Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je bio u radnom odnosu kod tuženog na radnom mestu ... po osnovu Ugovora o radu od 01.04.2018. godine. Tužilac je od tuženog tražio povećanje plate 06.10.2020. godine, koju nije dobio, a dana 07.10.2020. godine potpisali su saglasnost koja se odnosi kako na prestanak radnog odnosa, tako i na ostala pitanja koja su od značaja za prestanak radnog odnosa (dan prekida rada, isplatu neisplaćenih zarada i drugih primanja po osnovu rada, pravo u pogledu neiskorišćenog godišnjeg odmora itd.), odnosno tog dana su zaključili Sporazum o prestanku radnog odnosa. Pre potpisivanja sporazuma poslodavac je zaposlenog obavestio o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti. Nakon toga, tužilac je tražio da mu radni odnos prestane kao tehnološkom višku, kako bi mogao da ostvari prava za slučaj nezaposlenosti, ali mu nije udovoljeno, zato što je tuženi poslodavac uzeo novac zbog Kovida. Osporeni Sporazum i rešenje o otkazu ugovora o radu koje je na osnovu njega doneto su sačinjeni tako što je deo teksta otkucan i odštampan, a deo koji se odnosi na datum zaključenja Sporazuma i datum prestanka radnog odnosa sadrži prazne linije koje su popunjene hemijskom olovkom od strane knjigovođe tuženog. Takođe je utvrđeno da je Sporazum o prestanku radnog odnosa od 07.10.2020. godine, deklaratorno rešenje o otkazu Ugovora o radu od 20.10.2020. godine i da je rok za podnošenje tužbe počeo da teče 08.10.2020. godine, a istekao 07.12.2020. godine, a da je tužba podneta 19.12.2020. godine, nakon isteka zakonom propisanog roka od 60 dana.

Kod tako utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su odbili tužbeni zahtev, primenom člana 177. Zakona o radu i člana 60., 61. i 103. Zakona o obligacionim odnosima.

Odredbom člana 177. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09, 32/13, 75/14, 13/17 – odluka Ustavnog suda, 113/17 i 95/18 – autentično tumačenje), propisano je da radni odnos može da prestane na osnovu pisanog sporazuma poslodavca i zaposlenog, dok je stavom 2. istog člana propisano da je pre potpisivanja sporazuma poslodavac dužan da zaposlenog pisanim putem obavesti o posledicama do kojih dolazi u ostvarivanju prava za slučaj nezaposlenosti.

Odredbom člana 60. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da ako je ugovorna strana ili neko treći nedopuštenom pretnjom izazvao opravdani strah kod druge strane tako da je ova zbog toga zaključila ugovor, tada druga strana može tražiti da se ugovor poništi. Strah se smatra opravdanim ako se iz okolnosti vidi da je ozbiljnom opasnošću ugrožen život, telo ili drugo značajno dobro ugovorne strane ili trećih lica. Odredbom člana 61. stav 1. i 2. istog zakona, propisano je da je zabluda bitna ako se odnosi na bitna svojstva predmeta, na lice sa kojim se zaključuje ugovor ako se zaključuje s obzirom na to lice, kao i na okolnosti koje se po običajima u prometu ili po nameri stranaka smatraju odlučnim, a strana koja je u zabludi ne bi inače zaključila ugovor takve sadržine. Strana koja je u zabludi može tražiti poništaj ugovora zbog bitne zablude, osim ako pri zaključenju ugovora nije postupila s pažnjom koja se u prometu zahteva.

Odredbom člana 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano je da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo. Ugovor je rušljiv kada ga je zaključila strana ograničena poslovno sposobno, kad je pri njegovom zaključenju bilo mana u pogledu volje, kao i kad je to ovim zakonom ili posebnim propisom određeno (član 11.). Mane volje prilikom zaključenja određenog ugovora (sporazuma) se ogledaju u postojanju nedopuštene pretnje koja je izazvala strah, u postojanju bitne zablude ili prevare.

U konkretnoj situaciji, pravilno su nižestepeni sudovi zaključili da je tužilac slobodno izrazio svoju volju za raskid ugovora o radu sa tuženim na osnovu zaključenog sporazuma, u smislu odredbe člana 177. Zakona o radu. Naime, tužilac je nakon održanog razgovora sa poslodavcem dana 06.10.2020. godine, u kojem nije udovoljen njegov zahtev za povećanje plate, odlučio da sporazumno raskine radni odnos i tu svoju odluku manifestovao je potpisivanjem kako sporazuma o prestanku radnog odnosa, tako i obaveštenja o prestanku radnog odnosa. Radi se o slobodno izraženoj volji prilikom zaključenja sporazuma, te su nižestepeni sudovi pravilno našli da predočavanje tužiocu od strane poslodavca da njegov zahtev neće biti udovoljen, a nakon toga, zahtev da mu radni odnos prestane kao tehnološkom višku, kako bi mogao da ostvari pravo za slučaj nezaposlenosti, istu ne dovodi u sumnju. Takođe, tužilac nije pružio dokaze koji bi ukazivali da postoje bitne zablude na njegovoj strani, niti dokaze da su zaključeni sporazum o prestanku radnog odnosa, obaveštenje i doneto rešenje kojim je konstatovan prestanak radnog odnosa, protivni prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima.

Takođe, pravilan je stav nižestepenih sudova da ni navodi tužioca da pre potpisivanja sporazuma i obaveštenja – sadržinu tih akata nije pročitao, kao i da se tužilac ne seća kada ih je potpisao, ne čine osnov za poništaj ili utvrđenje ništavosti istih, niti utiču na njegovu pravnosnažnost, s obzirom da eventualno tako postupanje tužioca predstavlja njegov propust i u tom slučaju sam snosi odgovornost i posledice potpisivanja akta koji prethodno nije pročitao i za koje se ne seća kada je pročitao i za raskid radnog odnosa.

Odredbom člana 195. Zakona o radu, propisano je da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kada je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član, ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom. Rok za pokretanje spora je 60 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava (stav 2.).

Rok za podnošenje tužbe u ovoj pravnoj stvari je po svojoj pravnoj prirodi prekluzivan i propisan odredbama materijalnog prava, čijim se propuštanjem gubi pravo na sudsku zaštitu. Predmet tužbe u ovoj pravnoj stvari je poništaj sporazuma o prestanku radnog odnosa, koji nosi datum 07.10.2020. godine i rešenje o otkazu ugovora o radu od 20.10.2020. godine, rok za podnošenje tužbe počeo je da teče 08.10.2020. godine, istekao je 07.12.2020. godine, a tužba je podneta 19.12.2020. godine, te tužiocu ne pripada pravo na sudsku zaštitu, s obzirom da je tužbu podneo nakon isteka zakonom propisanog roka od 60 dana, zbog čega je tužbeni zathev odbijen.

Pravilna je odluka nižestepenih sudova kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca za poništaj i utvrđenje ništavosti sporazuma o raskidu radnog odnosa i rešenja o otkazu ugovora o radu, kao posledici isteka prekluzivnog roka.

Kako se ni ostalim navodima revizije ne dovodi u sumnju zakonitost i pravilnost pobijane presude, Vrhovni sud je odlučio kao u izreci, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća - sudija

Vesna Subić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković