.jpg "Sudska praksa")
Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev2 1560/2025
28.05.2025. godina
Beograd
Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Vesne Subić, predsednika veća, Jelice Bojanić Kerkez i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužilje AA iz ..., čiji je punomoćnik Zoran Jovičić, advokat iz ..., protiv tuženog „Pneutech“ d.o.o. Vrbas i solidarnog dužnika „PNEUGROUP“ Zemun-Beograd, radi utvrđenja ništavosti i restitucije, odlučujući o reviziji tužilje izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Somboru Gž1 21/25 od 14.03.2025. godine, u sednici održanoj 28.05.2025. godine, doneo je
R E Š E NJ E
ODBIJA SE, kao neosnovana, revizija tužilje izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Somboru Gž1 21/25 od 14.03.2025. godine.
O b r a z l o ž e nj e
Rešenjem Višeg suda u Somboru Gž1 21/25 od 14.03.2025. godine, odbijena je žalba tužilje i potvrđeno rešenje Osnovnog suda u Vrbasu P1 213/24 od 07.10.2024. godine, kojim je tužba tužilje odbačena.
Protiv pravnosnažnog rešenja donetog u drugom stepenu, tužilja je blagovremeno izjavila reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.
Vrhovni sud je ispitao pobijano rešenje u smislu odredbi člana 441, člana 420. stav 1. i 2. i člana 408. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23) i utvrdio da je revizija neosnovana.
U postupku donošenja pobijanog rešenja nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.
Pobijanim rešenjem odbačena je tužba koju je tužilja podnela Osnovnom sudu u Vrbasu 11.06.2024. godine. Tužba se zasniva na navodima da je tuženi, kao poslodavac, tužilji kao bivšem rukovodiocu ponudio zaključenje aneksa ugovora o radu 10.08.2015. godine, koji je ona odbila da potpiše, što je bio razlog donošenja rešenja o otkazu ugovora o radu od 21.12.2015. godine. Tužilja zahteva da se utvrdi ništavost ponuđenog aneksa i rešenja o otkazu, naloži tuženom da je vrati na rad i isplati joj zaostale zarade u iznosu od 60.000.000,00 dinara i 20.000.000,00 dinara na ime socijalnih davanja, te da ukoliko tuženi ne želi da je vrati na rad, da joj isplati 10.000.000,00 dinara na ime naknade štete zbog nezakonitog otkaza za 20 meseci i 7.000.000,00 dinara na ime ugovorene otpremnine. Sud utvrđuje da je pravnosnažnim rešenjem Osnovnog suda u Somboru P1 408/16 od 23.02.2017. godine odbačena tužba koju je tužilja podnela 29.12.2016. godine radi poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu od 21.12.2015. godine, iz razloga što je podneta nakon isteka prekluzivnog roka od 60 dana od dostavljanja rešenja. Utvrđeno je i da su pred Osnovnim sudom u Vrbasu u toku četiri parnice, u kojima tužilja traži utvrđenje ništavosti spornog otkaza ugovora o radu, kao nezakonitog i naknadu štete.
Nižestepeni sudovi odluku zasnivaju na odredbama člana 294. stav 1. tačke 2., 3. i 6. ZPP, kojima su propisane procesne smetnje koje isključuju vođenje parnice i sankcionišu se donošenjem rešenja kojim se tužba odbacuje. U konkretnom slučaju nastupila je prekluzija, pošto je tužilja podnela tužbu za utvrđenje ništavosti rešenja o prestanku radnog odnosa nakon isteka roka od 60 dana iz člana 196. Zakona o radu, o čemu je već doneto pravnosnažno rešenje od 23.02.2017. godine. Nadalje, o zahtevu iste sadržine već teku parnice. Najzad, tužilja nema pravni interes za utvrđenje ništavosti aneksa ugovora o radu u smislu člana 11. Zakona o radu, pošto ona taj aneks nije potpisala i on nije zaključen, a upravo je to bio razlog za prestanak radnog odnosa.
Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su ocenili da nisu ispunjene procesne pretpostavke za vođenje parnice u smislu odredbi člana 294. stav 1. tačke 2., 3. i 6. Zakona o parničnom postupku.
Naime, iz navoda tužbe i sadržine spisa proizlazi da je tužilji rešenjem tuženog poslodavca od 21.12.2015. godine na osnovu člana 179. stav 5. tačka 2. Zakona o radu otkazan ugovor o radu iz razloga što je odbila da zaključi aneks ugovora o radu od 10.08.2015. godine, pa kako je tužba kojom je zahtevala poništaj ovog rešenja već odbačena pravnosnažnim rešenjem suda od 23.02.2017. godine, nesumnjivo je da je istekao prekluzivni rok od 60 dana predviđen članom 195. stav 2. Zakona o radu u kome je ona mogla da pokrene spor radi zaštite prava iz radnog odnosa. Osim toga, revizijom se ne dovodi u sumnju utvrđenje da su pred prvostepenim sudom u toku četiri parnice u kojima tužilja traži zaštitu prava sa identičnim zahtevom za utvrđenje ništavosti nezakonitog otkaza, pa nema uslova za vođenje parnice i iz razloga litispedencije.
Pravilno je ocenjeno da tužilja nema pravni interes za utvrđenje ništavosti aneksa ugovora o radu, pošto taj ugovor u smislu člana 26. Zakona o obligacionim odnosima nije zaključen, a po odredbi člana 11. stav 1. Zakona o radu pred sudom se može tražiti utvrđenje ništavosti ugovora o radu koji je zaključen. U konkretnom slučaju, upravo činjenica da aneks ugovora o radu nije zaključen, predstavljala je otkazni razlog, pa tužilja zbog nastupele posledice traženim utvrđenjem ne može ostvariti pravnu korist.
Iz iznetih razloga, na osnovu odredbi člana 414. stav `1. i 420. stav 6. ZPP, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.
Predsednik veća – sudija
Vesna Subić, s.r.
Za tačnost otpravka
Zamenik upravitelja pisarnice
Milanka Ranković
