Viši sud u Kragujevcu je doneo dopunsku presudu 3P 15/21 dana 23.03.2021. godine, kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca da se obaveže drugotuženi „Milenijum osiguranje“ a.d.o Novi Beograd, da tužiocu solidarno sa prvotuženim „DDOR Novi Sad“ a.d. Novi Sad, na ime naknade materijalne štete – kapitalizirane rente za period od 01.12.2017. godine do 11.05.2053. godine isplati iznos od 3.667.373,36 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 27.12.2017. godine do isplate i rešio da svaka stranka snosi svoje troškove tog postupka.

Apelacioni sud u Kragujevcu je doneo presudu Gž 2645/24 dana 13.11.2024. godine kojom je preinačio presudu Višeg suda u Kragujevcu P 37/17 od 07.11.2019. godine u stavovima II i IV izreke i dopunsku presudu Višeg suda u Kragujevcu 3P 15/21 od 23.03.2021. godine u stavu I izreke, tako što je: 1. usvojio tužbeni zahtev tužioca i obavezao tuženog „Milenijum osiguranje“ a.d.o. Beograd da tužiocu na ime naknade materijalne štete za period od 01.01.2008. godine pa do 30.11.2017. godine isplati iznos od 3.103.937,28 dinara (od čega kao solidarni dužnik sa AD za osiguranje „DDOR Novi Sad“ a.d.o. Novi Sad iznos od 569.031,30 dinara, po pravnosnžanoj presudi Višeg suda u Kragujevcu 3P 82/21 od 01.04.2022. godine, a na ime naknade štete – novčane rente za period od 01.01.2008. godine do 05.03.2010. godine) i na ime kapitalizirane rente za period od 01.12.2017. godine do 11.05.2053. godine iznos od 3.309.636,02 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 27.12.2017. godine do isplate, i 2. odbio kao neosnovan tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da se obaveže tuženi „Milenijum osiguranje“ a.d. Beograd, da tužiocu na ime naknade materijalne štete za period od 01.01.2008. godine do 30.11.2017. godine, isplati iznos od još 396.757,74 dinara i na ime kapitalizirane rente za period od 01.12.2017. godine do 11.05.2053. godine iznos od još 2.460.276,14 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 27.12.2017. godine pa do isplate .

Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu blagovremenu i dozvoljenu reviziju je izjavio tuženi „Milenijum osiguranje“ a.d.o. Beograd, kojom presudu pobija zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka učinjene u postupku pred drugostepenim sudom, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. ZPP („Sl. glasnik RS“, br.72/2011...10/2023 – dr. zakon), i zaključio da je revizija delimično osnovana.

Presuda je doneta bez bitne povrede odredaba paničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti. Ne stoje navodi revizije da je drugostepeni sud propustio da postupi po primedbama iz rešenja Vrhovnog suda Rev 13005/2022 od 12.09.2024. godine. Naprotiv, drugostepeni sud je raspravio sva pitanja na koja je ukazao Vrhovni sud u rešenju kojim je ukinuo pravnosnažnu presudu u odnosu na tuženog, te nema bitne povrede odredaba parničnog postupka u smislu člana 374. stav 1. ZPP.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju od strane prvostepenog suda, na osnovu koga je doneta pobijana drugostepena presuda, u saobraćajnoj nezgodi koja se dogodila 01.01.2008. godine, tužilac, koji je kao putnik sedeo na zadnjem sedištu u vozilu, zadobio je teške telesne povrede opasne po život. To putničko vozilo je bilo osigurano kod tuženog „DDOR Novi Sad“, a drugo vozilo koje je učestvovalo u saobraćajnoj nezgodi kod tuženog „Milenijum osiguranje“ a.d.o. Beograd. Protiv BB iz ... vođen je krivični postupak zbog navedenog događaja, u kome je oglašen krivim pravnosnažnom presudom za učinjeno krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja. Tužilac je završio srednju ... školu, smer ... tehničar, u vreme kada se desila saobraćajna nezgoda imao je 19 godina i bio je upisan u prvu godinu studija na Fakultetu za ... u ..., koji nije završio s obzirom na posledice saobraćajne nezgode. Zbog posledica povreda zadobijenih u saobraćajnoj nezgodi tužiočeva radna sposobnost je značajno smanjena, nije sposoban za samostalni odlazak na posao, smanjena mu je sposobnost samostalnog obavljanja svakodnevnih aktivnosti vođenja brige o sebi, ograničeno je sposoban za najjednostavnije poslove koje bi radio kod kuće, sa nekim od ukućana, a da ne bude vezan za normu i rok izvršenja. Procenat umanjenja opšte i specifične radne sposobnosti kod tužioca je 80%. Ukupno dospela materijalna šteta na ime izgubljene zarade i rente za tužioca za period od dana saobraćajne nezgode 01.01.2008. godine do 30.11.2017. godine, obračunata u visini od 80% prosečne zarade za srednju stručnu spremu u RS iznosi 3.889.661,13 dinara, a mesečna renta iznosi 32.686,23 dinara. Ukupna buduća kapitalizirana renta za tužioca za period od 01.12.2017. godine do 11.05.2053. godine obračunata u visini 80% prosečne zarade radnika sa srednjom stručnom spremom u RS, sa stopom diskonta od 5% godišnje iznosi 6.411.013,51 dinar. Ocenom nalaza i mišljenja veštaka ekonomske struke utvrđeno je da se iz neiskorišćenog limita osiguranja od 100.000 USD može se namiriti potraživanje tužioca za iznos od 3.448.819,20 dinara po osnovu dospele rente za period od 01.01.2008. godine do 30.11.2017. godine i iznos od 3.677.373,36 dinara po osnovu buduće – kapitalizirane rente za period od 01.12.2017. godine do 11.05.2053. godine, dok se ne može namiriti potraživanje tužioca po osnovu buduće-kapitalizirane rente za period od 01.12.2017. godine do 11.05.2053. godine u iznosu od 2.915.689,21 dinar.

Iscrpljenost limita osiguranja od autoodgovornosti i visina neiskorišćenog limita osiguranja od 7.126.912,56 dinara utvrđena je prema isplatama oštećenima u istoj saobraćajnoj nezgodi po osnovu nematerijalne i materijalne štete od strane „DDOR Novi Sad“ a.d.o.

Utvrđeno je da je doprinos oštećenog tužioca nastanku štete, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja sa 10%, time što je tužilac prihvatio vožnju vozilom kojim je upravljalo lice u alkoholisanom stanju, a što je prema redovnom toku stvari mogao uočiti.

Na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je smatrao da nije osnovan tužbeni zahtev u odnosu na tuženog „Milenijum osiguranje“ a.d.o. Beograd, jer osiguranik tog tuženog nije doprineo nastanku štete.

Drugostepeni sud je primenom materijalnog prava, odredaba člana 178. stav 4. ZOO doneo odluku o osnovu odgovornosti tuženog „Milenijum osiguranje“ a.d.o Beograd na način da je propisana solidarna odgovornost imalaca motornih vozila za štetu koju pretrpe treća lica, što je tužilac u konkretnom slučaju. Tuženi je osiguravač jednog od imalaca motornih vozila učesnika u saobraćajnoj nezgodi, koji solidarno sa drugim imaocem odgovara za štetu koju je pretrpeo tužilac kao treće lice. Odredbom člana 940. ZOO, propisano je da u slučaju odgovornosti osiguravač odgovara za štetu nastalu osiguranim slučajem, ako treće oštećeno lice zahteva njenu naknadu, koju osiguravač snosi u granicama svote osiguranja. Odredbom člana 941. stav 1. ZOO, oštećeno lice može zahtevati neposredno od osiguravača naknadu štete koju je pretrpeo događajem za koji odgovara osiguranik, najviše do iznosa osiguravačeve obaveze. Kod činjenice da nije iscrpljen limit osiguranja, drugostepeni sud je našao da je pogrešan zaključak prvostepenog suda, te je na osnovu odredbe člana 195. stav 2. ZOO obavezao tuženog da na ime novčane rente isplati tužiocu dosuđene iznose.

Revident u reviziji ističe da nije utvrđena iscrpljenost visine sume osiguranja u odnosu na revidenta, „Milenijum osiguranje“ a.d. Beograd. Kod činjenice da je u istom štetnom događaju bilo više oštećenih lica kojima je isplaćivao prvotuženi – „DDOR Novi Sad“ a.d. Novi Sad, smatra da je drugostepeni sud morao utvrditi ukupnu materijalnu i nematerijalnu štetu na dan štetnog događaja da bi mogao izvesti zaključak da li se visina naknade štete kreće u okviru sume osiguranja na dan štetnog događaja, jer osiguravajuća organizacija odgovara samo do tog limita, te da u tom pravcu drugostepeni sud nije postupio prema primedbama Vrhovnog kasacionog suda iz rešenja 13005/2022 od 12.09.2024. godine.

Vrhovni sud ocenjuje da ovi navodi revizije ne stoje. Tuženi se i u reviziji poziva na okolnost da je prvotuženi u ovoj parnici, „DDOR Novi Sad“ a.d. Novi Sad, isplaćivao naknadu štete oštećenima iz istog štetnog događaja, kojih oštećenih je bilo više. Međutim, tuženi ne ukazuje da je on isplatio naknadu štete i time iscrpeo sumu osiguranja za koju on odgovara. Prema tome, ne ukazuje osnovano da je drugostepeni sud u odnosu na tuženog „Milenijum osiguranje“ a.d.o. Beograd pogrešno primenio odredbe člana 86. Zakona o osiguranju imovine i lica („Službeni list SRJ“ broj 30/96...55/99 i „Službeni glasnik RS“ br. 55/04) koje su važile na dan štetnog događaja, po odredbi člana 245. Zakona o osiguranju („Službeni glasnik RS“ br. 55/2004) tako što je trebalo da prava tužioca kao oštećenog lica prema tuženoj organizaciji za osiguranje srazmerno smanji. Pravilno je drugostepeni sud utvrdio obavezu ovog tuženog u odnosu na propisanu sumu osiguranja u vreme štetnog događaja. Štaviše, drugostepeni sud je uzeo za relevantnu iscrpljenost sume osiguranja isplatama drugog osiguravača, „DDOR Novi Sad“ a.d. Novi Sad, iako te isplate nisu od značaja za utvrđenje prava tužioca u odnosu na tuženog osiguravača „Milenijum osiguranje“ a.d.o. Beograd.

Revident ističe da je ostala neutvrđena visina doprinosa tužioca nastanku štete. Ponavlja da osiguranik drugotuženog nije doprineo nastanku štetnog događaja, već je isključivo odgovoran osiguranik prvotuženog. Međutim, pravilno je drugostepeni sud izveo zaključak o doprinosu tužioca nastanku štete prema okolnosti da je seo u vozilo kojim je upravljao vozač pod dejstvom alkohola. Pri oceni visine doprinosa tužioca, drugostepeni sud se pravilno rukovodio i time da je u istom postupku u parnici po tužbi tužioca protiv tuženog „DDOR Novi Sad“ a.d. Novi Sad utvrđen doprinos tužioca nastanku štete sa 10%, na osnovu kog utvrđenja je odlučeno o obavezi tog tuženog.

Revident ističe da je presudom obavezan da solidarno sa prvotuženim isplati iznos od 569.031,30 dinara po pravnosnažnoj presudi Višeg suda u Kragujevcu 3P 82/21 od 01.04.2022. godine, a na ime naknade štete – novčane rente za period od 01.01.2008. do 05.03.2010. godine, što smatra kontradiktornim sadržini presude Višeg suda u Kragujevcu P 82/21 od 01.04.2022. godine. Vrhovni sud ne smatra da postoji kontradiktornost. Kod činjenice da su osiguravači solidarno odgovorni, a da je visina obaveze drugog osiguravača utvrđena pravnosnažnom presudom, pravilno je u ovoj parnici obavezan tuženi da solidarno sa navedenim dužnikom isplati iznos od 569.031,30 dinara. Međutim, oba osiguravača su solidari dužnici prema tužiocu i za zakonsku zateznu kamatu na taj iznos, od 27.12.2017. godine do isplate, po odredbi člana 206. stav 1. ZOO, pa je u skladu sa tim usvojena revizija i preinačena drugostepena presuda, kao u prvom stavu izreke.

Tačno je da se naknada štete u obliku novčane rente može dosuditi za štetu koja postoji u momentu donošenja sudske odluke pa ubuduće, a da dospeli iznosi novčane rente do presuđenja imaju karakter štete koja je već nastala, odnosno pretrpljene štete koja se dosuđuje u jednokratnom iznosu. Međutim, pravilno je tuženi obavezan da tužiocu na ime materijalne štete za period od 01.01.2008. godine do 30.11.2017. godine isplati iznos od 3.103.937,28 dinara, a za period od 01.12.2017. godine pa do 11.05.2053. godine iznos od 3.309.636,02 dinara koji je obračunat kao ukupna buduća kapitalizovana renta za tužioca. Okolnost da iznos tako obračunate rente do dana presuđenja ima karakter dospele materijalne štete ne čini neosnovanim tužbeni zahtev. Zakonska zatezna kamata tužiocu pripada na iznos utvrđen u visini buduće kapitalizovane rente od zaključenja glavne rasprave, 07.11.2019. godine do isplate. Ovo stoga što je na taj dan utvrđena visina obaveze tuženog, primenom odredbe člana 189. stav 2, člana 195. i člana 277. Zakona o obligacionim odnosima. Stoga je i u tom delu preinačena pravnosnažna presuda tako ošto je odbijen tužbeni zahtev za zakonske zatezne kamate na iznos od 3.309.636,02 dinara počev od 27.12.2017. godine pa do 06.11.2019. godine zaključno.

Zatim, revident ističe da je po presudi Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1697/21 od 16.08.2021. godine, koja je ukinuta rešenjem Vrhovnog kasacionog suda broj 13005/2022 od 12.09.2024. godine, isplatio tužiocu 29.09.2021. godine ukupno 12.789.074,29 dinara, a da je revizijom po pobijanoj presudi obavezan da isplati tužiocu još i iznose od 3.103.937,28 dinara, 3.309.603,02 dinara, što sa dosuđenim zateznim kamatama iznosi ukupno 11.466.661,90 dinara. Ovi navodi nisu od značaja. U ovoj parnici se odlučuje o obavezi tuženog za naknadu materijalne štete tužiocu, prema činjenicama koje su postojale u vreme zaključenja glavne rasprave, što uplata na koju se tuženi poziva nije.

To su razlozi prema kojima je odlučeno o reviziji tako što je delimično usvojena i pobijana presuda preinačena, primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP, a delimično odbijena, primenom odredbe člana 414. ZPP.

Odbijen je zahtev tuženog za troškove revizijskog postupka jer je tuženi uspeo samo u delu koji se tiče zahteva za zatezne kamate, primenom odredbe člana 165. stav 2. i člana 153. stav 2. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković