Presudom Privrednog apelacionog suda Pž 4344/23 od 25.07.2024. godine odbijene su kao neosnovane žalbe tužioca i tuženog i potvrđena presuda Privrednog suda u Beogradu P 6376/18 od 14.05.2019. godine, te su i odbijeni zahtevi za naknadu troškova drugostepenog postupka.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno, preko punomoćnika advokata, uložio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava. Ukazuje da je odredbom člana 207. Zakona o autorskim i srodnim pravima uspostavljena pretpostavka da se tužilac smatra nosiocem autorskog prava dok se ne dokaže drugačije, da je teret obaranja pretpostavke bio na tuženom koji je nije oborio što znači da je drugostepeni sud pogrešno primenio pravilo o teretu dokazivanja. Dalje ukazuje da drugostepeni sud nije uzeo u obzir precizirani tužbeni zahtev, a kao u podnesku od 13.09.2023. godine, čime mu je povređeno pravo da zahtevom raspolaže. Ističe da je sud pogrešno primenio standard originalnosti autorskog dela sužavajući njegovu primenu samo na dela koja su specifična ili drugačija od postojećih. Ukazuje da autorsko delo ne mora postojati samo u formi likovne, filmske ili muzičke umetnosti, već da su to i dela primenjene umetnosti i industrijskog oblikovanja, da grafička rešenja predstavljaju originalnu duhovnu tvorevinu, što znači da je odluka doneta pogrešnom primenom materijalnog prava.

Ispitujući prvostepenu presudu u granicama određenim odredbom člana 408. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud nalazi da je revizija neosnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena apsolutno bitna povreda iz odredbe člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku na koju Vrhovni sud pazi po službenoj dužnosti.

Neosnovano se ukazuje na bitnu povredu iz odredbe člana 374. stav 1. Zakona o parničnom postupku navodima da nije uzet u obzir precizirani tužbeni zahtev, a kao u podnesku od 13.09.2023. godine. O tužbenom zahtevu odlučuje prvostepeni sud, dok je drugostepeni sud odlučivao o žalbi izjavljenoj protiv navedene presude. Stoga, povreda na koju se ukazuje i nije mogla biti učinjena pred drugostepenim sudom. Osim toga, Vrhovni sud ukazuje da Zakon o parničnom postupku ne poznaje preciziranje tužbenog zahteva. Poznaje preinačenje tužbe i poznaje prekoračenje tužbenog zahteva. U ovom slučaju odlučivano je u granicama tužbenog zahteva (prvostepeni sud) i u granicama žalbenih navoda (drugostepeni sud).

Iz činjeničnog stanja utvrđenog od strane prvostepenog suda proizlazi da je Ministarstvo finansija – Uprava carina, odeljenje za suzbijanje krijumčarenja, obustavilo puštanje određene robe stavljene u carinski postupak zbog sumnje da se robom povređuje pravo intelektualne svojine i to 230.000 paklica „Prince“ cigarete Rich taste i 299.977 paklica „Prince“ cigareta – Full taste. Tužilac je nosilac međunarodno registrovanog za Republiku Srbiju žiga br.77638 u reči i grafičkom rešenju - reč PRINCE sa krunom iznad reči i debelom linijom ispod te reči, a ispod koje linije stoji nacrtan dim. Žig se odnosi na robu iz klase 34 ničanske klasifikacije sa datumom registracije 08.02.2002. godine, pravom prvenstva od 28.01.2002. godine i rokom važenja do 08.02.2022. godine. Takođe je utvrđeno da je tužilac nosilac žiga br. Ž 1988-300 (33127) u reči i grafičkom rešenju reči PRINCE sa krunom iznad reči, da je registrovan 09.05.1989. godine za proizvode i usluge iz klase 34 ničanske klasifikacije sa pravom prvenstva od 11.04.1988. godine, i da je taksa za održavanje žiga plaćena do 05.05.2019. godine. Izvršio je uvid u dostavljene kutije cigareta i utvrdio izgled oznaka na suprotstavljenoj robi. Uvidom u fotokopiju overenog prevoda na srpski jezik, dokumenta Federalnog zavoda za intelektualnu svojinu Ruske federacije RU 494299, utvrdio je da je nosilac prava robne marke PRINCE društvo sa ograničenom odgovornošću „Inter Group 107023 Moskva“, da je datum podnošenja zahteva 06.10.2011. godine, rok važenja isključivog prava 06.10.2021. godine za robu iz klase 34 klasifikacije.

Prvostepeni sud odbija tužbeni zahtev sa obrazloženjem da je autor fizičko lice koje je stvorilo autorsko delo, da je autor po zakonu nosilac autorskog prava koji uživa moralna i imovinska prava u pogledu svog autorskog dela od trenutka njegovog nastanka, da može ustupiti pojedina ili sva imovinska prava drugom licu a da ustupanje može biti isključivo i neisključivo. Iz toga zaključuje da je aktivno legitimisan za podnošenje tužbe sa zahtevima za utvrđenje povrede autorskog prava, za prestanak povrede, uništenje predmeta kojim je izvršena povreda prava i objavljivanje presude o trošku tuženog, autor, odnosno sticalac isključivih imovinskih prava. S obzirom da autor može biti samo fizičko lice, a da tužilac tokom postupka nije dostavio dokaze da su na njega preneta isključiva imovinska prava na autorskom delu, a na njemu je bio teret dokazivanja, prvostepeni sud tužbeni zahtev odbija.

Drugostepeni sud prihvata materijalnopravni zaključak prvostepenog. Navodi da je tačno da je odredbom člana 207. Zakona o autorskom i srodnim pravima propisano da, nezavisno od odredbe člana 9. stav 2. istog, ako je ime tužioca naznačeno na primerku ili drugom obliku materijalizacije autorskog dela, odnosno predmeta srodnog prava, on će se smatrati nosiocem autorskog prava na tom delu, odnosno srodnog prava na tom predmetu zaštite, dok se ne dokaže drugačije. Međutim, tužilac je proizvođač cigareta a predmet prava čiju zaštitu traži je ambalaža u kojoj se cigarete stavljaju. I da se prihvati da grafičko rešenje na kutiji cigareta predstavlja autorsko delo, naziv proizvođača robe koja se pakuje u sporne kutije ne znači da je on ujedno i nosilac autorskog prava na grafičkom rešenju na ambalaži, da nije dostavio dokaz da su na njega preneta isključiva prava na autorskom delu, te da stoga nije aktivno legitimisan. Dodaje da tužilac jeste nosilac žiga IR776386 i Ž- 1988-300 (33127) u reči i grafičnom rečenju reči PRINCE sa krunom iznad te reči, što znači da ima isključivo pravo da svoju robu obeležava ovim znakom, ali da navedeno ne znači da ambalaža u koju se pakuje roba i na kojoj se nalati žigom zaštićen znak predstavlja autorsko delo. Dodaje i to da smatra da tužilac nije konkretizovao autorsko pravo čiju zaštitu traži, a novođenje da se traži zaštita „grafičkog rešenja 1, 2 i 3)'' sa pozivom na tužbu i podnesak od 20.02.2017. godine se ne može smatrati konkretizacijom autorskog dela.

Odluka drugostepenog suda je pravilna.

Tužilac je tražio zaštitu autorskog prava. Autorska dela uobičajeno se dele na književna, muzička, likovana, filmska i druga dela, a autorskopravnom zaštitom obuhvaćeni su oni elementi dela koji su originalni. Stoga i delovi autorskog dela uživaju takvu vrstu zaštite jednako kao i celina, što je pravilno tužilac u toku postupka isticao. U ovom sporu valjalo je razjasniti šta je predmet zaštite (koje delo tužilac smatra autorskim), da li to delo ima kvalitet autorskog i da li je tužilac nosilac autorskog prava odnosno da li je legitimisan da zahteva pravnu zaštitu.

Prema važećim zakonskim odredbama autorsko delo je originalna duhovna tvorevina autora, izražena u određenoj formi, bez obzira na njegovu umetničku, naučnu i drugu vrednost, njegovu namenu, veličinu, sadržinu i način ispoljavanja, kao i dopuštenost javnim saopštavanjem njegove sadržine (član 2. Zakona o autorskom i srodnim pravima), autor uživa moralna i imovinska prava u pogledu svog dela od trenutka nastanka (član 8.), autor je fizičko lice koje je stvorilo autorsko delo (član 9. stav 1.), autorom se smatra lice čije su ime, pseudonim ili znak naznačeni na primercima dela ili navedeni prilikom objavljivanja dela dok se ne dokaže drugačije (stav 2. člana 9.). Autor, odnosno njegov pravni sledbenik može ustupiti pojedina ili sva imovinska prava na svom delu drugom licu (član 61.). Najzad, saglasno odredbi člana 207. istog propisa, nezavisno od odredbe član 9. stav 2. ovog zakona ako je ime tužioca naznačeno na primerku ili drugom obliku materijalizacije autorskog dela odnosno predmeta srodnog prava, on će se smatrati nosiocem autorskog prava na tom delu, odnosno srodnog prava na tom predmetu zaštite, dok se ne dokaže drugačije.

Tužilac je još u tužbi naveo da je nosilac autorskog prava na ''grafičkom prikazu ambalaže za cigarete''. Grafika jeste vid likovne umetnosti koja obuhvata više tehnika štampanja slika na različitim materijalima, najčešće papiru (bakropis, drvorez, linorez, litografija). U savremenoj upotrebi je i digitalna grafika koja obuhvata slike i crteže u elektronskom obliku. Sledom rečenog grafičko prikazivanje je saopštavanje podataka preko crteža, slika, dijagrama ili tabela a ''grafički prikaz ambalaže'' prestavlja vizuelnu prezentaciju pakovanja nekog proizvoda. Imajući u vidu navedeno, pravilan je zaključak nižestepenih sudova da tužilac nije dokazao da je nosilac autorskog prava na takvom delu.

U tom smislu bez uticaja je navod revizije da je „dizajn paklice'' autorsko delo budući da je tužbom zahtevana zaštita grafičkog, dakle vizuelnog, prikaza a ne industrijskog dizajna koji se bavi oblikovanjem proizvoda koji se prave u industrijskim uslovima, serijski. Pritom, kako je pravilno obrazloženo u drugostepenoj odluci, industrijski dizajn pa i zaštita istog, odnosi se isključivo na spoljni izgled proizvoda, a ne njegovu funkciju ili sastav.

Posledično, ne radi se o pogrešnom tumačenju Direktive 2004/48 (člana 5.) koja se odnosi na istu pretpostavku autorstva koju poznaje i Zakon o autorskim i srodnim pravima, jer naziv tužioca nije naveden na ''grafičkom prikazu'' već na ambalaži u koju su upakovane cigarete.

Sledom rečenog, proizilazi da je odluka pravilna pa je primenom odredbe člana 414. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća – sudija

Tatjana Matković Stefanović,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković