Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije, na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da nema mesta odlučivanju o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj na osnovu odredbe stava 1. tog člana, s obzirom da ne postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, za ujednačavanjem sudske prakse ili novim tumačenjem prava.

Drugostepenom odlukom održan je na snazi platni nalog godine kojim je obavezana tužena da tužiocu plati na ime glavnog duga iznos od 1.000,00 dinara po osnovu posebne naknade za parkiranje od 22.07.2019. godine, koje potraživanje je ustupljeno tužiocu Ugovorom o ustupanju potraživanja od 14.02.2020. godine, od strane Javnog preduzeća za prevoz putnika i transport robe „Novi autoprevoz“ Vrnjačka Banja. Vozilo tužene bilo je parkirano na obeleženom parking mestu javnog parkirališta opštine Vrnjačka Banja, a unapred nije bila plaćena parking karta, pri čemu kontrolor nije zatekao vozača vozila. Drugostepeni sud je primenom odredbe člana 21. stav 2. Odluke o javnim parkiralištima („Službeni glasnik RS“, br.16/11, 24/19), zaključio da se tužena kao vlasnik vozila ima smatrati korisnikom usluge parkiranja i u obavezi je da plati iznos parking karte.

Posebna revizija služi kao izuzetno vanredno pravno sredstvo, čiji cilj nije da se preispituju pravnosnažne presude shodne pojedinostima konkretnog slučaja, već da se kroz konkretni slučaj reši pitanje od šireg interesa, a koje se može podvesti pod jedan od osnova iz 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Ukazivanje na pogrešnu primenu materijalnog prava nije dovoljno da bi se o reviziji odlučivalo kao o posebnoj. Revident ne ukazuje na postojanje suprotnih odluka koje bi ukazivale na postojanje različite sudske prakse po pitanju ko se smatra korisnikom usluge u smislu odredbe člana 21. stav 2. Odluke o Javnim parkiralištima („Sl. glasnik RS“, br. 16/11....24/19). Navodima revizije ukazuje se na dokaze kojima je tužena u postupku dokazivala ko je bio korisnik usluge tužioca u konkretnom slučaju, što nije relevantan osnov za izuzetnu dozvoljenost revizije. Nadalje, ukazuje se na pogrešnu primenu procesnih odredbi iz člana 455-466 Zakona o parničnom postupku, što nisu razlozi za izjavljivanje posebne revizije prema odredbi člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Stoga, imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, način presuđenja i razloge drugostepenog suda na kojima je zasnovana pobijana odluka drugostepenog suda, Vrhovni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni zakonski uslovi koje propisuje odredba člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Zbog navedenih razloga odlučeno je kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije primenom čl. 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je našao da revizija tužene nije dozvoljena.

Tužba sa predlogom za izdavanje platnog naloga podneta je 25.06.2020. godine, a vrednost predmeta spora je 1.000,00 dinara.

Prema članu 468. stav 1. ZPP, sporovi male vrednosti su sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Članom 479. stav 6. ZPP propisano je da u postupcima u sporovima male vrednosti protiv odluke drugostepenog suda revizija nije dozvoljena.

Kako se u konkretnom slučaju radi o sporu male vrednosti, revizija tužene nije dozvoljena.

Iz navedenih razloga, na osnovu člana 413. Zakona o parničnom postupku, odlučeno je kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća – sudija

Branko Stanić,s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković