Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2289/22 od 21.07.2022. godine odbijena je žalba tuženog i potvrđena prvostepena presuda (stav prvi izreke) i odbijen zahtev tuženog za naknadu troškova žalbenog postupka (stav drugi izreke).

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio posebnu reviziju iz člana 404. Zakona o parničnom postupku, zbog pogrešne primene materijalnog prava, ukazujući i na nepotpuno utvrđeno činjenično stanje i na bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Tužioci su podneli odgovor na reviziju, kojim su osporili revizijske navode i predložili da se revizija odbije.

Posebna revizija je izuzetno pravno sredstvo koje se, zbog pogrešne primene materijalnog prava, može izjaviti na osnovu člana 404. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20, 10/23; u daljem tekstu: ZPP) protiv drugostepene presude koja se ne bi mogla pobijati revizijom. O dozvoljenosti posebne revizije odlučuje Vrhovni sud na osnovu člana 404. stav 2. ZPP, u vezi s članom 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23), ceneći potrebu odlučivanja o tom pravnom sredstvu zbog razmatranja pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana, ujednačavanja sudske prakse ili novog tumačenja prava.

Postupajući na osnovu citirane zakonske odredbe Vrhovni sud je ocenio da je u ovom sporu potrebno dozvoliti odlučivanje o posebnoj reviziji tuženog, zbog potrebe za ujednačenom primenom prava u odlučivanju o tužbenim zahtevima iz istovetnog činjeničnog i pravnog osnova, koji se odnose na pravo zaposlenih u Hidrometeorološkom zavodu na naknadu troškova za ishranu u toku rada na terenu, zbog čega je odlučio kao u stavu prvom izreke, na osnovu člana 404. ZPP.

Ispitujući pobijanu presudu, u smislu člana 408. ZPP, Vrhovni sud je utvrdio da je revizija delimično osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti, pri čemu se revizijom tuženog ne ukazuje konkretno na postojanje kakve druge povrede odredaba parničnog postupka.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužioci su bili zaposleni kod tuženog u utuženom periodu (2005. i 2006. godina) tokom koga su, u okviru svojih redovnih zadataka bili raspoređivani na rad na terenu, u meteorološkim stanicama i na radarskim mestima. Tuženi im je isplaćivao zaradu uvećanu za 3% od prosečne zarade po zaposlenom u privredi Republike Srbije na ime terenskog dodatka na platu za vreme provedeno na terenu. Prilikom terenskog rada tuženi je obezbedio smeštaj tužiocima i naknadio im troškove jednog obroka po radnom danu, ali im nije isplatio naknadu za preostala dva obroka po danu terenskog rada, iako je na to bio obavezan opštim aktima.Nakon obavljenog veštačenja od strane veštaka za ekonomsko- finansijsku oblast u skladu sa članom 23v Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica, tužioci su opredelili visinu tužbenog zahteva na ime dve dnevne naknade za mesečnu ishranu u toku rada, a prema broju dana rada na terenu u toku 2005. i 2006. godine.

Na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja, nižestepeni sudovi su primenom člana 30a stav 1. tačka 3. Opšteg kolektivnog ugovora („Službeni glasnik RS“, br. 22/97...31/05), člana 23v stav 1. tačka 4. Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica („Službeni glasnik RS“ br. 37/94....81/05) ocenili da tužioci osnovano potražuju isplatu naknade troškova za dva obroka u toku dana, obračunata na osnovu dnevne vrednosti naknade za mesečnu ishranu u toku rada, pošto je poslodavac dužan da zaposlenom, pored terenskog dodatka, isplati i troškove ishrane za vreme rada i boravka na terenu, zbog čega su usvojeni tužbeni zahtevi. U odsustvu posebnog propisa kojim bi bila uređena visina tih troškova zaposlenom pripada, pored naknade za jedan obrok koja je već uračunata u koeficijenat za obračun plate, i naknada za dva obroka u toku dana iz člana 30a stav 1. tačka 1. Opšteg kolektivnog ugovora.

Međutim, po oceni Vrhovnog suda, o potraživanjima tužilaca za isplatu naknade troškova na ime ishrane za vreme boravka i rada na terenu za 2005. godinu nižestepeni sudovi odlučili su na osnovu nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, što je posledica pogrešne primene materijalnog prava.

Tužioci su zaposleni kod tuženog koji ima status posebne republičke organizacije, kao organizacionog oblika državne uprave, saglasno odredbama člana 1. stav 3. i člana 17. Zakona o državnoj upravi („Službeni glasnik RS“, br. 20/92…49/99) i člana 1. stav 2. i člana 34. Zakona o državnoj upravi („Službeni glasnik RS“, broj 79/05).

Način utvrđivanja plata, dodataka, naknada i ostalih primanja postavljenih i zaposlenih lica u posebnim organizacijama u utuženom periodu bio je uređen Zakonom o platama u državnim organima i javnim službama („Službeni glasnik RS“, br. 34/01, 62/06), kako je propisano odredbom člana 1. tačka 1. Prema odredbama člana 5. stav 1. tačka 4. i stav 2. tog zakona, dodatak na platu pripada za dnevnu naknadu za povećane troškove rada i boravka na terenu (terenski dodatak) koji se obračunava i isplaćuje u visini utvrđenoj propisima o radu.

Propis kojim su u utuženom periodu bili utvrđeni visina, uslovi i način isplate određenih naknada i drugih primanja zaposlenih u državnim organima bila je Uredba o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica („Službeni glasnik RS“, br. 37/94…73/04, 88/04, 38/05, 81/05). Odredbama člana 1. te uredbe bilo je propisano da se njome utvrđuju visina, uslovi i način isplate određenih naknada i drugih primanja zaposlenih u državnim organima i izabranih odnosno postavljenih lica (stav 1), i da se naknadama i drugim primanjima iz stava 1. ovog člana smatraju i naknada za rad na terenu (stav 2. tačka 4). Odredbama člana 16. iste Uredbe bilo je propisano da se radom na terenu, u smislu te uredbe,smatra rad koji se po svojoj prirodi izvodi van mesta redovnog zaposlenja, u trajanju dužem od 15 dana neprekidno (stav 1) i da dodatak za rad na terenu obuhvata troškove za smeštaj i ishranu (stav 2). Dnevni dodatak za rad na terenu iznosi 3% od prosečne mesečne zarade po zaposlenom u Republici isplaćene prema poslednjem konačnom objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za poslove statistike, na dan isplate (član 17).

Uredba o izmenama i dopunama Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica („Službeni glasnik RS“, br. 81/05 od 23.09.2005. godine) stupila je na snagu 01.10.2005. godine. Njome su brisani čl. 16. i 17. i dodat je član 23v, koji u stavu 1. tačka 4. propisuje da se terenski dodatak na platu isplaćuje za povećane dnevne troškove rada i boravka na terenu u iznosu od 3% prosečne mesečne zarade zaposlenog u privredi Republike, prema poslednjem konačnom objavljenom podatku republičkog organa nadležnog za statistiku, a ako nisu obezbeđeni smeštaj i ishrana, u terenski dodatak ulaze i troškovi smeštaja i ishrane, ali najviše do iznosa naknade za dnevnicu za službeno putovanje i troškove noćenja (član 6. i 7. ove uredbe). Citirana odredba člana 23v stav 1. tačka 4. u prečišćenom tekstu Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica („Službeni glasnik RS“, broj 95/05) sadržana je u članu 23. tačka 4.

Na osnovu iznetog, proizlazi zaključak da je tužiocima naknada troškova za ishranu za vreme rada i boravka na terenu za period od 01.01.2005. do 30.09.2005. godine bila uračunata u terenski dodatak, u visini propisanoj tada važećom odredbom člana 17. pomenute Uredbe, i da im je i bila isplaćena uz platu, te im posebna naknada za ishranu na radu na terenu u tom periodu ne pripada. Zaposleni kojima nije obezbeđena ishrana tokom rada na terenu, pa tako i tužioci imaju pravo na naknadu tih troškova tek od 01.10.2005. godine, ali najviše do iznosa naknade za dnevnicu za službeno putovanje, koja iznosi 5% od prosečne mesečne zarade po zaposlenom u privredi Republike (član 6).

Međutim, prema dosad utvrđenom činjeničnom stanju, u okviru ukupnog broja dana koje je svaki od tužilaca proveo na radu na terenu u 2005. godini nije razdvojen broj dana koji je svaki od tužilaca proveo na radu na terenu počev od 01.10.2005. do 31.12.2005. godine, odnosno od stupanja na snagu Uredbe o izmenama i dopunama Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica („Službeni glasnik RS“, br. 81/05).

S obzirom na izloženo, pogrešno su nižestepeni sudovi primenili materijalno pravo kada su usvojili tužbene zaheve tužilaca i obavezali tuženog da im isplati naknadu troškova ishrane za dva obroka za svaki od dana rada koji je svaki od tužilaca proveo terenu tokom 2005. godine, zbog čega su pravostepena i drugostepena presuda preinačene i tužbeni zahtev tužilaca odbijen.

Zbog navedenog Vrhovni sud je ukinuo drugostepenu i prvostepenu presudu u delu kojim su tužbeni zahtevi tužilaca usvojeni za 2005. godinu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje drugim stavom izreke, na osnovu člana 416. stav 2. ZPP i u delu odluke o troškovima postupka, na osnovu odredbe člana 165. stav 3. ZPP.

Revizija nije osnovana u odnosu na pravnosnažnu presudu o tužbenim zahtevima za isplatu iznosa naknade troškova ishrane za vreme rada i boravka na terenu za 2006. godinu, jer je u tom delu odluka doneta pravilnom primenom materijalnog prava na koje je ukazano, prema visini pripadajućeg iznosa terenskog dodatka u situaciji kada je tuženi poslodavac obezbedio tužiocima smeštaj i naknadu troškova za jedan obrok, ali im nije obezbedio još dva pripadajuća obroka dnevno, na ime ishrane za vreme rada i boravka na terenu, shodno odredbi člana 23v stav 2. Uredbe o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica, prema kome se pravo na dodatak na platu ostvaruje prema ovoj uredbi samo ako visina pojedinog prava nije utvrđena Opštim kolektivnim ugovorom, zbog čega je odlučeno kao u stavu trećem izreke, na osnovu člana 414. stav 1. ZPP.

Predsednik veća-sudija

Branislav Bosiljković s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković