O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Bujanovcu P1 262/21 od 23.08.2023. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime razlike neisplaćene zarade za period od 07.05. do 01.12.2019. godine isplati 47.869,42 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na označene mesečne iznose od dospelosti do isplate. Stavom drugim izreke, tuženi je obavezan da tužiocu na ime naknade troškova za topli obrok za period od 07.05.2019. godine do 01.12.2020. godine isplati 38.603,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na označene mesečne iznose od dospelosti do isplate. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 07.05. do 01.12.2019. godine isplati 22.912,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne mesečne iznose od dospelosti do isplate. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade štete na ime solidarne pomoći za period od 01.05.2019. do 01.08.2020. godine isplati 52.520,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na označene mesečne iznose od dospelosti do isplate. Stavom petim izreke, obavezan je tuženi da za tužioca na dosuđenu razliku neisplaćene zarade, naknade za topli obrok i regresa za korišćenje godišnjeg odmora uplati poreze i doprinose po stopi na dan uplate kod nadležnog fonda PIO. Stavom šestim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi parnične troškove od 145.183,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 130.250,00 dinara od izvršnosti do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3718/2023 od 24.01.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena navedena prvostepena presuda u stavu prvom izreke i delu stava petog izreke kojim je tuženi obavezan na uplatu poreza i doprinosa na neisplaćenu razliku zarade. Stavom drugim izreke, ukinuta je prvostepena presuda u preostalom delu odluke o glavnoj stvari i troškovima postupka i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Protiv pravnosnažnog dela presude donete u drugom stepenu, tuženi je na osnovu člana 404. ZPP blagovremeno izjavio reviziju, zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji u smislu člana 404. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da je revizija dozvoljena, zbog potrebe ujednačavanja sudske prakse.

Ispitujući pobijani deo presude u skladu sa članom 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u spornom periodu od 07.05. do 01.12.2019. godine bio u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu ..., sa punim radnim vremenom. Po ugovoru o uređenju međusobnih odnosa, koji su stranke zaključile 28.04.2015. godine, predviđeno je da se zarada tužioca obračunava množenjem koeficijenta od 2,30 sa cenom rada za najjednostavniji posao za mesec u kome se vrši obračun zarade. Predviđeno je i da zaposleni ima pravo na minimalnu zaradu za standardni učinak i vreme provedeno na radu i da se minimalna zarada određuje na osnovu minimalne cene rada utvrđene u skladu sa zakonom, vremena provedenog na radu i poreza i doprinosa koji se plaćaju iz zarada. U spornom vremenskom periodu, tuženi je na osnovu Pravilnika o izmenama dopunama Pravilnika o radu od 05.04.2019. godine, koji je primenjivao od 01.01.2019. godine, tužiocu isplaćivao osim osnovne zarade i stimulaciju od 30%. U varijanti obračuna veštaka koji je za osnov imao isplaćenu zaradu u koju su uključeni osnovna zarada, uvećanje po osnovu toplog obroka i regresa, dodaci za minuli rad i za rad na dan državnog praznika, osnovna zarada je prema obračunu tuženog manja od iznosa minimalne zarade u visini koja je tužiocu dosuđena pobijanim delom presude.

Nižestepeni sudovi su odluku o pravu na isplatu razlike zarade zasnovali na odredbama člana 111. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 95/18) i člana 51. stavova 1. i 2. Zakona o doprinosima za obavezno socijalno osiguranje („Službeni glasnik RS“ br. 84/04 ... 7/17). Po stanovištu sudova, kako je izmenama i dopunama opšteg akta tuženog koji je donet 05.04.2019. godine, počev od 01.01.2019. godine tuženom isplaćivana i stimulacija od 30% na osnovnu zaradu, ovi iznosi se ne uzimaju u obzir prilikom utvrđivanja da li je tužiocu isplaćena zarada u visini minimalne. Poslodavac je izmenio svoj opšti akt 05.04.2019. godine i članovima 33a i 35a izmena predvideo da na osnovu ostvarenih rezultata poslovanja, u okviru godišnjeg programa poslovanja predsednik privremenog organa može uvećati pojedinačnu zaradu radnika u visini koju odredi na osnovu radnog učinka i angažovanja zaposlenih (u daljem tekstu: stimulacija), kao i da visinu stimulacije može korigovati za svaki mesec u zavisnosti od ispunjenosti kriterijuma za isplatu stimulacije.

Osnovano se revizijom ukazuje da zbog pogrešne primene materijalnog prava nisu utvrđene bitne činjenice za ispitivanje zakonitosti i pravilnosti presude.

Odredbom člana 8. stav 2. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05 ... 95/18) propisano je da se opštim aktom i ugovorom o radu mogu utvrditi veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, kao i druga prava koja nisu utvrđena zakonom, osim ako zakonom nije drukčije određeno.

Odredbom člana 1. Zakona o privremenom uređivanju osnovica za obračun i isplatu plata, odnosno zarada i drugih stalnih primanja kod korisnika javnih sredstava („Službeni glasnik RS“, broj 116/14 – stupio na snagu 28.10.2014. godine), propisano je da se ovim zakonom privremeno uređuje osnovica, odnosno vrednost radnog časa, vrednost boda i vrednost osnovne zarade za obračun i isplatu plata, odnosno zarada kao i drugih stalnih primanja izabranih, imenovanih, postavljenih i zaposlenih lica kod korisnika javnih sredstava sa ciljem očuvanja finansijskog sistema u Republici Srbiji i sistema plata i zarada u javnom sektoru. U članu 3. stav 1. navedenog zakona, propisano je da se u ovom zakonu platom smatra zarada zaposlenog kod korisnika javnih sredstava utvrđena u skladu sa zakonom koji uređuje radne odnose, odnosno plate izabranog, imenovanog i postavljenog lica, zaposlenog kod korisnika javnih sredstava utvrđenog u skladu sa zakonom koji uređuje platu u državnim organima, organima lokalne vlasti, organizacijama obaveznog socijalnog osiguranja i javnim službama. U članu 4. istog zakona, propisano je da su ništave odredbe opšteg ili pojedinačnog akta kojima se povećavaju osnovice, koeficijenti i drugi elementi, odnosno uvode novi elementi na osnovu kojih se povećava iznos plate i drugih stalnih primanja kod subjekata iz člana 2. ovog zakona, donetog za vreme primene ovog zakona.

Tuženi je korisnik budžetskih sredstava, pa se na njega, osim pomenutog zakona, primenjuje i Zakon o budžetu i Zakon o budžetskom sistemu, te obaveze koje preuzima moraju odgovarati aproprijaciji koja mu je odobrena za tu namenu u odgovarajućoj budžetskoj godini (član 54. Zakona o budžetskom sistemu).

Prema Zakonu o javnim preduzećima („Službeni glasnik RS“ br. 15/16 i 88/19), javno preduzeće donosi dugoročni i srednjeročni plan poslovne strategije i razvoja; za svaku kalendarsku godinu javno preduzeće dužno je da donese godišnji program poslovanja i dostavi ga Vladi, nadležnom organu autonomne pokrajine ili jedinice lokalne samouprave; godišnji, odnosno trogodišnji program poslovanja se smatra donetim da na njega da saglasnost Vlada, nadležni organ autonomne pokrajine ili jedinica lokalne samouprave (član 59. stavovi 1, 2. i 7.). Prema članu 60. godišnji, odnosno trogodišnji program poslovanja sadrži naročito: planirane izvore prihoda i pozicije rashoda po namenama, planirane nabavke, plan investicija, planirani način raspodele dobiti, odnosno planirani način pokrića gubitaka, element za celovito sagledavanje cena proizvoda i usluga, plan zarade i zapošljavanja, kriterijume za korišćenje sredstava za pomoć, sportske aktivnosti, propagandu i reprezentaciju. Članom 62. istog zakona propisano je da ukoliko u javnom preduzeću do početka kalendarske godine nije donet godišnji, odnosno trogodišnji program poslovanja, do donošenja tog programa zarade se obračunavaju i isplaćuju na način i pod uslovima utvrđenim godišnjim, odnosno trogodišnjim programom poslovanja za prethodnu godinu. Do usvajanja revidiranog trogodišnjeg programa poslovanja, primenjuje se usvojen trogodišnji program poslovanja, u delu koji nije predmet revidiranja.

Proizlazi da poslovanje javnog preduzeća, u koje su uključena pitanja obračuna i isplata zarada, ima svoj osnov i okvir u prethodno donetom Programu poslovanja na koji saglasnost daje osnivač, a koji sadrži sve pozicije rashoda za čitavu kalendarsku godinu na koju se odnosi i to po namenama. Ukoliko je autonomnim propisima (ugovorom o radu, opštim aktom i Kolektivnim ugovorom) priznat zaposlenima veći obim prava od zakonom propisanog minimuma, poslodavac je u tom slučaju dužan da planom i programom poslovanja predvidi novčana sredstva za isplatu potraživanja (zarade – osnovne i uvećane, toplog obroka, regresa ...) u obimu utvrđenom autonomnim propisima.

Polazeći od navedenog materijalnopravnog okvira, sudovi su bili u obavezi, a propustili su, da utvrde da li je tuženi doneo program poslovanja za 2019. godinu u kom je predvideo rashode za zarade u visini propisanog procenta stimulacije, da li je na tako predviđena novčana sredstva osnivač dao saglasnost, odnosno da li je predvideo i obezbedio sredstva za isplatu stimulacije koju je isplaćivao počev od 01.01.2019. godine.

S tim u vezi, napominje se da je u toku postupka veštak ekonomsko-finansijske struke u dopuni nalaza od 30.05.2023. godine izradio drugu varijantu matematičkog obračuna neisplaćene zarade. Po toj varijanti obračuna, zasnovanoj na zvanično propisanoj minimalnoj zaradi od strane Socijalno-ekonomskog saveta Republike Srbije, ne postoji neisplaćena razlika do minimalne zarade. Sadržinu ove varijante obračuna sudovi su propustili da utvrde, mada je na tu okolnost izvedeno dokazivanje veštačenjem, pa će se propust otkloniti u ponovljenom postupku u svrhu donošenja zakonite odluke.

Iz navedenog razloga, odluka u stavu drugom izreke, doneta je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP.

Presudom Osnovnog suda u Bujanovcu P1 28/24 od 11.09.2024. godine, odbijen je tužbeni zahtev da se tuženi obaveže da tužiocu na ime naknade troškova za topli obrok za period od 07.05.2019. godine do 01.08.2020. godine isplati 38.603,50 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na označene mesečne iznose od dospelosti do isplate (stav prvi izreke); na ime naknade štete zbog neisplaćenog regresa za korišćenje godišnjeg odmora za period od 07.05. do 01.12.2019. godine 22.912,80 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na označene mesečne iznose od dospelosti do isplate (stav drugi izreke); na ime solidarne pomoći za period od 01.05.2019. do 01.08.2020. godine 52.520,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na označene mesečne iznose od dospelosti do isplate (stav treći izreke); da na tražene iznose uplati za tužioca poreze i doprinose za obavezno socijalno osiguranje nadležnom fondu PIO (stav četvrti izreke); određeno je da svaka stranka snosi svoje troškove (stav peti izreke).

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1 3828/2024 od 15.01.2025. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i navedena prvostepena presuda potvrđena u stavovima prvom, drugom, trećem i četvrtom izreke. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u delu odluke o parničnim troškovima sadržana u petom stavu izreke, tako što je tuženi obavezan da tužiocu naknadi parnične troškove od 60.300,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom trećim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, na osnovu člana 404. ZPP blagovremene revizije izjavile su obe stranke. Tužilac pobija presudu u celosti zbog pogrešne primene materijalnog prava, a tuženi u delu odluke o troškovima postupka zbog pogrešne primene materijalnog prava i bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Odredbom člana 404. stav 1. ZPP propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presuda koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Pobijanom presudom, u delu o glavnoj stvari odlučeno je da tužiocu ne pripadaju traženi iznosi, iz razloga što tuženi, kao javno preduzeće obračun i isplatu spornih naknada po osnovu radnog odnosa vrši na osnovu prethodno donetog programa poslovanja, na koji saglasnost daje osnivač. Ukoliko je autonomnim propisima poslodavca zaposlenog predviđen veći obim prava, tada je obaveza poslodavca da predvidi i obezbedi novčana sredstva za takvu isplatu. U konkretnom slučaju isplata na ime troškova ishrane i regresa u spornom periodu je vršena u skladu sa važećim opštim aktom tuženog, pa tužiocu ne pripada razlika po traženom osnovu. Tužiocu ne pripada ni solidarna pomoć pošto tuženi nije planirao, niti je obezbedio finansijska sredstva za isplatu po osnovu ublažavanja materijalnog položaja zaposlenog. Vezano za sporna pitanja, kod bitno istovrsnog činjeničnog utvrđenja postoji ujednačena sudska praksa, pa po oceni Vrhovnog suda ne postoje pravna pitanja koja bi opravdavala odlučivanje o izjavljenoj reviziji kao o posebnoj, te je na osnovu člana 413. ZPP odlučeno kao u stavu trećem izreke.

Ispitujući dozvoljenost izjavljene revizije tužioca kao redovne u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija nedozvoljena.

Tužba je podneta 06.09.2021. godine, vrednost predmeta spora od 114.036,30 dinara je niža od revizijskog cenzusa predviđenog odredbom člana 403. stav 3. ZPP, pa je odluka u stavu četvrtom izreke doneta na osnovu člana 413. ZPP.

Pošto su stavom drugom izreke obe nižestepene presude ukinute u delu odluke o postavljenom zahtevu za isplatu razlike zarade, a odluka o troškovima postupka koji su sporedno potraživanje uslovljena konačnim uspehom stranaka u parnici, na osnovu odredbi članova 404, 165. stav 4. i 154. ZPP, odlučeno je kao u stavovima petom i šestom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković