Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, s tim što je predložila da se revizija smatra izuzetno dozvoljenom (član 404. ZPP).

Po oceni Vrhovnog suda, imajući u vidu prirodu spora, sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i date razloge o osnovanosti tužbenog zahteva, u ovom slučaju nisu ispunjeni uslovi za primenu instituta posebne revizije iz člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku – ZPP („Službeni glasnik RS“, broj 72/11... 18/20 i 10/23 – drugi zakon). O osnovanosti zahteva za naknadu nematerijalne štete, kao i o istaknutom prigovoru zastarelosti, odlučeno je uz primenu materijalnog prava koje ne odstupa od pravnog shvatanja izraženog u odlukama Vrhovnog suda u kojima je odlučivano o zahtevima sa činjeničnim stanjem kao u ovoj pravnoj stvari, a tiče se primene članova 180, 200. i 377. Zakona o obligacionim odnosima. U pobijanoj drugostepenoj odluci izraženo je stanovište da postoji posebna odgovornost države za štetu nastalu prilikom manifestacije u smislu odredbe člana 180. stav 1. ZOO, jer su za to nadležni organi tužene bili dužni da obezbede određeni stepen bezbednosti učesnika ovakve manifestacije koja se održavala na otvorenom prostoru, a koja proističe iz odredbe člana 30. stav 2. Zakona o policiji, što je u skladu sa praksom Vrhovnog suda po ovom pitanju. Imajući u vidu navedeno, kao i da se u konkretnom slučaju radi o parnici radi naknade štete, u kojima odluka o osnovanosti tužbenog zahteva i primena materijalnog prava zavise od utvrđenog činjeničnog stanja u svakom konkretnom slučaju, to odluke ovog suda kao i odluke nižestepenih sudova kojima je eventualno drugačije odlučeno o istom pravnom pitanju, ne predstavljaju nužno i različito postupanje suda u istoj pravnoj stvari. Saglasno navedenom, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene kao izuzetno dozvoljenoj, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava. Iz navedenih razloga, odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije, u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 403. stav 3. ZPP, propisano je da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 31.01.2024. godine, radi naknade nematerijalne štete. Vrednost pobijanog dela pravnosnažne presude je 1.500.000,00 dinara. Ovaj iznos, prema srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, predstavlja dinarsku protivvrednost ispod 40.000 evra.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu, koji se odnosi na novčano potraživanje, u kome vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra, to je Vrhovni sud našao da revizija nije dozvoljena, primenom odredbe člana 403. stav 3. ZPP.

Na osnovu člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković