Odlučujući o izjavljenoj reviziji, na osnovu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je našao da tužiočeva revizija nije osnovana.

U sprovedenom postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je izvršnom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P 261/07 od 22.01.2008. godine obavezan na isplatu novčanog potraživanja. Na osnovu te presude pokrenut je izvršni postupak u kojem je tužena bila punomoćnik poverioca, na osnovu punomoćja od 04.02.2009. godine. Izvršenje je određeno i sprovedeno na nepokretnostima dužnika – tužioca, njegovom suvlasničkom udelu na kući na parceli .. KO Sremska Kamenica i više parcela upisanih u list nepokretnosti .. u istoj katastarskoj opštini. Izvršenje je sprovodio sud, a od 2021. godine izvršenja sprovodi javni izvršitelj. Tužilac se u izvršnom postupku koristio pravnim lekovima o kojima je odlučivao sud. Izvršenje na kući u Sremskoj Kamenici sprovedeno je tako što je ona dosuđena poveriocu i tužilac iseljen sa svim licima i stvarima, a izvršenje na nepokretnostima iz lista nepokretnosti .. KO Sremska Kamenica je sprovedeno njihovom javnom prodajom. Popisane pokretne stvari u kući predate su na čuvanje poveriocu i tužilac ih je, uz određene primedbe, preuzeo. Tužena je nakon smrti poverioca nastavila da zastupa njegove zakonske naslednike. Izvršenje se i dalje sprovodi na penziji tužioca.

Tužilac podnetom tužbom traži da se tužena obaveže na isplatu naknade materijalne štete u visini od 370.000,00 evra u dinaraskoj protivvrednosti. Tužbeni zahtev zasnovan je na tvrdnji da mu je šteta prouzrokovana u periodu od 2014. do 2022. godine, u izvršnom postupku koji je vođen protiv njega, sprovođenjem izvršenja na njegovim nepokretnim i pokretnim stvarima.

Prvostepeni sud je primenom pravila o teretu dokazivanja odbio tužbeni zahtev. Po stanovištu tog suda, tužilac nije dokazao da mu je tužena svojim radnjama, kao punomoćnik poverioca u izvršnom postupku, nanela štetu tokom sprovođenja izvršenja u potraživanom iznosu.

Drugostepeni sud je odbio tužiočevu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu. Po stanovištu tog suda, građanskopravna odgovornost tužene kao advokata, bez obzira da li se temelji na ugovoru ili deliktu uvek je odgovornost po osnovu krivice tako da advokat može odgovarati za štetu samo ako je skrivljeno povredio pravila struke ili profesionalne etike. Drugostepeni sud u ovom slučaju prihvata zaključak nižestepenog suda da tužilac nije dokazao postojanje štete i odgovornost tužene u smislu člana 154. Zakona o obligacionim odnosima-protivpravnu radnju koju je tužena tokom izvršnog postupka preduzela kao punomoćnik poverioca i njome nanela štetu koju potražuje u ovom sporu.

Izloženo pravno stanovište nižestepenih sudova prihvata i revizijski sud, zbog čega navode revidenta o pogrešnoj primeni materijalnog prava ocenjuje kao neosnovane.

Tužilac revizijom ukazuje da su u ovom sporu prekršene odredbe člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i osnovna načela parničnog postupka. Ove povrede tužilac obrazlaže podređenim položajem u postupku, zato što nije imao stručnu pomoć advokata, a protivnik mu je bila stranka koja je po profesiji advokat i pri tom zastupana od strane advokata, o čemu nižestepeni sudovi nisu vodili računa i nisu ga poučili o svim procesnim pravilima.

Parnično sposobna stranka može parnicu da vodi lično, što znači bez advokata ili drugog stručnog pomoćnika. Odredbom člana 75. stav 1. ZPP propisano je da stranka koja je potpuno poslovno sposobna može sama da preduzima radnje u postupku. Načelo poučavanja neuke stranke postoji samo u pogledu njenih procesnih prava. Tužilac se na pripremnom ročištu, nakon upoznavanja sa pravom da može angažovati punomoćnika-advokata, izričito izjasnio da ne želi da angažuje punomoćnika. Tokom postupka, tužilac nije izneo tvrdnju da prema svom opštem imovnom stanju nije u mogućnosti da snosi troškove postupka, da bi ga prvostepeni sud poučio o pravu da predloži oslobađanje od plaćanja svih troškova postupka (član 168. stav 2. ZPP), koje bi posledično vodilo priznavanju prava na besplatnu pravnu pomoć (član 170. ZPP), odnosno besplatnu pravnu pomoć pod uslovima i u postupku propisanim Zakonom o besplatnoj pravnoj pomoći („Službeni glasnik RS“ br. 87/18).

Osim toga, povreda dužnosti suda da pouči neuku stranku o njegovim procesnim pravima može se podvesti pod relativno bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. ZPP. Zato će drugostepeni sud takvu povredu nižestepenog suda uzeti u obzir samo ako se stranka na nju u žalbi poziva i ukoliko oceni da je ta povreda, s obzirom na okolnosti spora u kome je učinjena, mogla uticati na tačnost presude. Tužilac se u žalbi nije pozvao na propust prvostepenog suda da ga kao neuku stranku pouči o svim njegovim procesnim pravima.

Odbijanje prvostepenog suda da izvede sve dokaze koje je tužilac predložio, iz razloga navedenih u obrazloženju njegove presude, ne može se smatrati uskraćivanjem mogućnosti neuke stranke da dokaže svoje tvrdnje.

Nema pogrešne primene materijalnog prava u pogledu odluke u meritumu. Tužena je u izvršnom postupku istupala kao punomoćnik poverioca, a tokom postupka nije utvrđeno postojanje njenih protivpravnih radnji kojima je tužiocu naneta šteta.

Iz tih razloga, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković