Tužilac je podneo odgovor na reviziju tužene.

U smislu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, u daljem tekstu: ZPP), posebna revizija je izuzetno pravno sredstvo koje se, zbog pogrešne primene materijalnog prava, može izjaviti protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom. O dozvoljenosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud, ceneći potrebu odlučivanja o tom pravnom sredstvu zbog razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

U konkretnom slučaju, po oceni Vrhovnog suda, nema pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, niti postoji potreba za novim tumačenjem prava. Pobijanom drugostepenom presudom pravnosnažno je odlučeno o potraživanju tužioca na ime neisplaćene zarade u spornom periodu, čiju je isplatu tužena obustavila nakon 31.05.2013. godine, bez donošenja rešenja o prestanku radnog odnosa i omogućavanja prava na sudsku zaštitu. Na osnovu izvedenih dokaza, primenom pravila o teretu dokazivanja nižestepeni sudovi su utvrdili da je tužilac u radnom odnosu kod tužene, da je u spornom periodu, sve do danas, bio radno angažovan na poslovima i radnim zadacima pri MUP Uroševac, koji je izmešten u ...., da dostavlja izveštaje o stanju na terenu u opštini ... nadležnim radnicima na tom području. Visina potraživanja tužioca utvrđena je na osnovu nalaza i mišljenja sudskog veštaka ekonomsko – finansijske struke na koji stranke nisu imale primedaba.

Imajući u vidu sadržinu tražene sudske zaštite, način odlučivanja i razloge na kojima je zasnovana drugostepena presuda, Vrhovni sud nalazi da je ista u skladu sa tumačenjem i primenom materijalnog prava izraženim u odlukama ovog suda i da revizijski navodi tužene ne predstavljaju pravno relevantan osnov za izjavljivanje posebne revizije iz člana 404. stav 1. ZPP. Revident ukazuje na navodno postojanje bitnih povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. i 374. stav 1. ZPP učinjenih pred drugostepenim sudom i na prekluziju prava iz radnog odnosa, ali to ne predstavlja razlog zbog kojih bi se izuzetno moglo dozvoliti odlučivanje po izjavljenoj posebnoj reviziji.

S obzirom na izloženo, odlučeno je kao u prvom stavu izreke, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP.

Vrhovni sud je ispitao dozvoljenost revizije primenom odredbe člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, prema kojoj je revizija nedozvoljena ako je izjavljena protiv presude protiv koje se ne može izjaviti.

Za razliku od sporova o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog odnosa u kojima je revizija uvek dozvoljena prema članu 441. ZPP, u parnicama iz radnih odnosa u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, kao što je slučaj u konkretnom sporu, dozvoljenost revizije se ceni prema članu 403. stav 3. ZPP, prema kome revizija nije dozvoljena ukoliko vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost od 40.000 evra po srednjem kursu NBS, na dan podnošenja tužbe.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o imovinskopravnom sporu o novčanom potraživanju u kome vrednost predmeta spora očigledno ne prelazi imovinski cenzus za dozvoljenost revizije, Vrhovni sud je našao da je revizija nedozvoljena u smislu člana 403. stav 3. ZPP, zbog čega je odlučeno kao u stavu drugom izreke, na osnovu člana 413. ZPP.

Vrhovni sud je, primenom čl. 165. stav 1. u vezi s čl. 153. stav 1. i 154. stav 1. ZPP, stavom drugim izreke odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove revizijskog postupka, pošto tužena nije uspela u postupku po izjavljenom pravnom leku, a izdatak za sastav odgovora za reviziju nije bio potreban.

Predsednik veća – sudija

Branislav Bosiljković,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković