Budući da su ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji u smislu člana 403. st.1., te čl. 485. Zakona o parničnom postupku, to nema potrebe da se odlučuje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj u smislu člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama revizijskih razloga propisanih odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku („Sl. glasnik RS“, br. 72/11..10/23 – dr. zakon) Vrhovni sud je odlučio da revizija tuženog nije osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju se u revizijskom postupku pazi po službenoj dužnosti. Nisu osnovani revizijski navodi tuženog kojima se ukazuje da je drugostepena odluka doneta uz pogrešnu ocenu izvedenih dokaza u spisima, odnosno da je takva odluka doneta uz bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa članom 8. Zakona o parničnom postupku. Naprotiv, pobijana odluka zasnovana je na činjeničnom stanju, koje je utvrđeno ocenom dokaza izvršenom od strane prvostepenog suda koji je i sprovodio dokazni postupak. Stoga ni navodi revidenta kojima opovrgava nalaz i mišljenje veštaka u delu koji se odnosi na nemogućnost utvrđenja koje usluge je ko od parničnih stranaka izvršio i da tužilac ne poseduje dokaz da je izvršio usluge za koje potražuje novac, ne predstavljaju validan revizijski razlog, jer bitne povrede na koje se ukazuje nisu mogle biti učinjene u postupku pred drugostepenim sudom. Navodima revidenta, koji se tiču vremenskog sleda potpisivanja zapisnika – da li su najpre potpisani zapisnici između naručioca posla i tuženog, kao nosioca posla, ili između ovde parničnih stranaka, suštinski se osporava pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja na kojima su zasnovane nižestepene odluke, a u kom pogledu pogrešno i nepotpuno utvrđeno činjenično stanje ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog u smislu člana 407. stav 2. Zakona o parničnom postupku. Nisu od uticaja revizijski navodi o tome da je drugostepena odluka nerazumljiva, nejasna i protivrečna, jer se njima suštinski ukazuje na to da je takva odluka zahvaćena bitnom povredom odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12. Zakona o parničnom postupku. Takva bitna povreda ne predstavlja dozvoljeni revizijski razlog predviđen u članu 407. Zakona o parničnom postupku, zbog čega navodi revidenta u tom delu nisu od uticaja u revizijskom postupku.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, dana 15.03.2017. godine, tužilac, tuženi, „Energosoft ITSS“ d.o.o. Beograd i „Fadata“ d.o.o. Beograd su zaključili Sporazum, kojim su se kao ponuđači međusobno i prema naručiocu JP „Elektroprivreda Srbije“ Beograd obavezali na izvršenje javne nabavke dobara i to „Procurement sistema“, a tim sporazumom je tuženi imenovan kao nosilac posla i zastupnik grupe ponuđača. Predmet sporazuma je regulisanje prava i obaveza svakog člana radi učešća kao grupe ponuđača u javnoj nabavci, koja je objavljena na portalu javnih nabavki 17.02.2017. godine. Prema navedenom sporazumu, ugovornice su se saglasile da odgovaraju neograničeno solidarno prema naručiocu za izvršenje preduzetog posla te da, ukoliko jedna od njih ne bude u mogućnosti da izvrši obaveze preuzete ugovorom, njene obaveze preuzima druga strana, kao i da snose rizik zajedničkog izvršavanja posla, a da imaju pravo na punu naknadu štete, odnosno regres za preuzeti deo posla druge ugovorne strane. Aneksom 1 sporazuma od 30.04.2017. godine, koji je zaključen između članova grupe, tužilac je preuzeo obavezu pružanja usluga: migracije sa postojećih rešenja tužioca u EPS-u, integracije sa portalom uprave za javne nabavke u obimu 220 čovek - dana, integracije sa budućim sistemom za ponavljanje u obimu 220 čovek - dana, integracije sa drugim Oracle zasnovanim sistemima u obimu 484 čovek – dana, što ukupno daje obim od 924 čovek - dana, a vrednost posla, koji obavlja tužilac, definisana je u iznosu od 28.875.000,00 dinara bez PDV-a. Tuženi se obavezao da u roku od 5 dana od isporuke, prihvatanja i naplate svake pojedinačne faze od naručioca, izvrši: plaćanje tužiocu 80% ugovorene cene po prihvatanju sistema nakon faze testiranja i ulazak u produkciju - nakon sačinjavanja, verifikovanja i potpisivanja zapisnika o kvalitativnom prijemu dobara; plaćanje 10% ugovorene cene tri meseca nakon ulaska u produkciju i otklanjanja eventualno uočenih grešaka u radu sistema i potpisivanja zapisnika o izvršenoj usluzi za drugu fazu i 10% ugovorene cene šest meseci nakon ulaska u produkciju i otklanjanja eventualno uočenih grešaka u radu i potpisivanja zapisnika o izvršenoj usluzi za treću fazu. Utvrđeno je da je JP „Elektroprivreda Srbije“ Beograd, kao naručilac, sprovela otvoreni postupak javne nabavke dobara; da je u svojstvu kupca dobara zaključila ugovor sa tuženim, kao nosiocem posla u ime prodavca; da je JP „Elektroprivreda Srbije“ Beograd, kao kupac, u celini izmirila obaveze po Ugovoru o prodaji radi realizacije javne nabavke uplatom na račun tuženog ukupno ugovorene vrednosti od 199.870.000,00 dinara uvećano za PDV i da su kupac i tuženi u ime prodavca 31.05.2018. godine sačinili Zapisnik o izvršenoj usluzi, kojim je konstatovano da je i treća faza izvršena u skladu sa ugovorom. Tužilac je ispostavio tuženom račun od 21.12.2017. godine, kojim je obračunao vrednost pružene usluge za prvu fazu projekta sa PDV-om od 27.720.000,00 dinara i račun od 26.03.2018. godine kojim je obračunao vrednost pružene usluge za drugu fazu projekta sa PDV-om od 3.465.000,00 dinara, oba sa dospećem na dan 08.02.2018. godine. Tuženi je 09.03.2018. godine isplatio tužiocu 2.000.000,00 dinara. Tužilac i tuženi su zaključili, potpisali i overili Zapisnik o kvalitativnom prijemu dobara i prihvatanju prve faze projekta 21.12.2017. godine; Zapisnik o prihvatanju druge faze projekta 20.03.2018. godine i Zapisnik o prihvatanju treće faze projekta 20.06.2018. godine, kojim su se saglasili da je tužilac izvršio sve predviđene aktivnosti, uz konstataciju da se od integracije sa portalom uprave za javne nabavke odustalo i da se odlaže do eventualnog sticanja poslovnih i tehničkih preduslova tokom garantnog perioda. Tuženi je dopisom od 28.08.2018. godine konstatovao da ugovorenu vrednost posla tužioca umanjuje za uslugu pod tačkom dva: integracije sa portalom Uprave za javne nabavke u vrednosti od 3.987.500,00 dinara, koja usluga nije izvršena, a tužilac je prihvatio da umanji vrednost svojih radova u tom iznosu.

Na osnovu ovako utvrđenog činjeničnog stanja, ocenom izvedenih dokaza, prvostepeni sud zaključuje da je tužbeni zahtev osnovan, jer nema osnova da tuženi zadrži sredstva koja su mu uplaćena od naručioca JP „Elektroprivreda Srbije“ u visini vrednosti koja je po Aneksu 1 Sporazuma trebalo da pripadne tužiocu, uz prihvaćeno umanjenje vrednosti od strane tužioca. Prvostepeni sud ocenjuje da je, kod potpisanih i pečatom overenih zapisnika parničnih stranaka o izvršenim uslugama o sve tri faze projekta, kao i kod potpisanog zapisnika o izvršenoj usluzi od strane naručioca, tuženi dužan da isplati tužiocu srazmerni deo vrednosti posla, koji je prema raspodeli posla preuzeo tužilac, uz umanjenje za iznos od 3.987.500,00 dinara na ime neizvršene usluge - integracije sa portalom Uprave za javne nabavke. Prema stanovištu prvostepenog suda, tuženi je mogao biti oslobođen ove obaveze samo u slučaju da je narušena srazmera podele obaveza među potpisnicama sporazuma u smislu da je tuženi ispunio deo, ili sve obaveze tužioca. Međutim, tako nešto nije utvrđeno. Pri tome, sistem koji je bio predmet javne nabavke postoji i funkcioniše, a naručilac nije imao primedbe na isti. Prvostepeni sud je imao u vidu i to da naručilac nije osporavao izvršenje usluge od strane tužioca, kao i da tuženi nije saglasno ugovorenoj mogućnosti istakao ңi zahtev za naknadu štete, odnosno regres za štetu, iako je tvrdio da je preuzeo ispunjenje tužiočeve obaveze. Naprotiv, sačinjeni su zapisnici bez primedbi i prihvaćeni su ispostavljeni računi, koje prate potpisani i pečatom overeni zapisnici i tuženi nije sporio tvrdnju tužioca da ih je evidentirao u svom knjigovodstvu, te je na bazi ulaznih računa iskoristio odbitni PDV. Iz navedenih razloga je prvostepeni sud usvojio tužbeni zahtev u celosti.

Drugostepeni sud je u potpunosti prihvatio obrazloženje prvostepenog suda u smislu člana 396. stav 2. Zakona o parničnom postupku i potvrdio prvostepenu presudu.

Po oceni Vrhovnog suda, pravilnom primenom materijalnog prava su nižestepeni sudovi usvojili tužbeni zahtev za isplatu iznosa od 25.720.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 09.02.2018. godine do isplate i iznosa od 2.145.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 18.05.2018. godine do isplate.

Naime, kako je od strane nižestepenih sudova utvrđeno da je naručilac posla JP „Elektroprivreda Srbije“ Beograd potpisalo bez primedbi zapisnik o kvalitativnom i kvantitativnom prijemu ugovorene usluge, da su i parnične stranke međusobno potpisale bez primedbi zapisnike o realizovanim fazama ugovorenog posla, te kako je utvrđeno da je naručilac posla isplatio tuženom, kao nosiocu posla i zastupniku grupe (kojoj pripada ovde tužilac), celokupnu ugovorenu vrednost, to je pravilan zaključak nižestepenih sudova da je tuženi dužan da, saglasno članu 262. stav 1. i 277. stav 1. ZOO, isplati tužiocu srazmerni deo vrednosti obavljenog posla, koji je tužilac preuzeo Sporazumom od 15.03.2017. godine, a u skladu sa Aneksom 1 Sporazuma od 30.04.2017. godine, uz umanjenje za uslugu koja nesporno nije izvršena - a to je integracija sa portalom Uprave za javne nabavke u iznosu od 3.987.500,00 dinara bez PDV-a, odnosno 4.785.000,00 dinara sa PDV-om. Ugovorom jeste predviđeno da, ukoliko jedna od ugovornih strana ne bude u mogućnosti da izvrši obaveze preuzete ugovorom, njene obaveze preuzima druga strana, kao i da ugovorne strane snose rizik zajedničkog izvršavanja posla i da imaju pravo na punu naknadu štete, odnosno regres za preuzeti deo posla druge ugovorne strane. Međutim, kako tuženi nije dokazao tokom postupka da je preuzet deo posla od tužioca, kako od tuženog, tako ni od ostalih ugovornih strana, to isti neosnovano drži ovde utuženi iznos, pa je potraživanje tužioca u iznosima od 25.720.000,00 dinara i 2.145.000,00, po utuženim računima osnovano, zajedno sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kako je opisano u izreci prvostepene presude.

Sledom svega navedenog, neosnovana je revizija tuženog, pa je Vrhovni sud primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci presude.

Predsednik veća - sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković