Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 890/23 od 09.05.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužioca i potvrđena presuda Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1 114/20 od 28.06.2022. godine, u stavu prvom, drugom i trećem izreke. Stavom drugim izreke, odbijen je kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne drugostepene presude tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa pozivom na odredbu člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...10/23), propisano je da je revizija izuzetno dozvoljena zbog pogrešne primene materijalnog prava i protiv drugostepene presude koja ne bi mogla da se pobija revizijom ako je po oceni Vrhovnog suda potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa ili pravna pitanja u interesu ravnopravnosti građana, radi ujednačavanja sudske prakse, kao i ako je potrebno novo tumačenje prava (posebna revizija).

Po oceni Vrhovnog suda, pobijana revizija tužioca u ovom sporu je dozvoljena radi ujednačavanja sudske prakse u pogledu odlučivanja o tužbenim zahtevima iz istog ili sličnog činjenično pravnog odnosa, a u vezi neisplaćenog iznosa po socijalnom programu, zbog čeg aje odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući pobijanu presudu primenom člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je podneo tužbu protiv tuženih Kompanije „Internacional CG“ Beograd i „General eksport DP“ Beograd i Repbulike Srbije, radi isplate. U toku postupku otvoren je stečajni postupak na prvotuženim i drugotuženim. Prvostepeni sud je razdvojio postupak odnosno te tužene i nastivo postupak prema tuženoj Republici Srbiji. Tužilac je bio u radnom odnosu kod Kompanije „Internacional CG“ i Kompanije „General eksport DP“. Po javnom pozivu evidentiran je kao radnik za ostvarivanje novčane naknade u iznosu od 200 evra po godini staža. Nakon prijave tužilac se našao u pregledu evediranih radnika po osnovu isplate navedene naknade a socijalnim programom koji je sastavni deo programa restrukturiranja Kompanije „Internacional CG“ predviđena je isplata novačane naknade u visini od 200 evra za svaku godinu radnog staža koji je zaposleni ostvario u Kompaniji „DP Internacional CG“ uključujući zavisna društva koja su osnovana od strane Kompanije „Internacional CG“ i DP „General eksport“ zaključno sa 31.12.2007. godine a najviše do ukupnog iznosa od 20.660,00 evra. Tužiocu je trebalo da se isplati 4.800,00 evra. U postupku o stečaju tužilac je naplatio deo potraživanja od 207.115,56 dinara dana 15.10.2021. godine, kao i iznos od 26.802,86 dinara na dan 15.10.2021. godine. Ostatak iznosa mu nije isplaćen a trebalo je da se izvrši isplata od prodaje imovine imovinske celine bloka 20 – Kopaonik“. U skladu sa važećim programom restrukturiranja Agencija za privatizaciju Republike Srbije obavestila je Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja da je za obe imovinske celine nastupio dan ispunjenja da bi Ministarstvo ekonomije regionalnog razvoja trebalo da se obrati Ministarstvu finansija radi dobijanja saglasnosti za isplatu ove naknade zaposlenom i bivšim zaposlenim u ovim kompanijama. Ministarstvo za finansije je dopisom od 03.07.2009. godine dalo mišljenje da je moguće prihvatiti naknade iz sredstava budžeta samo pod uslovom da se realizacija vrši u okviru sredstva predviđenih zakonom o budžetu Republike Srbije za 2009. godinu, bez angažovanja dodatnih sredstava iz budžeta Republike Srbije. Do isplata navedenog iznosa nije došlo zbog čega je potraživanje tužioca ostalo neizmireno.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja nižestepeni sudovi su odbili tužben zahtev tužioca u odnosu na tuženu Republiku Srbiju smatrajući da ista nije pasivno legitimisana, jer nije u materijalno-pravno odnosu sa tužiocem obzirom na to da tužilac nije bio u radnom odnosu kod tužene, već kod Kompanije „Internacional CG“ DP Beograd i Kompanije „General eksport DP“ Beograd u restrukturiranju a koji su doneli socijalni program koji se odnosi na isplatu tražene novčane naknade čiju isplatu tužena Republika Srbija nije preuzela ni jednim aktom. Tužilac nije dokazao da je šteta koju trpi u uzročno posledničnoj vezi sa radnjom ili propuštanjem organa tužene Republike Srbije i da se tuženoj ne može pripisati odgovornost u smislu člana 154. stav 1. i 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosim. Postupak privatizacije sprovodila je Agencija za privatizaciju a kasnije Agencija za vođenje sporova u postupku privatizacije. Isti su bili samostalna pravna lica sa sopstvenim pravima i obavezama i odgovornostima a njihovi propusti se ne mogu pripisati u krivicu tuženoj Republici Srbiji.

Po oceni Vrhovnog suda osnovano se revizijom tužioca ukazuje da su nižestepeni sudovi pogrešno primenili materijalno pravo odlučujući o njegovom zahtevu u odnosu tuženu Republiku Srbiju.

Postupanjem Agencije za privatizaciju onemogućeno je namirenje potraživanja tužioca ustanovljenim stavom 3. osnova socijalnog programa u skladu sa programom restrukturiranja Kompanije „Internacional CG“ DP Beograd. Socijalni program je sastavni deo usvojenog programa restukturiranja. Tim aktom su konstituisana prava zaposlenih i bivših zaposlenih na novčanu naknadu u visini od 200 evra za svaku godinu radnog staža ostvarenim u Kompanijama „General eksport DP“ Beograd i „Internacional CG“ DP Beograd, kao i u drugim zavisnim privrednim društvima. Ta potraživanja su dospela. Vršena je prodaja imovine celine bloka XX Kopaonik i po tom osnovu dobijena su sredstava uplaćena na račun Agencije. Međutim, nepostupanjem Agencije onemogućeno je namirenje spornog potraživanja tužioca u određenom iznosu. Tužilac je ostao uskraćen za ostvarivanju svog prava zbog nepostupanja Agencije za privatizaciju po usvojenom planu restrukturiranja. Tužena Agencija je blagovremeno obavestila nadležno Ministarstvo da su se stekli uslovi za isplatu potraživanja tužioca i zatražila saglasnost za tu transakciju – da se realizuje, ali traženu saglasnost nije dobila. Ministarstvo za finansije nije dalo saglasnost za realizaciju isplate tih sredstava.

Agencija i Ministarstvo za finansije su organi Republike Srbije. Zbog nezakonitog postupanja Ministarstva za finansije i privredu odgovorna je i Republika Srbija i to solidarno. Zbog toga su se stekli uslovi propisani članom 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima za razmatranje da li je tužena Republika Srbija odgovorna za nastalu štetu zbog nenamirenja potraživanja tužioca.

U ponovnom postupku prvostepeni sud će imati u vidu primedbe Vrhovnog suda, pravilno utvrditi u kojem iznosu je tužilac namiren o svom potraživanju po ovom osnovu, koji iznos mu još nije isplaćen i po pravilnom utvrđenju tih činjenica doneće zakonitu odluku.

Imajući u vidu napred izneto, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 2. ZPP odlučio kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković