Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju, zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka i pogrešne primene materijalnog prava, sa predlogom da se o reviziji odluči kao o izuzetno dozvoljenoj, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku.

Pravnosnažnom presudom, primenom materijalnog prava iz člana 220. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi čl. 90. i 91. Zakona o parničnom postupku i člana 30. Zakona o Ustavnom sudu, ocenjen je neosnovanim tužbeni zahtev da se, po osnovu poslovodstva bez naloga, obavežu tuženi da tužiocu kao advokatu isplate iznos naknade troškova za sastav ustavne žalbe podnete Ustavnom sudu u postupku utvrđenja povrede prava na suđenje u razumnom roku. Ovo zbog toga što tuženi nisu tužioca pisanim putem ovlastili za preduzimanje radnje pred Ustavnim sudom, niti je među njima postignut dogovor oko eventualne isplate nagrade advokatu za slučaj postignutog uspeha u tom postupku, a ne radi se o hitnom poslu koji nije trpeo odlaganje do pribavljanja punomoćja tuženih za preduzimanje pravnog posla u njihovo ime i za njihov račun.

Imajući u vidu sadržinu tražene pravne zaštite, činjenice utvrđene u postupku i način presuđenja, Vrhovni sud je ocenio da je drugostepena odluka u skladu sa praksom revizijskog suda i pravnim stavovima izraženim u odlukama Vrhovnog suda, u kojima je odlučivano o istovetnim zahtevima, sa istim ili sličnim činjeničnim stanjem i pravnim osnovom, zbog čega nema mesta odlučivanju o posebnoj reviziji radi novog tumačenja prava, niti postoji potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa ili u interesu ravnopravnosti građana. Takođe, ne postoji potreba ni da se odlučuje o posebnoj reviziji radi ujednačavanja sudske prakse, jer tužilac nije uz reviziju dostavio pravnosnažne presude iz kojih bi proizlazilo da je na drugačiji način odlučivano u istoj ili bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Iz navedenih razloga, primenom člana 404. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS”, br. 72/2011…10/2023, u daljem tekstu: ZPP) odlučeno kao u stavu prvom izreke.

Ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 410. stav 2. tačka 5., u vezi odredbe člana 479. stav 6. ZPP, Vrhovni sud je ocenio da revizija nije dozvoljena.

Odredbom člana 468. stav 1. ZPP propisano je da se sporovima male vrednosti smatraju sporovi u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe.

Odredbom člana 479. stav 6. ZPP propisano je da protiv odluke drugostepenog suda kojom je odlučeno u sporu male vrednosti revizija nije dozvoljena.

Tužba u ovoj pravnoj stvari podneta je 31.08.2017. godine. Vrednost predmeta spora je iznos od 22.500,00 dinara. Tužioci su obični suparničari pa se vrednost predmeta spora pobijanog dela radi ocene dozvoljenosti revizije ceni prema visini novčanog potraživanja svakog tužioca zasebno.

Imajući u vidu da se u konkretnom slučaju radi o sporu u kome se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje koje ne prelazi dinarsku protivvrednost 3.000 evra, što znači da se radi o sporu male vrednosti u kome revizija nije dozvoljena, to je i revizija tužilje nedozvoljena, primenom odredbe člana 479. stav 6. ZPP.

Na osnovu iznetog, primenom člana 413. u vezi člana 410. stav 2. tačka 5. ZPP, Vrhovni sud je odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Branka Dražić s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković