Apelacioni sud u Novom Sadu je, presudom Gž1 1087/2024 od 14.08.2024. godine, žalbe tužioca i tuženog odbio i potvrdio presudu Osnovnog suda u Zrenjaninu P1 673/2022 od 26.03.2024. godine, u usvajajućem i odbijajućem delu za isplatu naknade štete umesto vraćanja na rad (stav trinaesti prvostepene presude).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tuženi je izjavio blagovremenu reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava.

Vrhovni sud je ispitao pobijanu presudu primenom odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 10/23), u vezi odredbe člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, br. 10/23), i utvrdio da je revizija neosnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti, a revizijom tuženog ne ukazuje se na neku drugu bitnu povredu propisanu odredbom člana 407. stav 1. tačke 2. i 3. istog zakona.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je kod tuženog zasnovao radni odnos po osnovu ugovora o radu broj 412 od 16.09.2014. godine i njegovih aneksa tako što je, poslednjim aneksom, raspoređen na radno mesto „...“. Neposredni rukovodilac tužioca je bio BB, rukovodilac ... službe. Korišćenje godišnjeg odmora kod tuženog je funkcionisalo tako što kadrovska služba za svakog zaposlenog donosi rešenja kojima utvrđuje broj dana godišnjeg odmora koji zaposlenom pripada za kalendarsku godinu, a potom ta rešenja dostavlja zaposlenima. Kada zaposleni iz ... službe želi da koristi godišnji odmor, treba da popuni zahtev za korišćenje godišnjeg odmora, sa propisanom sadržinom. Zahtev predaje BB kao rukovodiocu koji ga potpisuje a potom dostavlja izvršnom direktoru VV, nakon čega služba kojom on rukovodi, donosi rešenje o korišćenju godišnjeg odmora u periodu koji je označen u zahtevu za korišćenje godišeg odmora. Međutim, u praksi se odstupalo od navedene procedure prilikom odobravanja korišćenja godišnjeg odmora pošto su se događale situacije da zaposleni, u dogovoru sa neposrednim rukovidiocem, koristi godišnji odmor i van vremena koje je navedeno u rešenju o korišćenju godišnjeg odmora. Tužilac je u septembru 2021. godine počeo da gradi kuću zbog čega je, u više navrata, odsustvovao sa posla pa je tako, 09.03.2022. godine podneo tuženom zahtev za korišćenje godišnjeg odmora tražeći četiri dana godišnjeg odmora tako da prvi dan bude 21.04.2022. godine a poslednji dan 28.04.2022. godine. Rešenjem tuženog broj 49 od 08.03.2022. godine, tužiocu je odobreno korišćenje godišnjeg odmora za 2021./2022. godinu u trajanju od četiri radna dana u periodu od 21.04.2022. godine do 28.04.2022. godine. Po zahtevu tužioca za odobravanje dva dana plaćenog odsustva zbog selidbe, tuženi je doneo rešenje broj 34 od 03.03.2022. godine, kojim je tužiocu odobreno plaćeno odsustvo sa rada u trajanju od dva radna dana zbog selidbe, tako da je tužilac odsustvovao sa rada u vremenu od 29.04.2022. godine do 03.05.2022. godine, a trebalo je da se javi na rad 04.05.2022. godine. Početkom aprila 2022. godine, tužilac je radio nekoliko dana, a potom je, u dogovoru sa BB odsustvovao sa posla. Kako je tužiocu bilo potrebno još nekoliko dana godišnjeg odmora za preseljenje iz stana u kuću, 13.04.2022. godine, došao je do ... službe tuženog i u dogovoru sa BB odsustvovao sa posla još nekoliko dana, tako što mu je BB odobrio da može odsustvovati sa rada počev od 14. aprila, pri čemu je BB rekao tužiocu da podnese novi zahtev za godišnji odmor za period od početka maja pa naradnih 10 dana. Tužilac je postupio je na taj način pa je 13.04.2022. godine, podneo tuženom zahtev za godišnji odmor u kom je naveo da mu treba 10 dana godišnjeg odmora tako da prvi dan godišnjeg odmora bude 04.05.2022. godine, a poslednji 17.05.2022. godine. Zahtev tužioca za godišnji odmor potpisuje BB, kao neposredni rukovodilac. Rešenjem tuženog broj 79 od 18.04.2022. godine, tužiocu je odobreno korišćenje godišnjeg odmora za 2022. godinu u trajanju od 10 dana počev od 04.05.2022. godine do 17.05.2022. godine. Tužilac u aprilu mesecu 2022. godine, nije radio počev od 14.04.2022. godine, a vratio se na rad kod tuženog u prvoj polovini maja 2022. godine, tako što je počeo da radi 11.maja. Tuženi je 19.04.2022. godine, pod poslovnim brojem 1200 doneo upozorenje o postojanju razloga za otkaz ugovora o radu kojim je tužioca upozorio da su, zbog povrede radne obaveze i nepoštovanja radne discipline iz člana 179. stav 2. tačka 5. i člana 179. stav 3. tačka 8. Zakona o radu odnosno člana 10. stav 1. tačka 11. ugovora o radu, ispunjeni uslovi za otkaz ugovora o radu, jer je u periodu od 14.04.2022. godine do 19.04.2022. godine, neopravdano izostajao sa posla četiri uzastopna radna dana. U odgovoru na upozorenje tužilac se 13.05.2022. godine izjasnio da je u periodu od 14.04.2022. godine, do 19.04.2022. godine, koristio godišnji odmor po izričitom odobrenju i u dogovoru sa nadređenim BB, te da upozorenje shvata kao mobing od strane VD direktora „koji traje već skoro četiri godine“. Veštačenjem je utvrđen iznos izgubljene zarade tužioca kao i deo zarade za radni učinak utvrđivan za svaki mesec, odlukama vršioca dužnosti direktora tuženog. Tužilac je kod tuženog ostvario sedam godina i 10 meseci staža osiguranja, rođen je ...1984. godine, ima 39 godina, oženjen je i živi u zajedničkom domaćinstvu sa suprugom i maloletnom ćerkom od sedam godina.

Polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su tužbeni zahtev tužioca usvojili za poništaj predmetnog rešenja i naknadu štete na ime izgubljene zarade i na ime naknade štete umesto vraćanja na rad u smislu odredbe člana 179. stav 2. tačka 5. i stav 3. tačka 8., 180., 185. stav 1., 191. stav 1., 6. i 7. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/2005 sa izmenama i dopunama, nalazeći da u periodu od 14.04.2022. godine do 21.04.2022. godine, tužilac nije neopravdano izostajao sa posla već u dogovoru sa neposrednim rukovodiocem, BB, što znači da nije učinio povredu radne obaveze koja se ogleda u neopravdanom izostajanju sa posla tri uzastopna dana ili pet radnih dana sa prekidima u toku godine, pa mu pripada pravo na naknadu štete u vidu izgubljene zarade kao i na naknadu štete umesto zahteva za vraćanje na rad jer mu je radni odnos kod tuženog prestao bez pravnog osnova.

Po oceni Vrhovnog suda, nižestepeni sudovi su pravilno primenili materijalno pravo.

Odredbom člana 179. stav 2. tačka 5. Zakona o radu propisano je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji svojom krivicom učini povredu radne obaveze i to ako učinini drugu povredu radne obaveze utvrđenu opštim aktom odnosno ugovorom o radu. Na osnovu odredbe člana 179. stav 3. tačka 8. istog zakona, poslodavac može da otkaže ugovor o radu zaposlenom koji ne poštuje radnu disciplinu i to ako ne poštuje radnu disciplinu propisanu aktom poslodavca odnosno ako je njegovo ponašanje takvo da ne može da nastavi rad kod poslodavca.

Na osnovu odredbe člana 10. stav 1. tačka 1. Ugovora o radu od 16.09.2014. godine, ugovoreno je da poslodavac može da otkaže ugovor o radu u sledećim slučajevima, između ostalog neopravdanog izostajanja sa posla tri uzastopna radna dana ili pet radnih dana sa prekidima u toku godine.

Pravne posledice nezakonitog prestanka radnog odnosa propisane su odredbom člana 191. stav 1. Zakona o radu tako što ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, na zahtev zaposlenog odlučiće da se zaposleni vrati na rad, da mu se isplati naknada štete i uplate pripadajući doprinosi za obavezno socijalno osiguranje za period u kome zaposleni nije radio. Ako sud u toku postupka utvrdi da je zaposlenom prestao radni odnos bez pravnog osnova, a zaposleni ne zahteva da se vrati na rad sud će, na zahtev zaposlenog, obavezati poslodavca da zaposlenom isplati naknadu štete u iznosu od najviše 18 zarada zaposlenom u zavisnosti od vremena provedenog u radnom odnosu kod poslodavca, godina života zaposlenog i broja izdržavanih članova porodice (stav 5.).

U konkretnom slučaju, tužilac u periodu od 14.04.2022. godine, do 21.04.2022. godine, nije radio jer je koristio godišnji odmor u dogovoru sa svojim neposrednim rukovidiocem a u skladu sa neformalnom i ustaljenom praksom kod tuženog po kojoj je postojala mogućnost odstupanja od procedure prilikom odobravanja korišćenja godišnjeg odmora po kojoj su zaposleni imali mogućnost da, u dogovoru sa neposrednim rukovodiocem, koriste godišnji odmor i van vremena koje je navedeno u rešenju o korišćenju godišnjeg odmora. Ponašanje tužioca ne predstavlja nepoštovanje radne discipline niti je on povredu radne obaveze učinio svojom krivicom već je, u dogovoru sa svojim neposrednim rukovodiocem, izmenio termin korišćenja godišnjeg odmora zbog preseljenja iz stana u kuću, pa su nižestepeni sudovi pravilno zaključili da mu je radni odnos kod tuženog, pobijanim rešenjem, prestao nezakonito. Posledica nezakonitog prestanka radnog odnosa je obaveza tuženog da tužiocu naknadi štetu i uplati pripadajuće doprinose za obavezno socijalno osiguranje za period u kom on nije radio i da mu, umesto vraćanja na rad, isplati naknadu štete, na način propisan odredbom člana 191. Zakona o radu. Zbog toga, tuženi neosnovano u reviziji ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Navodima revizije tuženog osporava se ocena dokaza i ukazuje na pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje, što je bez uticaja na odlučivanje imajući u vidu da revizija ne može da se izjavi zbog pogrešeno ili nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja u smislu odredbe člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku, osim u slučaju iz člana 403. stav 2. tog zakona, što ovde nije slučaj. Sud odlučuje, po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, o tome koje će činjenice da uzme kao dokazane na osnovu odredbe člana 8. Zakona o parničnom postupku, što znači da je osporavanje ocene dokaza bez uticaja na odlučivanje.

Pravilna je i odluka o troškovima parničnog postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153. stav 2. i 154. Zakona o parničnom postupku, imajući u vidu njegov ishod.

Na osnovu odredbe člana 414. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković