Vrhovni sud je ispitao pravnosnažnu presudu primenom odredbe člana 408. Zakona o parničnom postupku (''Službeni glasnik RS'', br. 72/11 ... 10/23), pa je utvrdio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je imao potraživanje prema trećem licu AA na osnovu pravnosnažne presude Višeg suda u Beogradu P 774/16 od 28.05.2018. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž 7328/18 od 16.01.2019. godine, u iznosu od 118.036 evra sa zakonskom zateznom kamatom od 01.01.2014. godine, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS. Pre pravnosnažnosti navedene presude, treće lice AA je dana 01.11.2016. godine zaključio Ugovor o prenosu udela u privrednom društvu „Agraria Samro“ DOO Lajkovac sa tuženim pod brojem UOP: 3111/16. Tim ugovorom je prenet ceo (100%) udeo u osnovnom kapitalu društva na tuženog što je i upisano u APR rešenjem od 09.11.2016. godine. Navedeno je da se prenos vrši uz naknadu na način regulisan predugovorom o prenosu udela od 23.10.2013. godine, te Aneksom 1 i 2. Prethodno je, Odlukom o povećanju osnovnog kapitala od 24.11.2015. godine, privredno društvo “Agraria Campo“ DOO povećalo osnovni kapital za iznos od 127.911.134,00 dinara. Tužilac je pokušao da svoje potraživanje namiri u izvršnom postupku, ali je utvrđeno da dužnik nema imovinu iz koje bi se naplata mogla sprovesti.

Veštak ekonomsko-finansijske struke nije mogao da potvrdi da je tuženi platio ugovorenu kupoprodajnu cenu u iznosu od 308.661.727,50 dinara jer mu nisu dostavljene računovodstvene isprave koje bi pokazale da je novac uplaćen, već samo nepotpisane finansijske kartice koje potiču od samog tuženog i ne predstavljaju dokaz o izvršenoj uplati.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su stanovišta da se radi o besteretnom raspolaganju jer u konkretnoj pravnoj situaciji ne postoje dokazi o tome da je obaveza tuženog kao sticaoca udela u vidu isplate ugovorene naknade izvršena po osnovu teretnog pravnog posla, dok je prenosilac udela nesporno izvršio svoju ugovornu obavezu u pogledu prenosa udela, a što proizilazi iz rešenja APR-a od 09.11.2016. godine kojim je došlo do upisa tuženog kao sticaoca na udelima „Agraria campo“ d.o.o.. Kako tuženi nije dokazao da je isplatio kupoprodajnu cenu to je predmetni ugovor punovažan ugovor o poklonu u smislu člana 66. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga zaključuju da su ispunjeni svi uslovi za pobijanje pravne radnje u smislu odredbi članova 66. stav 1. i 280.-285. Zakona o obligacionim odnosima i da nije istekao trogodišnji rok za pobijanje iz člana 285. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima.

Revizijom se osporava izneto stanovište nižestepenih sudova. Revident ukazuje da su sudovi nepravilno utvrdili da je reč o blagovremeno podnetoj tužbi, jer iz iskaza neparničnara AA i pisanih dokaza, proizilazi da je reč o teretnom pravnom poslu, za koji je propisan jednogodišnji rok za pobijanje dužnikovih pravnih radnji. Ne stoji ni zaključak da je reč o simulovanom pravnom poslu, jer je veštak samo naveo da ne može da se izjasni na šta se odnosi isplata, a ne da je siguran da se ne odnosi na plaćanje cene za udele. U postupku je dokumentovano da je plaćanje izvršeno.

Isplaćeni iznos se u potpunosti podudara sa cenom za udele utvrđenom u Aneksu 2 predugovora. Knjigovodstvena evidencija nije i ne može da kreira i proizvodi obligacione odnose koji ne nastaju na osnovu knjigovodstvene evidencije i pravilnog ili nepravilnog knjiženja već na osnovu volje stranaka izrečene u ugovornim odnosima. Osim toga, nepravilno su sudovi utvrdili da je postojalo dospelo potraživanje tužioca prema neparničaru u momentu raspolaganja, kao i nesavesnost trećeg lica.

Revizija nije osnovana.

Nasuprot revizijskim navodima, Vrhovni sud je stanovišta da su nižestepeni sudovi na utvrđeno činjenično stanje pravilno primenili materijalno pravo.

Naime, prema članu 280. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) i članu 280. stav 2. u vezi sa članom 281. ZOO, rok od tri godine primenjuje se kada je reč o dobročinom pravnom poslu, dok je rok od jedne godine propisan za teretne poslove. Neosnovan je navod revizije da su sudovi pogrešno primenili materijalno pravo zaključivši da je tužba blagovremena. Iz utvrđenog činjeničnog stanja proizilazi da je AA dana 01.11.2016. godine zaključio Ugovor o prenosu udela u privrednom društvu „Agraria Samro“ DOO Lajkovac sa tuženim bez naknade, što predstavlja dobročin pravni posao. Ovo proizlazi ne samo iz nalaza veštaka koji je izričito naveo da ne može da utvrdi osnov isplate, jer ne postoje poslovne knjige niti bilo kakav računovodstveni trag koji povezuje isplatu sa prenosom udela, već i iz potpune odsutnosti poslovne logike da se udeli vrednosti 308.661.727,50 dinara prenesu bez ikakvih knjigovodstvenih tragova. Upravo ta okolnost ukazuje da se ne radi o stvarno izvršenoj kupoprodaji, već o fiktivnom plaćanju. Stoga je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je isplata simulovana, odnosno da je reč o dobročinom pravnom poslu, te da nije protekao trogodišnji rok za pobijanje shodno članu 285. stav 1. ZOO.

Ne stoje ni navodi revizije da nisu ispunjeni zakonski uslovi za pobijanje pravnih radnji, odnosno da nije postojalo dospelo potraživanje tužioca. Prema članu 280. stav 1. i članu 281. ZOO, uslov za uspešno pobijanje pravne radnje dužnika jeste da je poverilac u trenutku raspolaganja imao dospelo potraživanje, kao i da je dužnik raspolagao imovinom na štetu poverioca. Nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo nalazeći da je u momentu prenosa udela od strane neparničnara AA, tužilac imao osnovano potraživanje prema dužniku dospelo 01.01.2014. godine, koje je kasnije potvrđeno izvršnom presudom. Dakle, ako je obaveza dužnika nastala pre prenosa udela, kao u konkretnom slučaju, poverilac ima pravo da pobija tu radnju i ako je postojanje spornog potraživanja naknadno potvrđeno sudskom odlukom, jer je relevantan materijalnopravni trenutak postojanja potraživanja, a ne pravnosnažnost odluke koja ga utvrđuje. Kod dobročinih pravnih poslova nije potrebno dokazivati nesavesnost trećeg lica, jer se u takvim situacijama pretpostavlja da je treće lice znalo ili moglo znati za štetnost radnje (čl. 281. stav 3. ZOO).

Pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje koje se suštinski pobija revizijom, nezavisno od primene materijalnog prava, ne predstavlja dozvoljeni revijski razlog u smislu člana 407. st. 2. Zakona o parničnom postupku.

Sledom navedenog, na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković