Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Miljuš, predsednika veća, Jasmine Stamenković, Tatjane Đurica, Tatjane Matković Stefanović i Mirjane Andrijašević, članova veća, u parnici po tužbi tužioca AA PR Izgradnja i održavanje stambenih i nestambenih objekata Euro support group Jagodina čiji je punomoćnik Aleksa Ilić, advokat u ..., protiv tužene Stambene zajednice Daničićeva ... Kragujevac, čiji je punomoćnik Zlatan Maksimović, advokat u ..., radi duga, vrednost predmeta spora po tužbi 24.960,00 dinara, i po protivtužbi 22.464,00 dinara, odlučujući o reviziji tuženog, izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 11Pž 7933/22 od 11.07.2024. godine, u sednici veća održanoj 16.05.2025. godine, doneo je

R E Š E NJ E

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 11Pž 7933/22 od 11.07.2024. godine.

USVAJA SE revizija tuženog UKIDAJU SE presuda Privrednog apelacionog suda 11Pž 7933/22 od 11.07.2024. godine i presuda Privrednog suda u Kragujevcu 2P 127/22 od 27.07.2022. godine u 2. i 3. stavu izreke i predmet se u tom delu vraća prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog apelacionog suda 11Pž 7933/22 od 11.07.2024. godine odbijena je, kao neosnovana, žalba tuženog i potvrđena je presuda Privrednog suda u Kragujevcu P 127/2022 od 27.07.2022. godine kojom je u stavu 1. izreke konstatovano da se usvaja tužbeni zahtev tužioca protivtuženog i obavezan je tuženi protivtužilac da tužiocu protivtuženom isplati 24.960,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose od određenih datuma do isplate; u stavu 2. izreke odbijen protivtužbeni zahtev tuženog protivtužioca da se obaveže tužilac protivtuženi da tuženom protivtužiocu na ime naknade štete isplati iznos od 22.464,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose od određenih datuma do isplate; u stavu 3. izreke obavezan tuženi protivtužilac da tužiocu protivtuženom na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 75.453,00 dinara i u stavu 4. izreke u celosti ukinuto rešenje o izvršenju Privrednog suda u Kragujevcu IIv 960/2021 od 18.11.2021. godine.

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu posebnu reviziju, pozivom na odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, kojom pobija presudu u delu kojim je potvrđena prvostepena presuda u stavu 2. i 3. izreke.

Vrhovni sud je ispitao razloge tuženog za posebnu reviziju po odredbama člana 404. Zakona o parničnom posutpku, kojim je propisano da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija), i da o dozvoljenosti i osnovanosti revizije iz ovog člana odlučuje Vrhovni sud u veću od pet sudija, i rešio da dozvoli odlučivanje o posebnoj reviziji, radi ujednačavanja sudske prakse.

Vrhovni sud je ispitao osnovanost revizije po odredbi člana 408. Zakona o parničnom postupku i zaključio da je revizija osnovana.

Prema činjeničnom stanju koga je utvrdio prvostepeni sud, na osnovu kog je doneta pravnosnažna presuda u drugom stepenu u pobijanom delu, parnične stranke su bile u poslovnom odnosu na osnovu Ugovora o međusobnim pravima i obavezama stambene zajednice i organizatora profesionalnog upravljanja od 30.05.2018. godine, čiji je predmet uređivanje međusobnih prava i obaveza tuženog i tužioca kao organizatora profesionalnog upravljanja, a povodom obavljanja poslova profesionalnog upravljanja i drugih poslova određenih ugovorom, koji ugovor je važio od 01.06.2020. godine do 18.04.2020. godine. Ugovorom je predviđena mesečna naknada za obavljanje ugovorenih poslova u iznosu od 300,00 dinara. Tužilac je za profesionalnog upravnika tuženog imenovao BB koji je bio zaposlen kod tužioca do 22.05.2020. godine. Tužilac je tuženom fakturisao usluge profesionalnog upravljanja, ali i ukupan iznos od 22.464,00 dinara, na ime naknade koja nije izričito predviđena ugovorom, po kojim fakturama je tužilac naplatio i koji iznos je predmet protivtužbenog zahteva tuženog.

Prvostepeni sud je stava da je tuženi protivtužilac, kao dobar privrednik, znao da plaća naknadu koja nije izričito predviđena ugovorom imajući u vidu postojanje ugovora u pisanoj formi uz detaljno ugovaranje prava i obaveza ugovornih strana, da bi očekivano ponašanje tuženog protivtužioca u skladu sa standardom pažnje dobrog stručnjaka bilo da prigovori tužiocu protivtuženom na iskazanu naknadu, što nije učinio, već je platio fakturisani iznos, a da nije stavio rezervu prilikom plaćanja, odnosno nije zadržao pravo na vraćanje. Po oceni prvostepenog suda, profesionalni upravnik, kao lice koje je ispred tuženog protivtužioca vršilo plaćanja, bio je u obavezi da se u poslovanju ponaša sa povećanim stepenom pažnje dobrog stručnjaka i u izvršavanju obaveza tuženog, pa da prilikom prijema računa, ukoliko smatra da tuženi ne duguje iznose po računima, izjavi prigovor, odnosno da odbije da plati tražene iznose. Takođe je imao obavezu da najmanje 2 puta godišnje podnese izveštaj tuženom o svom radu, pa je tuženi protivtužilac na taj način imao mogućnost kontrole i nadzora rada svog profesionalnog upravnika, tako da spornu naknadu može potraživati od bivšeg profesionalnog upravnika. Protivtužbeni zahtev za navedeni iznos sa zakonskom zateznom kamatom nižestepeni sudovi su odbili pozivom na odredbe člana 211. Zakona o obligacionim odnosima.

Revident osnovano osporava pravilnost pravnosnažne presude o protivtužbenom zahtevu, pritom ukazujući na drugačije pravnosnažne presude o istovetnim tužbenim zahtevima stambenih zajednica zasnovanim na bitno istom činjeničnom stanju, prema kome nisu bili obavešteni o trošku na koga se odnosi protivtužbeni zahtev, pa nisu bili u mogućnosti da prigovore spornim fakturama, iti da zadrže pravo na vrćanje uplaćenih iznosa, koji iznosi su naplaćeni za račun tužioca bez saglasnosti vlasnika posebnih delova zgrade i odluke skupštine stambene zajednice.

Prema odredbama Zakona o stanovanju i održavanju zgrada, upravnik zastupa i predstavlja stambenu zajednicu, izvršava odluke stambene zajednice i na osnovu odluke skupštine stambene zajednice o upravljanju sredstvima stambene zajednice raspolaže sredstvima sa tekućeg računa stambene zajednice. Tačno je da je odredbama tog zakona predviđeno i da upravnik podnosi skupštini stambene zajednice izveštaj o radu koji posebno sadrži prikaz ukupnih prihoda i rashoda stambene zajednice, kao i iskorišćena sredstva za realizaciju svake od aktivnosti. Međutim, u konkretnom slučaju, nižestepeni sudovi su samo na osnovu te zakonom propisane obaveze upravnika stavili na teret tuženom da nije postupao u skladu sa potrebnom pažnjom u ispunjavanju obaveza iz ugovora zaključenog sa tužiocem, a da nisu raspravili činjenicu o tome da li je tuženi izveštajem upravnika bio upoznat sa sadržinom računa po kojima je upravnik, pritom zaposleni kod tužioca, sa računa tuženog plaćao sporne iznose po fakturama tužioca, koji nisu zasnovani na odredbama ugovora i na odluci skupštine tuženog.

U konkretnom slučaju se postupanje tuženog ne može izjednačiti sa postupanjem upravnika zaposlenog kod tužioca, niti se postupanje upravnika može odvojiti od postupanja tužioca. U konkretnom slučaju, tužilac se bavio poslom profesionalnog upravljanja tako što je po ugovoru sa tuženim angažovao svoga zaposlenog koji je ispunjavao uslove za profesionalnog upravnika, u smislu odredbe člana 51. Zakona o stanovanju i održavanju zgrada. U tom svojstvu je zaposleni kod tužioca, kao profesionalni upravnik tuženog raspolagao novčanim sredstvima tuženog tako što je platio po računima tužioca, u korist tužioca, iznose za koji nije bilo osnova u ugovoru između tužioca i tuženog.

Stoga se naplata spornog iznosa po računima mora razmatrati sa stanovišta prekoračenja ugovornih ovlašćenja tužioca, i to radnjama njegovog zaposlenog, kao šteta načinjena tuženom u nesavesnom postupanju po Ugovoru o međusobnim pravima i obavezama stambene zajednice i organizatora profesionalnog upravljanja od 30.05.2018. godine. Za tu štetu, tužilac bi mogao da odgovara po odredbama člana 12, 13. i 17. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima kao ugovorna strana i kao poslodavac profesionalnog upravnika koga je angažovao za tuženog, po odredbi člana 170. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima i člana 53. stav 4. u vezi člana 51. Zakona o stanovanju i održavanju zgrada.

Stoga, nižestepeni sudovi nisu pravilno primenili materijalno pravo kada su o protivtužbenom zahtevu odlučivali na osnovu odredaba Zakona o obligacionimo odnosima o sticanju bez osnova, bez primene materijalnog prava na koje je napred ukazano, zbog čega su ostale neraspravljene činjenice o iznosima koje je profesionalni upravnik zaposlen kod tužioca naplatio sa računa tuženog mimo odredaba ugovora.

Iz tih razloga su nižestepene presude ukinute i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje o protivtužbenom zahtevu, i o troškovima celog postupka, po odredbama člana 416. stav 2. i člana 165. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković