Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1 2016/24 od 19.09.2024. godine stavom prvim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu drugom izreke tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete zbog izostale zarade u periodu od marta 2019. godine do marta 2022. godine usled povrede prava na jednaku zaradu za iste vrednosti isplati ukupan iznos od 230.881,61 dinar sa zakonskom zateznom kamatom na pojedinačne iznose bliže određene ovim stavom izreke počev od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate. Stavom drugim izreke, preinačena je prvostepena presuda u stavu trećem izreke tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se obaveže tuženi da za tužioca uplati pripadajuće doprinose na pojedinačne iznose izostale zarade navedene u stavu drugom izreke prvostepene presude za period od marta 2019. godine do marta 2022. godine i to doprinose za obavezno penzijsko i invalidsko osiguranje Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje, doprinose za zdravstveno osiguranje Republičkom fondu za zdravstveno osiguranje i doprinose za slučaj nezaposlenosti Nacionalnoj služi za zapošljavanje. Stavom trećim izreke, preinačeno je rešenje o troškovima parničnog postupka sadržano u stavu četvrtom izreke prvostepene presude tako što je odbijen zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka u iznosu od 181.086,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od izvršnosti presude do isplate, a obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove prvostepenog postupka u iznosu od 7.208,82 dinara. Stavom četvrtim izreke, obavezan je tužilac da tuženom naknadi troškove žalbenog postupka u iznosu od 28.835,26 dinara.

Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu, tužilac je blagovremeno izjavio reviziju zbog pogrešne primene materijalnog prava, pozivajući se na odredbe člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. u vezi člana 403. stav 2. tačka 2. Zakona o parničnom postupku -ZPP („Službeni glasnik RS“, br. 72/11...18/20, 10/23) Vrhovni sud je utvrdio da revizija tužioca nije osnovana.

U postupku nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2. ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac je u utuženom periodu obavljao poslove „vozač“ kod tuženog. Uporedni radnik BB u utuženom periodu obavljao je identične poslove pri čemu je raspoređen na radno mesto „vozač 2“. Tužilac i uporedni radnik BB su radili u istom organizacionom delu zajednički poslovi, vozni park, saobraćaj. Tužilac poseduje III stepen stručne spreme ... struke, a BB poseduje IV stepen stručne spreme. Opis poslova radnog mesta tužioca i uporednog radnika BB je identičan (na osnovu izdatog putnog naloga i trebovanja vrši prevoz ljudi, opreme i robe u definisanim rokovima, odobrenoj kilometraži i normi potrošnje goriva za povereno vozilo; po potrebi obavlja dostave; vođenje računa o urednosti i redovnom održavanju poverenog vozila, obavljanje srodnih poslova koji odgovaraju stepenu i vrsti stručne spreme, znanju i sposobnostima zaposlenog). Iz iskaza tužioca, saslušanog u svojstvu parnične stranke, kao i svedoka saslušanih tokom postupka utvrđeno je da su tužilac i uporedni radnik kod tuženog obavljali identične poslove po vrsti i obimu koji zahtevaju jednaku odgovornost pri čemu je uporedni radnik imao koeficijent obračuna zarade 2,80, a tužilac 2,30. Visina tužbenog zahteva utvrđena iz nalaza i mišljenja veštaka ekonomsko-finansijske struke Dušana Orlića od 20.12.2022. godine koji je ispravljen izjašnjenjem od 03.10.2023. godine tj. prema obračunu razlike zarade po koeficijentu 2,80 koje je tuženi ugovorio sa uporednim radnikom u odnosu na obračunatu i isplaćenu platu po koeficijentu 2,30 koju je u utuženom periodu imao tužilac.

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da tužbeni zahtev tužioca u pogledu naknade štete u vidu razlike zarade osnovan imajući u vidu da tužilac i uporedni radnik rade identične poslove, da različita zarada za rad iste vrednosti nije dopuštena zbog čega im poslodavac ne može isplaćivati različitu zaradu, pa je shodno članu 104, 105. i 164. Zakona o radu tužiocu pripada pravo na razliku između pripadajuće i isplaćene plate za utuženi period.

Nasuprot stanovištu prvostepenog suda, pravilno je drugostepeni sud preinačujući prvostepenu presudu odbio tužbeni zahtev. Kod utvrđene činjenice da je za obavljanje poslova „vozača 2“ neophodan uslov IV stepen stručne spreme, a da tužilac poseduje III stepen stručne spreme, sud je ocenio da ne ispunjava uslov za obavljanje poslova „vozača 2“, i da ne postoji osnov za ostvarivanje prava na isplatu tražene razlike plate primenom člana 104. Zakona o radu.

Izjavljenom revizijom, po nalaženju Vrhonog suda, neosnovano se ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 104. Zakona o radu propisano je: da zaposleni ima pravo na odgovarajuću zaradu, koja se utvrđuje u skladu sa zakonom, opštim aktom i ugovorom o radu (stav 1.); - zaposlenima se garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruju kod poslodavca (stav 2.); - pod radom jednake vrednosti podrazumeva se rad za koji se zahteva isti stepen stručne spreme, odnosno obrazovanja, znanja i sposobnosti, u kome je ostvaren jednak radni doprinos uz jednaku odgovornost.

Odredbom člana 105. Zakona o radu propisano je da se zarada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca i drugih primanja po osnovu radnog odnosa u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu.

Po oceni Vrhovnog suda, imajući u vidu napred citirane odredbe, pravilno je drugostepeni sud ocenio da tužiocu ne pripada pravo na isplatu manje isplaćene zarade od pripadajuće zarade, prema koeficijentu isplate zarade na radnom mestu „vozač 2“, jer ne postoji pravni osnov za ostvarivanje predmetnog prava. U konkretnom slučaju, iz Pravilnika o sistematizaciji tuženog JMU RTS broj 186 od 20.06.2017. godine utvrđeno je da je u okviru organizacione jedinice zajednički poslovi vozni park, saobraćaj, sistematizovano radno mesto „vozač 2“ za koje su neophodni uslovi srednja stručna sprema, godinu dana radnog iskustva i vozačka dozvola B i C kategorije. Saglasno prilogu 2 Kolektivnog ugovora kod poslodavca JMU RTS broj 184/2 od 23.03.2018. godine kao i saglasno prilogu 2. Kolektivnog ugovora kod poslodavca JMU RTS broj 181/2 od 13.04.2021. godine, radno mesto tužioca „vozač“ razvrstano je u II grupu poslova podgrupa 1 a za to radno mesto je predviđena stručna sprema KV. Dakle, radno mesto uporednog radnika koji je razvrstano je u III grupu poslova podgrupa 2, predviđena je srednja stručna sprema (IV stepen) i koeficijent za obavljanje posla 2,80, a za radno mesto tužioca koje je razvrstano u II grupu poslova podgrupa 1 predviđena je srednja stručna sprema KV (kvalifikovani radnik) III stepen stručne spreme i koeficijent za obavljanje posla 2,30. Kod činjenice da su i tužilac i uporedni radnik obavljali iste poslove, ali imajući u vidu da tužilac ima kvalifikaciju III stepen stručne spreme, a uporedni radnik IV stepen stručne spreme ne postoji osnov za ostvarivanje prava na isplatu tražene razlike plate primenom člana 104. Zakona o radu. Prema odredbama Zakona o radu, zaposlenom se garantuje jednaka zarada za isti rad ili rad iste vrednosti koji ostvaruje kod poslodavca. Pod radom iste vrednosti se podrazumeva rad za koji se zahteva isti stepen stručne spreme, odnosno obrazovanja, znanja i sposobnosti, u kome je ostvaren jednak radni doprinos uz jednaku odgovornost. Naime, u situaciji kakva je u konkretnom slučaju, kada je za obavljanje poslova „vozača 2“ neophodan uslov posedovanje srednje stručne spreme (IV stepen), koju tužilac ne poseduje, pravilno je drugostepeni sud zaključio da tužilac nije obavljao rad iste vrednosti, budući da ne poseduje stručnu spremu, odnosno obrazovanje, koje se zahteva za poslove „vozača 2“. S toga, suprotno navodima revizije, nije došlo do povrede principa jednake zarade za isti rad, kako je to pravilno zaključio drugostepeni sud.

Pravilna je i odluka o troškovima postupka jer je doneta pravilnom primenom odredbe člana 153., 154. i 165. ZPP.

Iz navedenih razloga na osnovu člana 414. ZPP odlučeno je kao u izreci.

Predsednik veća - sudija

Mirjana Andrijašević, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković