U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Tatjane Matković Stefanović, predsednika veća, Tatjane Đurica, Jasminke Obućina, Tatjane Miljuš i Jasmine Stamenković, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji punomoćnik je Aleksandar Radivojević, advokat u ..., protiv tuženog „NAVIP“ a.d. Beograd u stečaju, koga zastupa Smiljana Cvikić, advokat u ..., radi utvrđenja, odlučujući o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 4899/18 od 09.07.2020. godine, u sednici održanoj 20.11.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

DOZVOLJAVA SE odlučivanje o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 4899/18 od 09.07.2020. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

PREINAČAVAJU SE presuda Privrednog apelacionog suda Pž 4899/18 od 09.07.2020. godine i presuda Privrednog suda u Beogradu P 3054/17 od 04.06.2018. godine i presuđuje:

UTVRĐUJE SE da je tužilac AA iz ... nosilac stanarskog prava odnosno prava trajnog zakupa na neodređeno vreme sa pravom na otkup stana na jednosobnom stanu broj .., površine 37,84 m2, koji se nalazi u potkrovlju zgrade u objektu I, lamela A2, u bloku II na ..., u ulici ..., što je tuženi dužan da prizna i trpi.

OBAVEZUJE SE tuženi da tužiocu isplati troškove postupka u iznosu od 61.500,00 dinara, u roku od 15 dana po prijemu presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Privrednog suda u Beogradu P 3054/17 od 04.06.2018. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da je nosilac stanarskog prava odnosno nosilac prava trajnog zakupa na neodređeno vreme sa pravom na otkup a jednosobnog stana broj .., površine 37,84 m2, koji se nalazi u potkrovlju zgrade u objektu I, lamela A2, u bloku II na ..., u ulici ..., što je tuženi dužan da prizna i trpi kao neosnovan. Obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove postupka u iznosu od 33.950,00 dinara.

Privredni apelacioni sud je presudom Pž 4899/18 od 09.07.2020. godine odbio žalbu tužioca kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku, navodeći, između ostalog, da je potrebno da se razmotre pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, odnosno radi ujednačavanja sudske prakse i zbog potrebe novog tumačenja prava.

Vrhovni kasacioni sud, rešenjem Prev 541/2020 od 18.02.2021. godine, nije dozvolio odlučivanje o posebnoj reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 4899/18 od 09.07.2020. godine, pa je reviziju kao nedozvoljenu odbacio.

Ustavni sud je odlukom Už 9554/2020 od 03.09.2025. godine usvojio ustavnu žalbu AA i utvrdio da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Prev 541/20 od 18.02.2021. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, isto rešenje poništio i odredio da Vrhovni sud donese novu odluku o reviziji tužioca izjavljenoj protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž 4899/18 od 29.07.2020. godine.

U postupku ponovnog odlučivanja o posebnoj reviziji tužioca u smislu odredbe člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da su ispunjeni uslovi za njenu izuzetnu dozvoljenost u cilju ujednačavanja sudske prakse. Iz iznetih razloga, a primenom odredbe člana 404. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u prvom stavu izreke.

Ispitujući pobijanu presudu u granicama određenim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija tužioca osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena apsolutno bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, na osnovu odluke Komisije za raspodelu stanova solidarnosti „Navip“ d.d. za proizvodnju i promet pića Beograd – Zemun od 07.04.1995. godine, kao i odluke Komisije za zaštitu radnika broj .. od 08.05.1995. godine, tuženi je doneo rešenje broj .. od 10.05.1995. godine kojim je tužiocu, a na osnovu radnog odnosa kod tuženog, dodeljen na korišćenje na neodređeno vreme jednosobni stan „...“ blok II u objektu I, lamela A2, broj stana .. u potkrovlju, površine 37,84 m2. Tužilac se u stan uselio 11.05.1995. godine. Tvrdnja tužioca da stan koristi od useljenja ostala je neosporena. Pravnosnažnom i izvršnom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P1 232/95 od 25.06.2001. godine poništena je odluka Komisije za raspodelu stanova solidarnosti „Navip“ d.d. za proizvodnju i promet pića Beograd, broj .. od 07.04.1995. godine o dodeli stanova, između ostalog i stana broj .. u potkrovlju, površine 37,84 m2, koji je dodeljen tužiocu. Nad tužiocem je otvoren postupak stečaja, pa je u istom postupku 04.04.2017. godine tužilac podneo zahtev za izlučenje. Zahtev mu je odbijen obaveštenjem stečajnog upravnika od 25.04.2017. godine. Rešenjem Privrednog suda u Beogradu St 268/2012 od 18.05.2017. godine odbijena je primedba na navedenu odluku stečajnog upravnika. Nakon toga tužilac podnosi tužbu za zahtevom da se utvrdi da je nosilac stanarskog prava odnosno prava trajnog zakupa sa pravom na otkup predmetnog stana.

Prvostepeni sud odbija tužbeni zahtev obrazlažući da tužilac nije stekao pravo na otkup stana budući da nije stekao svojstvo nosioca stanarskog prava, odnosno zakupca na neodređeno vreme, s obzirom da pravo nije stečeno do 02.08.1992. godine kada je stupio na snagu Zakon o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br.50/92 i dr.), niti se stan nalazi u društvenoj ili državnoj svojini, već se nalazi u svojini tuženog. Obrazlaže i da je odluka Komisije od 07.04.1995. godine poništena pravnosnažnom i izvršnom sudskom odlukom pa da ni rešenje tuženog od 10.05.1995. godine, doneto na osnovu tako poništene odluke, ne može biti osnov za sticanje stanarskog prava ili prava trajnog zakupa, jer je prestalo dejstvo osnova za njegovo donošenje. Smatra da je nebitna činjenica iz kojih sredstava je stan kupljen, odnosno da je finansiran iz sredstava solidarnosti kako je utvrđeno nalazom veštaka.

Drugostepeni sud prihvata stanovište prvostepenog i potvrđuje prvostepenu presudu. Smatra da je materijalno pravo pravilno primenjeno na utvrđeno činjenično stanje i da tužilac nije nosilac stanarskog prava, odnosno prava trajnog zakupa na neodređeno vreme sa pravom na otkup stana, s obzirom da je odluka o dodeli stana koju je donela Komisija za raspodelu stanova solidarnosti poništena u sudskom postupku pred Četvrtim opštinskim sudom. Zaključuje da ne postoji osnov za sticanje traženih prava na strani tužioca jer je stanarsko pravo prestalo da postoji Zakonom o stanovanju iz 1992. godine.

Prema stanovištu Vrhovnog suda revident osnovano ukazuje da su presude nižestepenih sudova donete pogrešnom primenom materijalnog prava.

Ne može se prihvatiti stanovište nižestepenih sudova da nije relevantno kojim sredstvima je predmetni stan izgrađen. U toku postupka je nalazom veštaka utvrđeno da je izgradnja stana finansirana iz sredstava solidarnosti, a navedeno proizilazi iz samog naziva organa – donosioca odluke (Komisija o raspodeli stanova solidarnosti), kao i sadržine odluke Komisije, ali i iz sadržine presude Četvrtog opštinskog suda, koji pisani dokazi nedvosmisleno ukazuju da se radi o stanu izgrađenom iz sredstava fonda solidarnosti. Dalje, razlog za poništaj odluke od 07.04.1995. godine, a što proizilazi iz sadržine presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, jeste činjenica da je raspodela izvršena na osnovu kriterijuma i merila za dodelu stanova solidarnosti objavljenih u opštem aktu, Odluci Skupštine Grada Beograda o načinu, uslovima i rokovima korišćenja i vraćanja sredstava solidarnosti a ta gradska odluka, odlukom Ustavnog suda, proglašena je neustavnom.

Stanovi solidarnosti, suprotno stanovištu nižestepenih sudova, nisu u svojini pravnih lica - privrednih subjekata, to su stanovi izgrađeni iz sredstava fonda za finansiranje i izgradnju stanova solidarnosti koji im se daju zato što nemaju sopstvena sredstva za rešavanje stambenih potreba svojih zaposlenih. Na stanovima dodeljenim radi rešavanja stambenih potreba zaposlenih pravna lica ne stiču pravo svojine, već im se stanovi dodeljuju radi raspodele na korišćenje, na neodređeno vreme, svojim zaposlenima i to po sprovedenom postupku dodele predviđenom opštim aktima tog pravnog lica.

Odluka Komisije za raspodelu stanova solidarnosti o dodeli stana tužiocu od 07.04.1995. godine jeste poništena pravnosnažnom sudskom odlukom. Poništena je u postupku pokrenutom po odredbama Zakona o Ustavnom sudu, u postupku poništaja pojedinačnog akta donetog na osnovu opšteg akta za koji je Ustavni sud utvrdio da nije u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. Opšti akt je bila Odluka o načinu, uslovima i rokovima korišćenja i vraćanja sredstava solidarnosti Skupštine Grada Beograda. To, međutim, ne znači da je nakon poništaja navedene odluke predmetni stan prešao u svojinu tuženog. Naprotiv, niti je tuženi nakon poništaja ponovo sproveo postupak raspodele onih stanova, na koje je poništena odluka odnosi, svojim zaposlenima, niti ima dokaza da je poništeno rešenje od 10.05.1995. godine kojim je stan dat na korišćenje a kojim je konstatovano da je ono konačno. Suprotno tome, tužilac od dana kada je ušao u stan 11.05.1995. godine, a prema nespornom stanju, isti koristi, što znači da je tuženi omogućio korišćenje stana i posle poništaja odluke. Nema činjeničnih tvrdnji, pa ni dokaza, da je tuženi zahtevao iseljenje. Nema dokaza ni da je nakon pokretanja stečajnog postupka upravnik, koji je odbijanje izlučnog zahteva zasnovao na shvatanju da je stan deo stečajne mase, vršio ovlašćenje iz člana 105. Zakona o stečaju, zahtevajući predaju stana kao njenog dela. Nije sporio u toku postupka da je tužilac sve vreme u posedu stana, niti je sporio da tužilac izvršava svoje obaveze u vezi sa korišćenjem stana. Stoga, izvršavanje obaveze od strane tužioca uz ostanak na snazi konačnog rešenja, odnosno izostanak bilo koje radnje tuženog kojim bi osporio pravo tužioca tokom dugog niza godina, ukazuje da je među strankama uspostavljen ugovorni odnos o zakupu predmetnog stana na naodređeno vreme. Nedostatak pisane forme otklonjen je izvršavanjem obaveza stranaka. Ostvarenje tužiočevog prava na dom nije u suprotnosti sa ciljem zbog kojeg je forma za takvu vrstu ugovora propisana.

Sledi da tužilac osnovano u reviziji ističe da ima pravo zakupa stana na neodređeno vreme stečeno u skladu sa odredbama Zakona o stanovanju, što uključuje i pravo na otkup tog stana prema odredbama koje se odnose na stanove u društvenoj i državnoj svojini u smislu člana 16. Zakona o stanovanju.

Prema stanovištu Vrhovnog suda odbijanje izlučnog zahteva tužioca koji stan koristi više od 20 godina, odnosno počev od 11.05.1995. godine kada mu je dodeljen radi rešavanja stambene potrebe pa sve do presuđenja pred prvostepenim sudom, i nakon poništaja odluke a kod činjenice da je ostalo na snazi konačno rešenje od 10.05.1995. godine, predstavlja povredu tužiočevog prava na dom proklamovanog Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i sloboda koja je sastavni deo unutrašnjeg pravnog poretka.

Članom 8. stav 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i sloboda dopušteno je mešanje u ostvarivanje prava na dom, ako je to mešanje u skladu sa zakonom i ako je u demokratskom društvu to neophodno u interesu nacionalne i javne bezbednosti i ekonomske dobrobiti zemlje, radi sprečavanja nereda ili kriminala, radi zaštite zdravlja ili morala i radi zaštite prava i slobode drugih. Mešanje mora biti srazmerno cilju koji se želi postići i koje je neophodno u demokratskom društvu.

Polazeći od navedenog, odbijanje tužiočevog zahteva usmerenog na stan izgrađen sredstvima solidarnosti, sa pretenzijom da se stan kao imovina dužnika unovči u stečajnom postupku iako nije njegova imovina, predstavlja mešanje u tužiočevo pravo na dom koje su u suprotnosti sa članom 8. Evropske konvencije. Na taj način bi se pogodovalo imovinskim interesima stečajnog dužnika.

S obzirom na izloženo, zaključak da je među strankama uspostavljen ugovorni odnos o zakupu na neodređeno vreme, a prema odredbama Zakona o stanovanju, to uključuje pravo na otkup stana.

Stoga je primenom napred navedenih odredbi i na osnovu ovlašćenja iz člana 416. Zakona o parničnom postupku odlučeno kao u izreci.

Na osnovu ovlašćenja iz člana 165, a primenom člana 154. i 155. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je onim troškovima koje je tužilac opredelio u skladu sa članom 163. ovog zakona, a opredeljeni su samo troškovi zastupanja u prvostepenom postupku. Pripadaju mu troškovi za pristup na pet održanih ročišta po 7.500,00 dinara, za sastav četiri podneska po 6.000,00 dinara po AT i i na ime troškova veštačenja iznos od 15.000,00 dinara, na koji način su dobijeni troškovi kao u izreci.

U postupku po žalbi tužilac nije opredelio troškove, a u reviziji ih nije ni tražio ni opredelio, pa o istima nije ni odlučivano.

Predsednik veća-sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković