Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž 1731/24 od 08.08.2024. godine, odbijena je žalba tužene-protivtužilje i potvrđena prvostepena presuda u delu kojim je usvojen tužbeni zahtev, odbijen protivtužbeni zahtev i u delu odluke o troškovima postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužena-protivtužilja je blagovremeno izjavila reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči na osnovu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku - ZPP („Službeni glasnik RS“ br. 72/11...10/23), revizija je izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom, ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Pravnosnažnom presudom usvojen je tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 2.185.093,26 dinara na ime zakupnine za prizemlje i potkrovlje predmetne nepokretnosti za period od 05.10.2009. godine do 31.03.2017. godine, iznosa od 361.430,00 dinara na ime vrednosti radova potrebnih za dovođenje u prethodnu funkciju dela porodične zgrade koji je u vlasništvu tužilaca, kao i iznosa od 293.689,00 dinara na ime nastale štete usled demontaže i odnošenja elemenata instalacija centralnog grejanja, a odbijen je protivtužbeni zahteva za isplatu iznosa od 2.000.000,00 dinara na ime izvršenih ulaganja tužene-protivtužilje u predmetnu nepokretnost, u činjenično-pravnoj situaciji da su pravni prethodnik tužilaca i tužena-protivtužilja zaključili privremeni kupoprodajni ugovor 25.07.2008. godine čiji predmet je bila ½ kuće u vlasništvu pravnog prethodnika tužilaca, da je pravni prethodnik tužilaca neposredno nakon zaključenja tog ugovora obavestila tuženu da želi da raskine privremeni ugovor jer nije zadovoljna postignutom cenom, o čemu je tužena stekla saznanja u jesen 2008. godine i nakon toga vršila radove na sanaciji objekta, da do zaključenja glavnog ugovora nije došlo i da kupoprodajna cena nije isplaćena, te da je pravnosnažnom presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P 10889/12 od 20.03.2015. godine utvrđeno da je ništav privremeni kupoprodajni ugovor od 25.07.2008. godine.

Pobijana presuda o usvajanju tužbenog i odbijanju protivtužbenog zahteva je zasnovana na primeni relevantnih odredbi materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje u konkretnom predmetu, uz pravilnu ocenu sudova da je potraživanje tužene-protivtužilje zastarelo, kako primenom odredbe člana 371. Zakona o obligacionim odnosima, budući da je od završetka radova na predmetnoj nepokretnosti do podnošenja protivtužbe protekao desetogodišnji rok zastarelosti, tako i u smislu odredbe člana 40. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, prema kojoj potraživanje nesavesnog držaoca stvari u pogledu naknade troškova zastareva za tri godine od dana predaje stvari, kod utvrđenog da je tužena–protivtužilja nepokretnost predala tužiocima 11.04.2017. godine, a zahtev za naknadu učinjenih troškova istakla 13.10.2021. godine. Pored toga, tužena-protivtužilja uz reviziju nije dostavila pravnosnažne presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, pri čemu pravilna primena prava u sporovima sa tužbenim i protivtužbenim zahtevom, kakav je u konkretnom slučaju, zavisi od utvrđenog činjeničnog stanja.

Imajući u vidu navedeno, Vrhovni sud nalazi da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji tužene-protivtužilje kao izuzetno dozvoljenoj, jer ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, kao ni potreba ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenje prava, zbog čega je odlučeno kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija nije dozvoljena.

Prema odredbi člana 403. stav 3. ZPP, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe.

Tužba (ranije protivtužba) u ovoj pravnoj stvari je podneta 13.04.2017. godine, preinačena 30.06.2017. godine, a vrednost predmeta spora po tužbi je 2.786.212,26 dinara. Na dan preinačenja tužbe 1 evro je, prema srednjem kursu Narodne banke Srbije, iznosio 120,8486 dinara, pa vrednost predmeta spora po tužbi predstavlja dinarsku protivvrednost 23.055,39 evra. Protivtužba je podneta 13.10.2021. godine, a vrednost predmeta spora po protivtužbi je 2.000.000,00 dinara. Na dan podnošenja protivtužbe 1 evro je, prema srednjem kursu Narodne banke Srbije, iznosio 117.5603 dinara, pa vrednost predmeta spora po protivtužbi predstavlja dinarsku protivvrednost 17.012,55 evra.

S obzirom da u konkretnom slučaju vrednost predmeta spora po tužbi i po protivtužbi ne prelazi dinarsku protivvrednost 40.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe, Vrhovni sud je utvrdio da revizija tužene-protivtužilje nije dozvoljena, pa je na osnovu člana 413. ZPP odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Vesna Subić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković