Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž2 328/24 od 31.07.2024. godine,stavom prvim izreke odbijena je kao neosnovana žalba maloletnih tužilaca i potvrđena prvostepena presuda u stavu prvom i trećem izreke. Stavom drugim izreke preinačena je prvostepena presuda u odbijajućem delu stava drugog izreke tako što je obavezan tuženi da pored već dosuđenih iznosa iz stava drugog izreke presude prvostepenog suda, a na ime plaćanja doprinosa za izdržavanje maloletnih tužilaca maloletnom AA plaća iznos od još 3.000,00 dinara, maloletnoj BB iznos od još 3.000,00 dinara i maloletnoj VV iznos od još 3.500,00 dinara mesečno, počev od dana podnošenja tužbe 05.09.2022. godine pa ubuduće dok za to postoje zakonski razlozi uplatom na tekući račun zakonskog zastupnika maloletnih tužilaca majke GG do 15. u mesecu za prethodni mesec dok je preostali deo tužbenog zahteva maloletnih tužilaca preko ukupno dosuđenog pa do traženog iznosa od po 14.000,00 dinara mesečno odbijen. Stavom trećim izreke preinačena je prvostepena presuda u stavu trećem (u izreci pogrešno označen kao stav četvrti) izreke i određeno da će se prebivalištem maloletnih tužilaca čiji je zakonski zastupnik majka smatrati prebivalište i adresa majke i tuženi obavezan da to trpi. Stavom četvrtim izreke preinačeno je rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu petom izreke prvostepene presude tako što je obavezan tuženi da maloletnim tužiocima na ime troškova postupka isplati iznos od 321.750,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, pobijajući je u preinačujućem delu stava drugog izreke i odluku o troškovima postupka, tuženi je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama propisanim članom 408. ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23), u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“ br. 10/23) Vrhovni sud je ocenio revizija tuženog nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koje revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, presudom Osnovnog suda u Nišu od 28.09.2021. godine razveden je brak stranaka, zajednička maloletna deca stranaka sin AA rođen ...2013. godine, ćerka BB rođena ...2015. godine i ćerka VV rođena ...2017. godine povereni su majci na samostalno vršenje roditeljskog prava a otac je obavezan da doprinosi izdržavanju maloletne dece u mesečnim iznosima od po 6.500,00 dinara. Nakon donošenja ove odluke okolnosti u pogledu potreba maloletne dece su se promenile obzirom da pored sina AA i ćerka BB je krenula u školu, a ćerka VV pohađa vrtić pa su njihove mesečne potrebe povećane u odnosu na period kada je prvi put utvrđena obaveza oca da doprinosi izdržavanju, odlukom čija izmena je predmet ove parnice. Majka dece je zaposlena i mesečno ostvaruje oko 41.070,60 dinara. Živi sa decom u kući svojih roditelja koji plaćaju troškove stanovanja. Otac nije zaposlen a nema prijavljenu imovinu na teritoriji grada Niša. Bio je vlasnik firme koja je u blokadi više od 2 godine i ima dug iz ugovora o kreditu koji iznosi 4.607,00 evra. Živi u iznajmljenom stanu za koji mesečno plaća zakupninu 200,00 evra. Imao je dve igraonice za koje ne postoje dokazi da ih je zatvorio. Sin AA je školskog uzrasta (sada ima 12 godina) i mesečne potrebe na ime ishrane, udžbenika, školskog pribora, mesečne članarine za košarku, odeće, obuće i higijene kao i troškovi lekova za alergiju koju ima, mesečno iznose oko 35.000,00 dinara. Potrebe ćerke BB koja je takođe školskog uzrasta iznose mesečno oko 18.000,00 dinara, a maloletne VV koja je predškolskog uzrasta iznose mesečno oko 19.000,00 dinara u koji ulaze i troškovi za lekove koje zbog bolesti krajnika mora da uzima. Tuženi se 2022. godine protivio da maloletna deca budu prijavljena sa prebivalištem na adresi prebivališta majke.

Ocenom stručnog mišljenja nadležnog centra za socijalni rad utvrđeno je da je u najboljem interesu maloletne dece da lične odnose sa ocem održavaju na način kako je to predložio centar imajući u vidu odnos roditelja te starosnu dob maloletne dece i mogućnosti da ih otac preuzima i vraća bez prisustva majke.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi iz člana 164. Porodičnog zakona za izmenu odluke o visini doprinosa za izdržavanje pa je ceneći potrebe dece i mogućnosti roditelja te imajući u vidu da je minimalna suma izdržavanja u smislu člana 160. stav 4. Porodičnog zakona 45.604,00 dinara ocenio da tuženi ima mogućnosti da na ime svog doprinosa za izdržavanje maloletnog sina AA plaća mesečno iznos od 10.000,00 dinara i maloletnih ćerki BB i VV mesečno po 6.000,00 dinara počev od podnošenja tužbe pa ubuduće. Takođe je zaključio da je u najboljem interesu maloletne dece da viđaju oca sa kojim ne žive na način kako je to predložio organ starateljstva pa je primenom odredbe člana 61. Porodičnog zakona uredio način održavanja ličnih odnosa dece i oca u skladu sa mišljenjem nadležnog centra za socijalni rad. Pošto tužioci nisu pružili dokaze na okolnosti koje bi vodile lišavanju roditeljskog prava oca u pogledu odlučivanja o prebivalištu dece prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev u ovom delu.

Drugostepeni sud je prihvatio zaključak prvostepenog suda da su se izmenile okolnosti i uslovi od trenutka kada je prva odluka o doprinosu oca za izdržavanje maloletne dece doneta zbog čega je ocenio da su ispunjeni uslovi za povećanje obaveze tuženog istovremeno ocenjujući da tuženi ima mogućnosti da na ime svog doprinosa za izdržavanje maloletnog sina plaća 14.000,00 dinara, a za izdržavanje maloletnih ćerki BB 9.000,00 i VV 9.500,00 dinara i preinačio prvostepenu presudu povećavajući iznose doprinosa u izdržavanju koje će tuženi kao otac plaćati za svoju maloletnu decu. Drugostepeni sud je preinačio i odluku prvostepenog suda o zahtevu da tuženi prizna i trpi da prebivalište maloletne dece bude prebivalište majke smatrajući da kod činjenice da su maloletna deca poverena majci na samostalno vršenje roditeljskog prava otac mora trpeti da prebivalište dece bude na adresi majčinog prebivališta.

Po oceni Vrhovnog suda pravilno je drugostepeni sud na utvrđeno činjenično stanje primenio odredbu člana 160. i 164. Porodičnog zakona odlučujući o visini doprinosa tuženog oca za izdržavanje maloletne dece zbog čega se neosnovano revizijom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Po oceni Vrhovnog suda promenile su se okolnosti na osnovu kojih je doneta prethodna odluka o visini doprinosa za izdržavanje maloletne dece u smislu člana 164. Porodičnog zakona koji opravdavaju povećanje visine izdržavanja. Od donošenja ranije odluke 2021. godine izmenile su se okolnosti tako što je sada dvoje dece školskog uzrasta, sin AA i ćerka BB, dok je ćerka VV u predškolskom uzrastu zbog čega su povećane njihove potrebe koje se ogledaju u ishrani, odevanju, higijeni, obrazovanju, stanovanju i razonodi koje se povećavaju sa uzrastom detetom a kod sina AA i ćerke VV su i zdravstveni problemi koji zahtevaju dodatna sredstva za njihovo lečenje. Stoga su pravilno nižestepeni sudovi primenom odredbi člana 160. – 163. Porodičnog zakona utvrdili potrebe maloletne dece koje su uslovljene njihovim godinama i potrebom za obrazovanjem, kao i mogućnosti dužnika izdržavanja koji su uslovljeni njihovim prihodima, mogućnostima za zaposlenje i sticanje zarada, njihovim godinama života i radnom sposobnošću prema ličnim potrebama.

Imajući u vidu sve okolnosti konkretnog slučaja i primenjujući na njih kriterijume za određivanje izdržavanja Vrhovni sud smatra da je pravilan zaključak drugostepenog suda da je tuženi u mogućnosti da na ime svog doprinosa za izdržavanje maloletnog sina plaća 14.000,00 dinara mesečno, za izdržavanje maloletne ćerke BB 9.000,00 dinara i za izdržavanje maloletne ćerke VV 9.500,00 dinara odnosno ukupno 32.500,00 dinara mesečno. Dosuđenim izdržavanjem obezbeđuju se životni i zdravstveni uslovi za pravilan i potpun razvoj maloletne dece a istovremeno se ne ugrožava egzistencija samog tuženog kao dužnika izdržavanja naročito imajući u vidu da je tuženi doprinosio izdržavanju maloletne dece iznosom koji je daleko ispod zakonskog minimuma (po 6.500,00 dinara).

Neosnovani su navodi revizije tuženog da sud nije pravilno utvrdio njegove materijalne mogućnosti obzirom na to da je drugostepeni sud pravilno cenio činjenice koje se tiču zaposlenja tuženog i mogućnosti stvaranja zarade ali i da ga činjenica da je trenutno nezaposlen ne oslobađa od obaveze da doprinosi izdržavanju svoje maloletne dece jer je u obavezi da angažuje sve mogućnosti i uloži dodatni napor da na sve dozvoljene načine obezbedi sredstva kako za svoje tako i za izdržavanje svoje dece što je njegova zakonska obaveza koje se shodno članu 167. stav 2. tačka 2. Porodičnog zakona, ni pod kojim uslovima, ni u kakvoj teškoj materijalnoj životnoj situaciji ne može osloboditi. Ostala sredstva za izdržavanje maloletne dece obezbediće njihova majka koja je to i do sada činila a kojoj se u doprinos za izdržavanje uračunava svakodnevni rad i staranje da deci obezbedi uslove za pravilan rast i razvoj.

Naime, mogućnost roditelja ne procenjuje se na način na koji se to čini kada su u pitanju neki drugi oblici zakonskog izdržavanja. Smatra se da je roditelj dužan i po cenu žrtvovanja nekih sopstvenih potreba da obezbedi izdržavanje svom maloletnom detetu. Stoga bez obzira na činjenicu da tuženi ima određena kreditna zaduženja i da nije zaposlen to ne može uticati na smanjenje obaveze izdržavanja prema njegovoj maloletnoj deci kao zakonskoj obavezi.

Odluka o troškovima postupka doneta je pravilnom primenom odredbi člana 207. Porodičnog zakona jer je pravilno cenjeno postupanje parničnih stranaka u konkretnom sporu a imajući u vidu da se radi o naknadi troškova postupka u vezi sa porodičnim odnosima o čemu sud odlučuje po slobodnoj oceni.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković