Republika Srbija
VRHOVNI SUD
Rev 430/2024
30.10.2024. godina
Beograd

Vrhovni sud, u veću sastavljenom od sudija: Dragane Marinković, predsednika veća, Zorice Bulajić, Irene Vuković, Vesne Stanković i Radoslave Mađarov, članova veća, u parnici tužioca Nacionalne službe za zapošljavanje, Filijala Kragujevac, protiv tuženog AA iz ..., čiji je punomoćnik Dragica Đekić, advokat iz ..., radi duga, odlučujući o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Kragujevcu Gž 2001/23 od 14.09.2023. godine, u sednici održanoj 30.10.2024. godine, doneo je

R E Š E NJ E

NE PRIHVATA SE odlučivanje o reviziji tuženog izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Kragujevcu Gž 2001/23 od 14.09.2023. godine, kao izuzetno dozvoljenoj.

ODBACUJE SE kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Višeg suda u Kragujevcu Gž 2001/23 od 14.09.2023. godine.

O b r a z l o ž e nj e

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P 4494/22 od 21.09.2022. godine, stavom prvim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu na ime sticanja bez osnova vrati iznose kao u ovom stavu izreke sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate. Stavom drugim izreke, obavezan je tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka od 7.812,00 dinara.

Presudom Višeg suda u Kragujevcu Gž 2001/23 od 14.09.2023. godine, odbijena je žalba tuženog i prvostepena presuda potvrđena.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tuženi je izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava sa predlogom da se o reviziji odluči kao izuzetno dozvoljenoj primenom člana 404. ZPP.

Odlučujući o dozvoljenosti izjavljene revizije na osnovu člana 404. stav 2. ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 ... 18/20) u vezi člana 92. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 10/23), Vrhovni sud je našao da nisu ispunjeni uslovi za odlučivanje o reviziji kao izuzetno dozvoljenoj, u smislu člana 404. stav 1. ZPP. Tuženi je sa tužiocem zaključio vansudsko poravnanje o međusobnim pravima i obavezama dana 02.09.2015. godine, kojim se tuženi kao korisnik sredstava saglasio da je neosnovano primio privremenu novčanu naknadu za period dvostrukog osiguranja u periodu od 06.11.2006. godine do 01.09.2007. godine. Pravnosnažnom presudom je usvojen tužbeni zahtev i obavezan tuženi da tužiocu zbog neispunjenja obaveza iz navedenog vansudskog poravnanja isplati tražene novčane iznose uz zaključak da se u konkretnom slučaju radi o potraživanju na ime sticanja bez osnova u kom slučaju se primenjuje rok zastarelosti iz člana 371. Zakona o obligacionim odnosima. Vrhovni sud nalazi da iz navoda revizije tuženog ne proizilazi potreba za razmatranjem pravnih pitanja od opšteg interesa, odnosno pravnih pitanja u interesu ravnopravnosti građana, a ne postoji ni potreba novog tumačenja prava, kao ni neujednačena sudska praksa, imajući u vidu vrstu spora i sadržinu tražene sudske zaštite, način presuđenja i razloge za usvajanje tužbenog zahteva. Naime, priznanje duga učinjeno vansudskim poravnanjem nije pravni osnov u obligacionopravnom smislu i ne menja pravni osnov tužiočevog potraživanja, niti utiče na dužinu roka zastarelosti tog potraživanja. Sporazum o vansudskom poravnanju od 02.09.2015. godine deluje samo na prekid zastarelosti, koja ponovo počinje da teče u smislu članova 387. i 392. st. 1. i 2. ZOO. Pored toga, tuženi nije uz reviziju dostavio presude iz kojih bi proizlazio zaključak o različitom odlučivanju u istoj pravnoj stvari.

Preuzmite dokument u PDF formatu