost za prijem u radni odnos na nivou celog javnog preduzeća. Zbog toga je pravilno stanovište drugostepenog suda da postojanje saglasnosti nije obavezivalo tuženog da upravo sa tužiocem zaključi ugovor o radu na neodređeno vreme na radnom mestu ... .

Iz izloženih razloga, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković