Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju, iz svih zakonskih razloga, sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Revizija je dozvoljena u smislu člana 403. stav 3. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/2011… 10/2023, u daljem tekstu: ZPP), zbog čega nije bilo mesta oceni dozvoljenosti izuzetne revizije, primenom člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, a u postupku pred drugostepenim sudom nisu učinjene ni druge bitne povrede odredaba parničnog postupka iz člana 374. st. 1. i 2. ZPP, zbog kojih se revizija može izjaviti, pa nema ni povrede iz člana 374. stav 1. ZPP, u vezi člana 396. istog zakona, da bi bila razlog za izjavljivanje revizije u smislu člana 407. stav 1. tačka 3. ZPP. Drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude u skladu sa stavom 1. tog člana ocenio sve žalbene navode tuženog i dao razloge koje je uzeo u obzir, a koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi. Navode u reviziji kojima se ukazuje da je u postupku učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. ZPP, Vrhovni sud nije cenio, jer se revizija iz ovog razloga ne može izjaviti u smislu člana 407. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac i tuženi su 29.04.2010. godine zaključili predugovor o kupoprodaji nepokretnosti u vlasništvu tužioca, bliže određenih u stavu prvom izreke prvostepene presude, zajedno sa tri cisterne za tečno gorivo i trafostanicu. Ugovorena je kupoprodajna cena od 200.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS na dan plaćanja i dinamika plaćanja u šest rata, sa bliže određenim iznosima i datumima dospelosti, a najkasnije do 31.07.2013. godine. Članom 4. predugovora tužilac se, kao prodavac, obavezao da u roku od 60 dana od overe predugovora obezbedi pravnosnažni upis brisanja izvršne vansudske hipoteke i zabeležbi hipotekarne prodaje predmetnih nepokretnosti u korist AIK Banke, a članom 9. predugovora stranke su se obavezale da zaključe glavni ugovor o kupoprodaji nepokretnosti u roku od 7 dana od dana pravnosnažnosti rešenja kojim se brišu izvršne vansudske hipoteke i zabeležbe hipotekarne prodaje. Nakon zaključenja predugovora, tužilac je izršio svoju ugovornu obavezu u pogledu upisa brisanja izvršne vansudske hipoteke, a tuženi je tužiocu isplatio 50.000 evra. Međutim, kako tuženi nije nastavio da plaća ugovorenu kupoprodajnu cenu, niti je to učino i nakon iskteka ugovorenih rokova, stranke su 29.04.2015. godine zaključile Protokol o iznosu ukupnog duga tuženog prema tužiocu u iznosu od 150.000 evra zbog neplaćene kupoprodajne cene iz predugovora i dug zbog neplaćene električne energije u iznosu od 304.106,25 dinara, a 20.08.2015. godine su zaključile i pred javnim beležnikom overile ugovor o bezuslovnom raskidu predugovora i ugovorile obavezu tuženog da tužiocu vrati u državinu predmetne nepokretnosti u istom ili boljem stanju, da izmiri sve neisplaćene račune za komunalne usluge, da mu vrati tri cisterne za tečno gorivo i trafostanicu, kao i sve pokretne stvari koje je preuzeo prilikom stupanja u posed nepokretnosti. Članom 3. ugovora o raskidu je predviđeno pravo preče kupovine predmetnih nepokretnosti u korist tuženog u naredna tri meseca od dana raskida predugovora i eventualna zakupnina, u kom slučaju je cena zakupa nepokretnosti 1.800 evra mesečno. Tuženi nije tužiocu po raskidu predugovora predao u posed predmetne nepokretnosti, niti je do dana podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari plaćao zakupninu u ugovorenom iznosu.

Na ovako utvrđeno činjenično stanje, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo iz odredbi člana 37. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa i člana 17. Zakona o obligacionim odnosima, citiranih u obrazloženju prvostpene presude i ocenili da je tužbeni zahtev za predaju nepokretnosti i isllatu duga po osnovu neplaćene zakupnine osnovan.

Neosnovani su navodi revizije kojima se osporava pravilna primena materijalnog prava.

Naime, tuženi ni nakon isteka ugovorenih rokova za isplatu kupoprodajne cene nepokretnosti istu nije isplatio u celosti, zbog čega su stranke sporazumno raskinule predugovor o kupovini i ugovorile obavezu tuženog da tužiocu vrati u državinu predmetne nepokretnosti i da mu plaća eventualnu zakupninu u iznosu od 1.800 evra mesečno. Kako je raskidom predugovora o kupovini dospela obaveza tuženog da se iseli iz nepokretnosti i da ih preda tužiocu ispražnjene od lica i stvari, po kojoj tuženi nije postupio, već je nastavio da ih koristi, pri čemu nije plaćao ugovorenu zakupninu, to je i po oceni Vrhovnog suda tuženi u obavezi da tužiocu preda nepokretnosti u posed, jer ih drži bez pravnog osnova, kao i da mu za period od raskida preugovora o kupoprodaji do dana podnošenja tužbe u ovoj pravnoj stvari isplati zakupninu u ugovorenom mesečnom iznosu.

U reviziji se ponavljaju navodi koji su isticani u žalbi protiv prvostepene presude, a drugostepeni sud je u obrazloženju pobijane presude ocenio sve žalbene navode tuženog kojima je s pozivom na bitne povrede odredaba parničnog posutpka učinjene u postupku pred prvostepenim sudom i s pozivom na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i pogrešnu ocenu izvedenih dokaza osporavao pravilnost porvostepene presude. Po oceni Vrhovnog suda drugostepeni sud je dao pravilne razloge koje je uzeo u obzir, a koji su bili od značaja za pravilnu odluku o izjavljenoj žalbi. S tim u vezi, suprotno navodima revizije, drugostepeni sud je cenio i žalbene navode tuženog da je kupoprodajnu cenu nepokretnosti isplatio uplatom na račun tužioca novčanog iznosa koji je firma „Agrodamil“ iz Osečine dobila od kredita od Fonda za razvoj, kao i da je po raskidu predugovora plaćao tužiocu zakupninu, ali i po oceni Vrhovnog suda činjenično stanje, zasnovano na pisanim dokazima i iskazima stranaka i saslušanih svedoka, o ugovornom odnosu između parničnih stranaka i visini duga, tuženi prema pravilima o teretu dokazivanja iz člana 231. ZPP nije osporio pravno relevantnim dokazima.

Iz navedenih razloga, primenom člana 414. ZPP odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Tužiocu ne pripada pravo na naknadu troškova revizijskog postupka, jer sastav odgovora na reviziju nije bila nužna radnja za odlučivanje u revizijskom postupku, pa je primenom člana 165. ZPP odlučeno kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branka Dražić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković