U IME NARODA

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Zorice Bulajić i Irene Vuković, članova veća, u parnici tužioca AA iz ..., čiji je punomoćnik Nikola Nikolić, advokat iz ..., protiv tuženog JKP GSP „Beograd“, koga zastupa punomoćnik Jelena Ćetković, advokat iz ..., radi isplate, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4236/24 od 14.11.2024. godine, u sednici održanoj 11.06.2025. godine, doneo je

P R E S U D U

PREINAČUJE SE presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4236/24 od 14.11.2024. godine, tako što se ODBIJA žalba tužioca i POTVRĐUJE presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1442/23 od 21.02.2024. godine.

OBAVEZUJE SE tužilac da tuženom naknadi troškove revizijskog postupka od 27.500,00 dinara, u roku od 15 dana od dostavljanja prepisa presude.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P1 1442/23 od 21.02.2024. godine, stavom prvim izreke, odbijen je tužbeni zahtev kojim je tužilac tražio da mu tuženi isplati 9.250,42 dinara na ime prekovremenog rada ostvarenog u februaru mesecu 2023. godine sa zakonskom zateznom kamatom od 15.03.2023. godine do konačne isplate, kao neosnovan. Stavom drugim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka od 950,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od dana izvršnosti presude do isplate.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 4236/24 od 14.11.2024. godine, stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu prvom izreke, usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu isplati 9.250,42 dinara na ime prekovremenog rada ostvarenog u februaru 2023. godine sa zateznom kamatom od 15.03.2023. godine do isplate. Stavom drugim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu drugom izreke prvostepene presude, tako što je odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova postupka pred prvostepenim sudom od 950,00 dinara, a obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade troškova nastalih u postupku pred prvostepenim sudom isplati 40.500,00 dinara. Stavom trećim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime naknade troškova žalbenog postupka isplati 21.600,00 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, reviziju je blagovremeno izjavio tuženi zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, s pozivom da se o reviziji odluči na osnovu člana 404. ZPP.

S obzirom da je revizija tuženog dozvoljena po odredbi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20), to nije bilo potrebe da se o istoj odlučuje kao o posebnoj reviziji.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408, u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, Vrhovni sud je našao da je revizija osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je zaposlen kod tuženog na poslovima vozača autobusa. Zbog prirode delatnosti u saobraćajnoj službi, tuženi je 29.11.2022. godine doneo Odluku o preraspodeli radnog vremena za period od 01.12.2022. godine do 31.08.2023. godine. Navedenom odlukom utvrđena je preraspodela radnog vremena tako da ukupno radno vreme zaposlenog u periodu od devet meseci u proseku ne bude duže od ugovorenog punog radnog vremena svakog zaposlenog od 40 časova nedeljno. Odlukom je predviđeno i da za zaposlene na poslovima vozača autobusa, tramvaja i trolejbusa efektivno radno vreme, odnosno vreme upravljanja vozilom ne sme iznositi duže od osam časova dnevno, kao i da broj nedostajućih časova rada do punog mesečnog fonda časova za obračun i isplatu zarade za odgovarajući mesec se dopunjavaju iz ostvarenih časova rada u preraspodeli radnog vremena ili neostvarenih časova koje će zaposleni ostvariti u narednom periodu. Predviđeno je i da se preraspodela radnog vremena ne smatra prekovremenim radom i da zaposleni po tom osnovu nemaju pravo na uvećanu zaradu. Prema obračunu radnih sati tužilac je u januaru mesecu 2023. godine imao manjak od 88 radnih sati, a u februaru 2023. godine ostvario 28 časova rada duže od punog planiranog fonda časova u tom mesecu, zbog čega je tuženi na osnovu odluke o preraspodeli radnog vremena tužiocu za višak radnih sati ostvarenih u februaru 2023. godine umanjio iznos manjka radnih sati iz januara.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je odbio tužbeni zahtev nalazeći da je tužilac obavljao rad prema odluci o preraspodeli radnog vremena koja je doneta u skladu sa odredbom člana 57. Zakona o radu i da mu je zarada u februaru mesecu 2023. godine pravilno obračunata i isplaćena, te da bi u suprotnom tužiocu navedeni sati bili dvostruko obračunati i kroz preraspodelu radnog vremena i kroz prekovremeni rad.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu odluku i obavezao tuženog da tužiocu isplati uvećanu zaradu za časove prekovremenog rada u spornom mesecu. Po stavu ovog suda tužilac je obavljao rad duži od punog radnog vremena na zahtev poslodavca prema mesečnom rasporedu rada, gde je bez značaja to što ovakav rad nije ostvaren pod uslovima iz člana 53. Zakona o radu.

Vrhovni sud nalazi da se osnovano revizijom tuženog ukazuje da je drugostepeni sud u pobijanoj odluci pogrešno primenio materijalno pravo.

Odredbom člana 53. stav 1. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“ br. 24/05...75/14), propisano je da na zahtev poslodavca, zaposleni je dužan da radi duže od punog radnog vremena u slučaju više sile, iznenadnog povećanja obima posla i u drugim slučajevima kada je neophodno da se u određenom roku završi posao koji nije planiran (prekovremeni rad).

Odredbom člana 57. stav 1. istog zakona, propisano je da poslodavac može da izvrši preraspodelu radnog vremena kada to zahteva priroda delatnosti, organizacija rada, bolje korišćenje sredstava rada, racionalnije korišćenje radnog vremena i izvršenje određenog posla u utvrđenim rokovima (stav 1); preraspodela radnog vremena zaposlenog vrši se tako da ukupno radno vreme zaposlenog u periodu od šest meseci u toku kalendarske godine u proseku ne bude duže od ugovorenog radnog vremena zaposlenog (stav 2). Odredbom člana 58. istog zakona, propisano je da se preraspodela radnog vremena ne smatra prekovremenim radom.

Znači, Zakonom o radu uređene su mogućnosti preraspodele radnog vremena i prekovremenog rada i jasno je određeno da se preraspodela radnog vremena ne smatra prekovremenim radom, pa tako zaposleni nema pravo na uvećanu zaradu za sate rada duže od punog radnog vremena u toku preraspodele. Takođe, poslodavac uvodi prekovremeni rad u slučaju nekih iznenadnih faktora koje se pojave u poslovanju, dok će do preraspodele radnog vremena doći kada to zahteva priroda delatnosti, organizacija rada ili u cilju boljeg korišćenja sredstava rada, racionalnijeg korišćenja radnog vremena i izvršenja poslova u utvrđenim rokovima. U konkretnom slučaju, tuženi je zbog prirode delatnosti i organizacije rada zaposlenih u saobraćajnoj službi doneo Odluku o preraspodeli radnog vremena za period od devet meseci, a u cilju obezbeđenja potrebnog obima i kvaliteta usluga, bolje organizacije rada i radnog vremena, a radi izvršenja određenih poslova utvrđenih redom vožnje i zadatim rokovima. Odlukom je za zaposlene na poslovima koje obavlja tužilac (vozač autobusa) utvrđeno vreme upravljanja vozilom u toku dana, kao i način vođenja evidencije za svaki obračunski mesec. Evidencija, između ostalog, sadrži broj nedostajućih časova do punog mesečnog fonda časova za obračun i isplatu zarade, s tim što se isti dopunjavaju iz ostvarenih časova rada u preraspodeli radnog vremena (ili neostvarenih koje će zaposleni ostvariti u narednom periodu).

U skladu sa donetom odlukom tužilac je obavljao poslove svog radnog mesta, pa je pogrešan zaključak drugostepenog suda da je u februaru 2023. godine tužilac ostvario 28 časova prekovremenog rada za koji treba da mu bude isplaćena uvećana zarada. Naime, tuženi je kao poslodavac zbog prirode delatnosti i organizacije rada zaposlenih u saobraćajnoj službi iskoristio pravo predviđeno zakonom i izvršio preraspodelu radnog vremena u kom slučaju je kompenzacija za sate rada duže od punog radnog vremena u jednom mesecu to što će zaposleni za toliko sati kraće raditi u drugom mesecu uz obavezu da u periodu od devet meseci u proseku ne radi duže od ugovorenog punog radnog vremena. Kako je tužilac na osnovu navedene odluke radio u režimu ovako utvrđene preraspodele radnog vremena i nije obavljao prekovremeni rad, jer je u januaru 2023. godine imao manjak 88 časova rada koji su mu umanjeni s obzirom na više ostvarenih 28 časova u februaru, to je prvostepeni sud pravilnom primenom materijalnog prava utvrdio da po osnovu prekovremenog rada tužiocu nije manje isplaćena zarada a da bi mu dodatnim uvećanjem zarade za prekovremene sate rada ovi sati rada bili dva puta obračunati, zbog čega je pravilno odbio tužbeni zahtev kao neosnovan.

Iz ovih razloga, doneta je odluka primenom odredbe člana 416. stav 1. ZPP i odlučeno kao u izreci.

Tuženi je uspeo u revizijskom postupku, pa mu pripada pravo na naknadu troškova tog postupka, koji obuhvataju opredeljene troškove za sastav revizije 18.000,00 dinara, prema Tarifi o nagradama i naknadama za rad advokata („Službeni glasnik RS“ broj 43/23), kao i troškovi sudskih taksi na reviziju 3.800,00 dinara i odluku po reviziji 5.700,00 dinara, odmereno prema Zakonu o sudskim taksama („Službeni glasnik RS“ broj 28/94...95/18).

Predsednik veća – sudija

Dragana Marinković, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković