U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac Nacionalna korporacija za osiguranje stambenih kredita Beograd i „UniCredit Bank Srbija“ a.d. Beograd zaključili su 01.02.2008. godine ugovor o reosiguranju međusobnih obaveza u poslovima osiguranja potraživanja po osnovu stambenih kredita. Tuženi je sa naznačenom bankom dana 07.03.2008. godine zaključio namenski ugovor o kreditu kao korisnik kredita s tim što je ugovor zaključila i BB kao založni dužnik. Tim ugovorom banka je tuženom stavila na raspolaganje stambeni kredit u iznosu od 165.769,80 švajcarskih franaka sa rokom otplate od 25 godina, radi kupovine dvoiposobnog stana broj .. površine 62m² ulica ... broj .. u Beogradu. Kredit je obezbeđen vansudskom hipotekom prvog reda sa dve blanko solo menice korisnika kredita. Tužilac je banci izdala polisu osiguranja broj 29237 dana 29.07.2008. godine. Članom 7. Ugovora zaključenog između tužioca i tužene banke ugovoreno je da je polisa osiguranja dokument kojim se tužilac obavezuje da u slučaju nastupanja osiguranog slučaja banci isplati (stav četvrti): ukupnu sumu neisplaćenih anuiteta do momenta proglašenja kredita dospelom u celosti, sa pripadajućom zateznom kamatom u roku od 10 dana od dana prijema zahteva za isplatu polise, redovne mesečne anuitete od momenta proglašenja kredita dospelim u celosti do momenta prodaje imovine i naplate po osnovu drugih instrumenata obezbeđenja do 05. u mesecu za prethodni mesec i sumu koja iznosi 75% neto ostvarenog gubitka banke u roku od 20 dana od dana priliva sredstava na poseban namenski račun kod banke prema utvrđenom finalnom obračunu. Zbog neplaćanja rata banka je proglasila kredit dospelim 28.09.2015. godine pa su se stekli uslovi iz člana 11. tačka 1. Ugovora između banke i tuženog kao korisnika. Na osnovu odluke tužioca od 04.10.2017. godine a po zahtevu „UniCredit Bank Srbija“ a.d. Beograd istog dana dozvoljena je isplata osigurane sume po polisi osiguranja broj 29237 izračunato u iznosu od 49.426,75 švajcarskih franaka u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu NBS – od 5.149.926,31 dinar. U toku postupka obaveljeno je veštačenje pa je preko nalaza sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke utvrđeno da je nešto veći iznos od 75% ostvarenog gubitka banke i to 5.172.810,76 dinara čiji ekvivalent predstavlja iznos od 49.646,39 CHF.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, polazeći od odredbe člana 299, člana 300, člana 899. stav 2. i člana 939. Zakona o obligacionim odnosima kao i člana 1, člana 5. i člana 9. Zakona o Nacionalnoj korporaciji za osiguranje stambenih kredita („Službeni glasnik RS“, br. 55/2004), prvostepeni sud je zaključio da je tužilac izvršenom uplatom ispunio svoju obavezu po osnovu ugovora o regulisanju međusobnih obaveza o poslovnom osiguranju potraživanja po osnovu stambenih kredita izdate polise osiguranja a ne tuđu obavezu. U konkretnom slučaju obaveza tuženog iz ugovora o kreditu za kupovinu nepokretnosti, koji je tuženi zaključio sa „UniCredit Bank Srbija“ a.d. Beograd nije osnov za regresiranje tužioca tj. nisu ispunjeni uslovi za zakonsku ni ugovornu subrogaciju pa je stoga tužbeni zahtev odbijen kao neosnovan.

Drugostepeni sud je prihvatio stanovište prvostepenog suda i zaključio da je pravilno ocenjeno da nisu ispunjeni uslovi za prelaz potraživanja banke na tužioca na osnovu člana 300. Zakona o obligacionim odnosima, jer je tužilac isplatom banci – davaocu kredita iznosa koji sada potražuje od tužene ispunio svoju obavezu iz ugovora o osiguranju (polise osiguranja), a ne obavezu drugog lica. Ocenjeno je da je prvostepeni sud pravilno zaključio da se u konkretnom slučaju ne može primeniti ni odredba člana 939. stav 1. ovog zakona jer primena te odredbe isključena je na osiguranje potraživanja preko člana 899. stav 2. istog zakona. Osim toga u konkretnom slučaju predmetna šteta za tužioca nije nastupila deliktnom radnjom korisnika kredita, ovde tuženog. Isplata osigurane sume ne može se pravno kvalifikovati kao ispunjenje obaveze dužnika već kao naknada štete nastale raskidom ugovora tj. nastupanjem osiguranog slučaja, što odgovara pravnoj prirodi ugovora o osiguranju. Banka nije prenela svoje potraživanje iz ugovora prema tuženim na tužioca niti je to potraživanje tužioca zasnovano na zakonu. Tužilac nije u materijalnopravnom odnosu sa tuženim, pa stoga ne može osnovano potraživati isplatu osigurane sume kojom je platio banci kao osiguraniku po osnovu zaključenog ugovora.

Navodima revizije tužioca osporava se pravilnost primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda, isticanjem da je tužilac imao materijalne posledice zbog neispunjenja obaveze tuženog prema banci, da se materijalna posledica ogleda u obavezi tužioca da umesto tuženog isplati banci tužbom potraživani iznos i upravo u tome ogleda pravni interes tužioca. Tužilac nije ispunio samo svoju ugovornu obavezu, već i obavezu tuženog kao korisnika kredita jer je za to imao pravni interes, usled čega je na njega prešlo po samom zakonu u času ispunjenja bančino potraživanje sa svim sporednim pravima, u smislu odredbe člana 300. Zakona o obligacionim odnosima.

Po stavu Vrhovnog suda, revizija nije osnovana u osporavanju pravilnosti primene materijalnog prava od strane drugostepenog suda kod ocene o neosnovanosti tužbenog zahteva.

U ovoj pravnoj stvari, pravilno je stanovište nižestepenih sudova da osnovanost tužbenog zahteva ne proizlazi iz odredbe člana 300. Zakona o obligacionim odnosima. Tom odredbom uređen je slučaj zakonske subrogacije tako što je propisano da kada obavezu ispuni lice koje ima neki pravni interes u tome, na njega prelazi po samom zakonu u času ispunjenja poveriočevo potraživanje sa svim sporednim pravima. Za zakonsku subrogaciju bitno je da je ispunjen tuđi dug, a tužilac je isplatom dela potraživanja banke koji je ostao nenaplaćen u postupku prodaje hipotekovane nepokretnosti, ispunio svoju obavezu iz ugovora o regulisanju međusobnih odnosa u poslovima osiguranja potraživanja po osnovu zaključenog ugovora sa bankom od 11.07.2007. godine. Na sporni odnos ne može se primeniti ni odredba člana 939. Zakona o obligacionim odnosima, jer je njena primena izričito isključena odredbom člana 899. stav 2. u vezi stava 1. istog Zakona kojom je propisano da se odredbe glave XXVII tog Zakona neće primenjivati na osiguranje potraživanja.

Ugovorom o regulisanju međusobnih odnosa u poslovima osiguranja potraživanja po osnovu stambenih kredita koji je tužilac zaključio sa bankom od 11.07.2007. godine nije ugovorena cesija u smislu člana 436. Zakona o obligacionim odnosima, odnosno nije ugovoreno pravo tužioca da naplati preostali dug prema dužniku – korisniku kredita u visini od 75% ostvarenog neto gubitka banke (nenaplaćenog potraživanja korišćenjem ugovorenih sredstava obezbeđenja).

Iz iznetih razloga ocenjeno je da revizija tužioca nije osnovana i primenom člana 414. stav 1. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Gordana Komnenić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković