U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Miljuš, predsednika veća, Jasmine Stamenković i Vladislave Milićević, članova veća, u parnici tužioca SOKOJ Organizacija muzičkih autora Srbije, Beograd, MB 07000413, čiji je punomoćnik Đorđe Mrvošević, advokat u ..., protiv tuženog Preduzeće IVAĐO za posredovanje i promet d.o.o. Beograd – Zemun, MB 06882641, čiji je punomoćnik Aleksandar Obradović, advokat u ..., radi duga, vrednost predmeta spora 47.599,88 dinara, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda 11 Pž 4379/23 od 07.12.2023. godine, u sednici održanoj dana 11.09.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

ODBIJA SE kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Privrednog apelacionog suda 11 Pž 4379/23 od 07.12.2023. godine.

ODBIJAJU SE zahtevi parničnih stranaka za naknadu troškova revizijskog postupka.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu 14P 6730/2021 od 27.04.2023. godine u stavu I izreke, ukinuto je rešenje o izvršenju Privrednog suda u Beogradu 2 IIv 1411/21 od 29.03.2021. godine u celini, u stavu II izreke odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se obaveže tuženi da tužiocu isplati iznos od 47.599,88 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 23.03.2021. godine do isplate, u stavu III izreke obavezan je tužilac da tuženom isplati iznos od 86.252,00 dinara na ime troškova parničnog postupka sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate.

Presudom Privrednog apelacionog suda 11 Pž 4379/23 od 07.12.2023. godine, u stavu I izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu II i III izreke tako što je obavezan tuženi da tužiocu isplati iznos od 47.599,88 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 23.03.2021. godine do isplate. Tuženi je obavezan da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 126.008,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate. Stavom II izreke, tuženi je obavezan da tužiocu na ime troškova drugostepenog postupka isplati iznos od 33.756,00 dinara. Stavom III izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio blagovremenu i dozvoljenu reviziju, kojom presudu pobija zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Tužilac je podneo odgovor na reviziju.

Ispitujući pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku, a u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 72/11 ... 10/23 – dr. zakon), Vrhovni sud je odlučio da revizija tuženog nije osnovana.

U donošenju pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju sud u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Revizijom se ukazuje na propust drugostepenog suda da otvori glavnu raspravu u situaciji kada dovodi u pitanje činjenično stanje utvrđeno od strane prvostepenog suda odnosno svrhu radi koje su uvezeni uređaji. Nema takve bitne povrede odredaba parničnog posutpka, jer je drugostepeni sud drugačije primenio materijalno pravo na temelju činjeničnog stanja koje je utvrdio prvostepeni sud.

Prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, tuženi je uvoznik i prodavac, koji je sa Republikom Srbijom-Upravom za zajedničke poslove republičkih organa, u svojstvu naručioca, zaključio Ugovor od 11.06.2020. godine radi nabavke, između ostalog, USB flash drive memorija. U cilju ispunjenja Ugovora tuženi je uvezao u periodu od 01.02.2018. godine do 28.02.2018. godine robu USB flash drive memorije u utvrđenim količinama i vrednostima. Tužilac je Organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskih i srodnih prava i tužbom u ovoj parnici potražuje posebnu naknadu iz člana 39. stav 1 i 3. Zakona o autorskim i srodnim pravima za uvoz USB flash drive uređaja kao praznih nosača zvuka, slike i teksta. Sprovedenim ekonomsko- finansijskim vešačenjem utvrđeno je da je obračun utužene naknade urađen u skladu sa članom 39. Zakona o autorskim i srodnim pravima i Tarifom za ostvarivanje prava na posebnu naknadu, Tarifni broj 1. od 1 %. Tužilac je obračunao i fakturisao naknadu za robu prodatu republičkim organima, odnosno kao da je uvezena za potrebe Republike Srbije, u 6 faktura koje je ispostavio tuženom. Tuženi je ostao dužan po osnovu navedenog uvoza iznos od 47.599,88 dinara koji je dospeo za plaćanje 22.03.2021. godine. Iz iskaza zakonskog zastupnika tuženog utvrđeno je da tuženi inače uvozi takvu robu i učestvuje u javnim nabavkama Republike Srbije kao naručioca, a namene predmeta su za prenos podataka naručilaca.

Kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud zaključuje da je za ostvarivanje prava na posebnu naknadu iz člana 39. stav 1. Zakona o autorskim i srodnim pravima bitna svrha radi koje su uvezeni predmetni USB uređaji kao prazni nosači zvuka, slike i teksta, te kako nisu bili namenjeni korišćenju za umnožavanje autorskih dela za lične nekomercijalne potrebe fizičkih lica u smislu odredbe člana 46. stav 1. Zakona o autorskim i srodnim pravima, već za službene potrebe republičkih organa, tužbeni zahtev smatra neosnovanim.

Nasuprot stanovištu prvostepenog suda, drugostepeni sud smatra da obaveza plaćanja posebne naknade iz člana 39. stav 1. Zakona o autorskom i srodnim pravima nastaje uvozom uređaja koji se nalaze na listi tehničkih uređaja za koje postoji obaveza plaćanja ove posebne naknade, bez obzira za čije potrebe je i u koju svrhu je izvršen uvoz. Drugostepeni sud zaključuje da se obveznik naknade može osloboditi plaćanja samo pod uslovima iz člana 39. stav 2. Zakona o autorskom i srodnim pravima koji u konkretnom slučaju nisu ispunjeni, s obzirom da je reč o uvozu 11700 uređaja, a ne maloj količini namenjenoj za privatne i nekomercijalne svrhe, niti kao deo ličnog prtljaga, te stoga tužbeni zahtev smatra osnovanim.

Prema članu 39. stav 1. Zakona o autorskom i srodnim pravima, kada se autorsko delo umnožava bez dozvole autora, shodno odredbama člana 46. st. 1 i 2. ovog zakona, autori dela za koja se, s obzirom na njihovu prirodu, može očekivati da će biti umnožavana fotokopiranjem ili snimanjem na nosače zvuka, slike ili teksta za lične nekomercijalne potrebe fizičkih lica (književna, muzička, filmska dela i dr.) imaju pravo na posebnu naknadu od uvoza, odnosno prodaje tehničkih uređaja i praznih nosača zvuka, slike i teksta za koji se opravdano može pretpostaviti da će biti korišćeni za takvo umnožavanje. Stavom 3. istog člana navedenog Zakona propisano je da ako se uređaji i predmeti iz stava 1 ovog člana ne proizvode u Republici Srbiji, naknadu plaća uvoznik.

Navodi revidenta kojim ukazuje na propust drugostepenog suda da prethodno utvrdi šta se smatra autorskim delom u smislu člana 6. stav 2. Zakona o autorskim i srodnim pravima nisu osnovani jer se navedena odredba u konkretnom slučaju ne može primeniti. U ovoj parnici predmet tužbenog zahteva tiče se posebne naknade za uvoz uređaja kao praznog nosača zvuka, slike i teksta koji je sam po sebi podoban za umnožavanje, a da li će biti upotrebljen u te svrhe to nije bitno. Dovoljno je postojanje pretpostavke da uređaj kao prazan nosač zvuka ili slike može biti upotrebljen u svrhe umnožavanja autorskog dela. Sama povreda bila bi sankcionisana drugim odredbama Zakona o autorskom i srodnim pravima. Tuženi je uvoznik USB uređaja i ne može znati u koju svrhu će takvi uređaji biti iskorišćeni niti to zakon zahteva. Suština je da je tuženi uvezao 11.700 USB flash uređaja koji se nalaze na listi uređaja za koje postoji obaveza plaćanja posebne naknade iz člana 39. stav. 1. Zakona o autorskim i srodnim pravima i da postoji pretpostavka da se na tako uvezenim uređajima kao praznim nosačima zvuka može opravdano očekivati umnožavanje autorskog dela. Zakonska pretpostavka može se oboriti jedino u slučaju iz člana 39. stav. 2. Zakona o autorskim i srodnim pravima odnosno da se radi o maloj količini odnosno da je deo ličnog prtljaga što je u konkretnom slučaju izostalo.

Kako ne stoje razlozi zbog kojih je revizija izjavljena, niti postoje razlozi o kojima revizijski sud vodi računa po službenoj dužnosti, Vrhovni sud je primenom odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, odbio reviziju kao neosnovanu.

Zahteve stranaka za naknadu troškova revizijskog postupka Vrhovni sud je odbio primenom odredbe člana 154. stav 1. Zakona o parničnom postupku, jer troškovi na ime sastava odgovora na reviziju nisu troškovi koji su neophodni radi vođenja parnice, dok tuženi nema pravo na troškove ovog postupka jer nije uspeo sa revizijom.

Predsednik veća-sudija

Tatjana Miljuš s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković