Protiv navedene pravnosnažne presude donete u drugom stepenu dozvoljenu i blagovremenu reviziju je izjavio tuženi, kojom presudu pobija zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i zbog pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu po odredbama člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“ br. 72/2011...10/2023-dr.zakon) i zaključio da je revizija osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, parnične stranke su zaključile Ugovor o kreditu 13.03.1995. godine, kojim je tužilac odobrio tuženom kredit od 150.000,00 dinara koji se tuženi obavezao da vrati u roku od 20 godina sa kamatom od 7% godišnje, i istog dana i Ugovor broj 3/94 o oročavanju sredstava u iznosu od 30.000,00 dinara, radi sticanja prava na dobijanje kredita. Parnične stranke su zaključile i Ugovor o kreditu zaveden kod tužioca pod brojem 8/95 za istu kreditnu partiju, dana 13.03.1995. godine, kojim je tuženom odobren kredit za stambenu izgradnju u iznosu od 20.000,00 dinara pod istim uslovima kao i prethodno navedeni ugovor, a zatim su 26.12.1995. godine zaključile i Ugovor o oročavanju sredstava broj 3/94 kojim se tuženi obavezao da kod tužioca oroči svoja sredstva u iznosu od 10.000,00 dinara radi sticanja prava na dobijanje kredita za stambenu izgradnju i istovremeno delimično obezbeđenje kredita u iznosu od 200.000,00 dinara. Prvostepeni sud je iz navedenih činjenica zaključio da su parnične stranke zapravo zaključile jedan ugovor o kreditu u jedinstvenom iznosu od 200.000,00 dinara. Prvostepeni sud je na osnovu nalaza i mišljenja veštaka utvrdio da je tuženi isplatio interkalarnu kamatu za period od dana zaključenja ugovora do početka otplate kredita u ukupnom iznosu od 25.372,93 dinara, a da na dan prenosa kredita u otplatu obračunat i valorizovan odobreni kredit iznosi 239.838,37 dinara, što je ukupan iznos kredita koji je tuženi trebalo da vrati tužiocu na dan 01.11.1996. godine. Kamata je ugovorena kao promenljiva, tužilac je u nekoliko navrata menjao visinu kamatne stope, uz primenu revalorizacije, od čega se 25% naplaćivalo uz anuitete, a 75% pripisivalo glavnom dugu. Uz uplate tuženog u ukupnom iznosu od 250.737,50 dinara, do 31.01.2010. godine kao dana raskida ugovora, potraživanjae tužioca po osnovu dospele glavnice je 344.173,10 dinara, 258.181,35 dinara na ime zatezne kamate i na ime nedospele glavnice 202.084,23 dinara, što čini ukupan dug tuženog prema tužiocu na navedeni datum od 804.438,68 dinara. Međutim, kako je ukupan dug tuženog po odobrenom kreditu na dan 30.09.2001. godine iznosio 247.723,45 dinara, a tuženi je zaključno sa 15.09.2001. godine uplatio ukupno 250.737,50 dinara, prvostepeni sud je našao da je tuženi izmirio celokupno potraživanje tužioca, te nakon toga nije bilo uslova za dalji obračun potražianja tužioca. Stoga, prvostepeni sud nije prihvatio nalaz i mišljenje veštaka u delu u kome je veštak dao obračun na okolnost visine duga tuženog po osnovu odobrenog kredita kao suprotno sa činjenicama koje je sam veštak utvrdio.

Drugostepeni sud nalazi da je prvostepeni sud pravilno citirao nalaz i mišljenje veštaka, ali da je izveo pogrešan zaključak da se nalaz i mišljenje ne mogu prihvatiti. Obrnuto, drugostepeni sud nalazi da se zaključak prvostepenog suda da je tuženi izvršio uplatu celokupnog duga po navedenom ugovoru o kreditu plaćanjem iznosa od 250.737,50 dinara, ne može prihvatiti. Kada je na osnovu plana otplate kredita koji je sačinio veštak na dan 30.09.2001. godine zaduženje tužioca bilo 247.723,45 dinara, polazeći od činjenice da je u otplatu ušao revalorizovan iznos od 239.838,37 dinara, da je tuženi imao obavezu da tako utvrđen iznos isplaćuje 20 godina sa ugovorenom kamatom, uz ugovorenu revalorizaciju koja se pripisuje glavnom dugu, a delimično naplaćuje, drugostepeni sud zaključuje da je iznos od 247.723,45 dinara prema nalazu veštaka valorizovani iznos glavnog duga na dan 30.09.2001. godine preostao nakon svih izvršenih uplata od strane tuženog, na ime ugovorene kamate i manjeg dela glavnice. Stoga je zaključio da je na dan raskida ugovora preostalo potraživanje tužioca na ime dospele glavnice sa ugovorenom kamatom u iznosu od 344.173,10 dinara, na ime nedospele glavnice 202.084,23 dinara, ukupno 546.257,33 dinara, koji iznos je dosudio tužiocu sa zakonskom zateznom kamatom od opredeljenog datuma. Dosuđena je obračunata neplaćena zakonska zatezna kamata za period od dospelosti do raskida ugovora 31.10.2010. godine u iznosu od 258.181,35 dinara. Navedeni iznosi duga utvrđeni su polazeći od činjenice da je tuženom odobren kredit u iznosu od 200.000,00 dinara. Utvrđeno je da je zasnovana hipoteka na nepokretnostima AA radi obezbeđenja stambenog kredita od 150.000,00 dinara sa kamatom od 7% godišnje koja se automatski usklađuje prema važećim aktima poslovne politike banke i zakonskom zateznom kamatom i 2% eventualnih troškova, i da je brisana hipoteka na osnovu brisovne izjave tužioca.

Tuženi u reviziji pobija pravilnost činjeničnog stanja na osnovu kog je doneta pobijana pravnosnažna presuda u drugom stepenu. Ističe da nikada nije zaključio sa tužiocem dva ugovora, već samo jedan ugovor i to Ugovor broj 2/94 na iznos od 150.000,00 dinara, koji je i overen pred Opštinskim sudom u Mionici 15.03.1995. godine, kad je overena i založna izjava za isti kredit, da je samo po navedenom ugovoru tužilac i podneo inicijalni akt u ovoj parnici, da je po tom ugovoru novčani iznos u potpunosti vraćen i da je brisana hipoteka na nepokretnosti, te da tužilac nema dokaza da je isplatio tuženom iznos po ugovoru broj 8/95, u kom pravcu je tuženi prigovorio nalazu veštaka. Ističe da je prigovorio na nalaz i mišljenje veštaka grafološke struke, jer je dat na osnovu fotokopije ugovora 8/95, čiji original tužilac nije dostavio. Veštak je propustio da od tuženog uzme nesporne potpise.

Tužilac je prigovorio zastarelost potraživanja, koji je prvostepeni sud pogrešno odbio, a radi odluke o prigovoru nisu raspravljene sve okolnosti.

Vrhovni sud zakučuje da je revizija osnovana, jer drugostepeni sud nije raspravio sve činjenice od značaja za odluku o tužbenom zahevu, što je delom i rezultat pogrešne primene materijalnog prava.

Pogrešan je zaključak drugostepenog suda da nije bitno da li su stranke zaključile dva ugovora o kreditu, ili samo jedan. Ovo stoga što jeste sporno da li je tuženi preuzeo obaveze prema tužiocu po dva ugovora, dakle i po ugovoru broj 8/95, na kome je takođe zasnovan tužbeni zahtev, ili samo po ugovoru broj 2/94 kojim mu je tužilac odobrio kredit u iznosu od 150.000,00 dinara. Bitno je i zato, što je tužilac postavio tužbeni zahtev na osnovu ugovora broj 8/95 dana 24.05.2022. godine. Drugostepeni sud je, za razliku od prvostepenog suda, prihvatio za pravilan nalaz i mišljenje veštaka o preostalom dugu po kreditu od 200.000,00 dinara, a među strankama jeste sporno da li je tužilac po zaključenim ugovorima tuženom odobrio i preneo 200.000,00 dinara. Drugostepeni sud je naveo da je tužilac svoj zahtev opredelio i dokaze dostavio u odnosu na ugovor kojim su tuženom odobrena i preneta sredstva u iznosu od 200.000,00 dinara. Međutim, prethodno su navedena utvrđenja o dva zaključena pismena ugovora, jednom na iznos od 150.000,00 dinara i drugom na iznos od 200.000,00 dinara. Drugostepeni sud nije imao u vidu primedbe tuženog na nalaz i mišljenje veštaka grafološke struke. Revident osnovano ukazuje na sadržinu nesporno zaključenog pismenog ugovora prema kome se tuženi obavezao da zasnuje hipoteku, pa je to i učinjeno, i na sadržinu spornog ugovora koji predviđa obavezu obezbeđenja novčanog potraživanja hipotekom, a takva hipoteka nije konstituisana. Takođe, za sada se ne može prihvatiti zaključak drugostepenog suda da okolnost da je tužilac izdao brisovnu dozvolu za hipoteku ustanovljenu po nesporno zaključenom ugovoru ne dokazuje da je dug i plaćen, već samo da je prestalo sredstvo obezbeđenja. Takav zaključak se ne može prihvatiti zato što sud po odredbi člana 8. ZPP treba da odluči koje činjenice će uzeti za dokazane na osnovu rezultata ocene svih dokaza kao celine, pa tako okolnost o izdavanju brisovne dozvole za hipoteku radi obezbeđenja kredita od 150.000,00 dinara može da ukaže ne samo da je prestalo sredstvo obezbeđenja, već i zašto je prestalo, i koja je sadržina ukupnog ugovornog odnosa stranaka bila.

Drugostepeni sud nije cenio prigovor zastarelosti potraživanja, od čega zavisi odluka o tužbenom zahtevu. Prema sadržini prvostepene presude, tuženi jeste istakao taj prigovor.

Drugostepeni sud nije odlučio o tužbenom zathevu primenom materijalnog prava sadržanog u odredbama člana 103. i 109. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. Prema utvrđenoj sadržini ugovori sadrže odredbe o automatski promenljivoj kamati, koju je tužilac menjao tokom trajanja ugovornog odnosa. Takva odredba ugovora, kojom se ostavlja mogućnost tužiocu da naplaćuje kamatu po kamatnoj stopi predviđenoj poslovnom politikom tužioca, nije ocenjena sa aspekta dopuštenosti, budući da podrazumeva jednostranu volju ugovorne strane, bez unapred određenih parametara. Uz to, drugostepeni sud je, za razliku od prvostepenog suda prihvatio nalaz i mišljenje veštaka prema kome je valorizovani iznos duga na koju je primenjivana promenljiva kamata, pa je izostalo izjašnjenje suda o dozvoljenosti valorizacije duga u konkretnim okolnostima, prema kojima je tuženom ugovorima stavljen na raspolaganje dinarski iznos kredita.

Kod svega iznetog zaključak je da se za sada ne može prihvatiti za pravilno ni utvrđeno činjenično stanje ni pravilnost primene materijalnog prava na osnovu koga je doneta pobijana pravnosnažna presuda u drugom stepenu.

Iz tih razloga je odlučeno kao u izreci, po odredbi člana 416. stav 2. Zakona o parničnom postupku.

Predsednik veća-sudija

Tatjana Miljuš, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković