Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije, Vrhovni sud je ocenio da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao o izuzetno dozvoljenoj u smislu odredbe člana 404. stav 1. ZPP, jer u konkretnom slučaju ne postoji potreba za ujednačavanjem sudske prakse, niti za novim tumačenjem prava, ili razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana.

Pobijanom presudom usvojen je tužbeni zahtev i poništeno kao nezakonito rešenje tužene o prestanku funkcije ... skupštine tužiocu, koji je na tu funkciju postavljen iz reda zaposlenih na neodređeno vreme u opštinskoj upravi tužene, te mu tokom trajanja mandata prava i obaveze po osnovu rada miruju, a koji je osporenim rešenjem razrešen pre isteka mandata, iako predsednik skupštine tužene nije stavio predlog za njegovo razrešenje a tužilac nije podneo ostavku ili bio izabran za odbornika. O ovom pravu tužioca, kao i o prigovoru stvarne nenadležnosti koji je istakla tužena, sudovi su odlučili u skladu sa pravnim shvatanjima izraženim u odlukama ovog i Upravnog suda u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima tužilaca, sa istim ili sličnim pravnim osnovom.

Razlozi na kojima su zasnovane odluke nižestepenih sudova nisu u suprotnosti sa dosadašnjim tumačenjem materijalnog prava iz odredaba čl. 30. i 40. Zakona o lokalnoj samoupravi („Službeni glasnik RS“, br. 129/2007), niti se revizijom ukazuje na odluke ovog ili drugih sudova u kojima je izražen drugačiji pravni stav, pa shodno iznetom, ne postoji potreba da se o posebnoj reviziji tužene odlučuje iz bilo kog razloga propisanog članom 404. stav 1. ZPP, zbog čega je odlučeno kao u prvom stavu izreke.

Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena ni u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP.

U konkretnom slučaju pobijana presuda nije doneta u sporu o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa, u kom je revizija uvek dozvoljena na osnovu člana 441. ZPP, te se dozvoljenost revizije ocenjuje, na osnovu člana 436. ZPP, primenom odredaba člana 403. st. 2. i 3. istog zakona, prema kojima je revizija uvek dozvoljena ako je: 1) to posebnim zakonom propisano; 2) drugostepeni sud preinačio presudu i odlučio o zahtevima stranaka; 3) drugostepeni sud usvojio žalbu, ukinuo presudu i odlučio o zahtevima stranaka (član 403. stav 2), s tim da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (član 403. stav 3).

U ovom sporu tužbom nije označena vrednost predmeta spora, niti je tokom postupka plaćena sudska taksa za tužbu, pri čemu taj propust nije otklonjen ni od strane suda, a vrednost predmeta spora se ne može utvrditi ni po odredbama člana 21. do 27. Zakona o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“, br. 28/94, ... 31/25). U takvom slučaju kao vrednost predmeta spora uzima se, na osnovu člana 28. istog zakona, iznos od 15.000,00 dinara, bez obzira koji je sud nadležan za rešavanje spora, a taj iznos očigledno ne prelazi dinarsku protivvrednost iznosa od 40.000 evra.

S obzirom na izloženo, Vrhovni sud je reviziju odbacio drugim stavom izreke, na osnovu člana 413. ZPP.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković