Protiv pravnosnažne presude donete u drugom stepenu tužilac je blagovremeno, preko punomoćnika, izjavio reviziju zbog bitne povrede odredaba parničnog postupka, pogrešne primene materijalnog prava i pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja.

Ispitujući pobijanu presudu u smislu člana 408. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-US, 74/13-US, 55/14, 87/18, 18/20 i 10/23- drugi zakon) u daljem tekstu: ZPP, Vrhovni sud je našao da je revizija tužioca osnovana.

U postupku donošenja pobijane presude nije učinjena bitna povreda odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 2) ZPP, na koju revizijski sud pazi po službenoj dužnosti.

Prema utvrđenom činjeničnom stanju, tužilac, profesor ... sa VII-1 stepenom stručne, je bio zaposlen kod tužene na poslovima komunalnog inspektora, počev od 1995. godine. Pravilnikom o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta kod tužene od 25.12.2013. godine za radno mesto komunalnog inspektora bio je predviđen jedan izvršilac umesto dotadašnja dva izvršioca. Za razliku od ranijeg pravilnika, za navedeno radno mestno više nije bila predviđena stručna sprema završenog Fakulteta ..., koju poseduje tužilac, niti je navedena stručna sprema bila predviđena za neko drugo radno mesto kod tužene. Na osnovu navedenog Pravilnika, tužena je dana 10.01.2014. godine, donela rešenje kojim je utvrđeno da je tužilac neraspoređen, a prigovor tužioca na to rešenje odbijen je pobijanim rešenjem od 30.01.2014. godine. Nakon ovoga, rešenjem tužene od 27.02.2014. godine, koje je potvrđeno rešenjem od 13.03.2014. godine, donetim po prigovoru tužioca, tužiocu je prestao radni odnos kod tužene, sa obrazloženjem da ne postoji sistematizovano radno mesto koje nije popunjeno, a da odgovara njegovoj stručnoj spremi. Tužiocu nije ponuđeno drugo radno mesto, iako su nakon donošenja Pravilnika o organizaciji i sistematizaciji radnih mesta, određena radna mesta ostala nepopunjena. Tužiocu je pre prestanka radnog odnosa isplaćena otpremnina. Utvrđeno je i da je poslove komunalnog inspektora kod tužene, počev od 24.04.2013. godine, obavljao još jedan zaposleni, po zanimanju diplomirani menadžer, koji je, nakon prestanka radnog odnosa tužiocu, nastavio da radi kod tužene. Pored toga, kod tužene je, dana 27.08.2014. godine, izvršen redovan inspekcijski nadzor od strane Upravne inspekcije i utvrđeno, između ostalog, da na dan kontrole kod tužene radi šest lica po zaključenim ugovorima o obavljanju privremenih i povremenih poslova. Navedeni ugovori, zaključeni su u periodu od 01.04.2014. godine do 31.10.2014. godine, radi obavljanja poslova u Kancelariji za smanjenje siromaštva (4 lica) i u Odeljenju za budžet i finansije (2 lica).

Polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, prvostepeni sud je ocenio da su pobijana rešenja nezakonita, budući da su dati razlozi za njihovo donošenje nedovoljni i nekonkretizovani, te da se iz njih nije mogao izvesti zaključak da je kod tužene došlo do stvarnih promena u organizaciji i metodu rada, odnosno da je smanjen obim posla i da su pojedini poslovi ukinuti. Pored toga, iako Posebni kolektivni ugovor za državne organe, koji je važio u vreme donošenja pobijanih rešenja ne sadrži odredbe o kriterijumima za određivanje viška zaposlenih, po stanovištu prvostepenog suda, rukovodilac organa je, prilikom odlučivanja koji zaposleni je višak na radnom mestu na kome je zaposleno više izvršilaca, bio dužan da primeni objektivne kriterijume.

Drugostepeni sud je preinačio prvostepenu presudu i odbio tužbeni zahtev tužioca. Po nalaženju tog suda, diskreciono pravo tužene, kao poslodavca, je da u svrhu dobre organizacije i u pravcu racionalizacije i celishodnosti korišćenja finansijskih sredstava i radne snage, vrši unutrašnju organizaciju i sistematizaciju poslova, u skladu sa svojim potrebama. Poslodavac je ovlašćen da u skladu sa potrebama preduzeća i ekonomskom situacijom, sistematizuje ona radna mesta koja su mu neophodna, kao i da ukida radna mesta, odnosno smanjuje broj izvršilaca na propisanim radnim mestima, kao i da propisuje uslove koji su potrebni za njihovo obavljanje. Stoga, po oceni drugostepenog suda, tužena, i pored toga što je na poslovima komunalnog inspektora smanjen broj izvršilaca, nije bila u obavezi da sprovodi kriterijume za određivanje viška zaposlenih na tom radnom mestu, s obzirom da tužilac nakon donošenja Pravilnika od 25.12.2013. godine, više nije ispunjavao uslove za rad na predmetnim poslovima, jer nije imao odgovarajuću stručnu spremu, niti radna mesta koja su ostala upražnjena, predstavljaju odgovarajuća radna mesta za tužioca.

Po oceni Vrhovnog suda, osnovano se revizijom ukazuje da je pobijana drugostepena odluka doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava.

Odredbom člana 64a stav 2. tačka 6) Zakona o radnim odnosima u državnim organima („Službeni glasnik RS“, broj 48/91 ... 23/13), propisano je da se zaposlenom otkazuje radni odnos, između ostalog, kada usled promena u organizaciji stekne status neraspoređenog, a ne može mu se obezbediti radno mesto u istom ili drugom državnom organu.

Odredbom člana 65. istog zakona, propisano je da ako je u državnom organu došlo do smanjenja broja zaposlenih, odnosno postavljenih lica, usled promena u organizaciji i metodu rada, odnosno usled smanjenja obima i ukidanja poslova, zaposleni i postavljena lica raspoređuju se na radna mesta u istom ili drugom državnom organu koja odgovaraju njihovoj stručnoj spremi (stav 1). Ukoliko se zaposleni, odnosno postavljeno lice, ne može rasporediti u skladu sa st. 1. i 2. ovog člana, funkcioner, odnosno organ iz stava 2. ovog člana, donosi rešenje kojim se utvrđuje da je zaposleni, odnosno postavljeno lice, ostao neraspoređen (stav 4).

Odredbom člana 66. stav 1. navedenog zakona, propisano je da zaposleni u državnim organima, odnosno postavljena lica, koji su ostali neraspoređeni na način utvrđen u članu 65. ovog zakona imaju ista prava i obaveze kao i zaposleni za čijim je radom prestala potreba u preduzećima, utvrđena zakonom.

Po stanovištu Vrhovnog suda, pravilan je zaključak prvostepenog suda da su pobijana rešenja tužene nezakonita, jer, u konkretnom slučaju, nije moglo biti doneto rešenje kojim je tužilac ostao neraspoređen, a da mu se nakon izmene Pravilnika, i tim izmenama stvorene pravne situacije da više nije ispunjavao uslove za rad na dotadašnjem, a niti na bilo kom drugom radnom mestu u okviru istog organa, prethodno nije pokušalo obezbediti odgovarajuće radno mesto u drugom opštinskom organu na teritoriji Opštine Pećinci. Samim tim, a iz razloga što je citiranim članom 65. navedenog Zakona, otkazivanje radnog odnosa usled smanjenja broja zaposlenih u jednom organu, uslovljeno ispitivanjem, u ovom slučaju, mogućnosti obezbeđivanja radnog mesta u drgom organu Opštine Pećinci, jer je izmenama Pravilnika tužilac onemogućen da to pravo ostvari u okviru istog organa, otpao je i osnov za donošenje rešenja kojim je tužiocu otkazan radni odnos, iz razloga koji je propisan u odredbi člana 64a stav 2. tačka 6. Zakona o radnim odnosima u državnim organima. Pobijanom presudom, citiraju se odredbe člana 64a stav 2. tačka 6. i člana 65. Zakona o radnim odnosima u državnim organima, i ukazuje na obavezu tužene da tužiocu ponudi da ga u skladu sa stručnom spremom rasporedi na druge poslove, te da stručna sprema koju tužilac ima nije predviđena kao uslov ni za jedno sistematizovano radno mesto kod tuženog na osnovu Pravilnika od 25.12.2013. godine a da upražnjena radna mesta ne predstavljaju odgovarajuće radno mesto za tužioca. Međutim, iz obrazloženja presude, a ni iz spisa predmeta se ne može izvesti zaključak da je, kako je to i napred navedeno, tuženi tužiocu pokušao obezbediti odgovarajuće radno mesto u drugom organu Opštine Pećinci. Uz to odgovarajući na navode revizije, tuženi preko zakonskog zastupnika, citira iste odredbe, zaključujući da iz njih proizlazi da se zaposleni oglašava neraspoređenim, između ostalog i, ako se ne može rasporediti u drugom organu na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi. Naveo je i da ga, u konkretnom slučaju, nije mogao rasporediti ni na jedno radno mesto kod tuženog, zbog čega je stekao status neraspoređenog. I pored tih navoda tužene, koji se tiču mogućnosti eventualnog raspoređivanja u drugom organu, kako je to i napred navedeno, niti se iz obrazloženja revizijom pobijane presude, a ni iz spisa predmeta vidi da je tuženi, pre oglašavanja tužioca neraspoređenim, proveravao mogućnost zapošljavanja tužioca u drugom opštinskom organu sa stručnom spremom, sa kojom je kod njega obavljao poslove komunalnog inspektora (npr. u okviru organa koji obavlja poslove vezane za ...) ili bilo kom drugom organu uprave u okviru Opštine Pećinci. Razlozi iz obrazloženja revizijom pobijane presude Apelacionog suda u Novom Sadu i sadržina odgovora na reviziju, kojim se potkrepljuje pravilnost rešenja o neraspoređivanju i rešenja o prestanku radnog odnosa, se sastoje u tome da tuženi nije imao ni jedno radno mesto koje je mogao ponuditi tužiocu, bez pojašnjenja, zašto nisu pokušane navedenom odredbom propisane mogućnosti raspoređivanja tužioca u nekom drugom organu opštine, čime u presudi suprotno članu 374. stav 2. tačka 12. ZPP-a, nisu navedeni razlozi o bitnim činjenicama. Treba imati u vidu i da je rešenje o prestanku radnog odnosa rezidualna mera koja je mogla da usledi tek ako napred navedena mera pokušaja obezbeđivanja radnog mesta u okviru drugog organa, nije dala rezultate. Dakle, otkazni razlog usled smanjenja poslova dovodi do prestanka radnog odnosa određenih zaposlenih ali uz ispunjenje određenih uslova. Osnovni je, da se u ovom slučaju, otkaz ugovora o radu tužiocu uz onemogućavanje obezbeđivanja radnog mesta u okviru istog organa, mogao dati samo u situaciji kada mu se nije moglo obezbediti radno mesto u okviru drugog opštinskog organa, kao jedna od mera primene kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih.

Zbog činjenice da se pod odgovarajućim poslom, podrazumeva posao za čije se obavljanje traži ista vrsta i isti stepen stručne spreme, koji su utvrđeni Pravilnikom, nije postojala mogućnost raspoređivanja tužioca na drugo radno mesto, sa nižom stručnom spremom u okviru istog organa, pa su navodi revizije u tom smislu neosnovani.

I pored činjenice nemogućnosti Vrhovnog, kao redovnog suda da se zbog nenadležnosti upušta u ocenu pravilnosti i zakonitosti Pravilnika o izmenama i dopunama Pravilnika o sistematizaciji radnih mesta u Opštinskoj upravi opštine Pećinci broj 112-266/2013 od 25.12.2013. godine, kao opšteg akta tuženog, sud ne može a da ne primeti da je izmena tog Pravilnika doneta zloupotrebom diskrecionog prava od strane načelnika Opštinske uprave opštine Pećinci BB, sa namerom sticanja pravnog osnova, koji će kasnije poslužiti kao podloga za vršenje zloupotrebe prava. Institut zloupotrebe prava, štiti zaposlenog kao opštevažeći princip u ugovornom pravu (član 13. Zakona o obligacionim odnosima), koji se, imajući u vidu poreklo ugovora o radu, supsidijarno primenjuje i u oblasti rada. Zloupotreba prava postoji i kad poslodavac ispoštuje formu ali ne i suštinu (razloge) instituta tzv. viška zaposlenih, ako vređa cilj ili svrhu. Na zloupotrebu upućuje činjenica da je načelnik Opštinske uprave Pećinci, samo godinu dana pre donošenja tužbom osporenih rešenja, izmenio Pravilnik u pogledu radnog mesta komunalnog inspektora, kada je povećan broj izvršilaca na tom radnom mestu gde je, pre toga, tužilac bio jedini izvršilac. Navedeno, a kako to pravilno zaključuje i prvostepeni sud, upućuje na zaključak da je povećan obim poslova komunalnog inspektora, pa tuženi nije dokazao zbog čega se, samo u vremenskom intervalu od jedne godine, smanjila potreba za ovom vrstom poslova, usled čega je jedan izvršilac, i to upravo tužilac, bio višak. Ovo posebno što je tužilac, bio jedan od dva izvršioca na radnom mestu komunalni inspektor, gde je obavljao poslove u znatno dužem vremenskom periodu u odnosu na drugog izvršioca. Naime, tužilac je obavljao poslove komunalnog inspektora još od 1995. godine, dok je drugi izvršilac VV, zasnovao radni odnos tek 24.04.2013. godine, izmenama Pravilnika od 30.01.2013. godine, tj. povećanjem broja izvršilaca na istom radnom mestu, sa jednog na dva izvršioca. Međutim, samo nakon godinu dana, isti rukovodilac organa, ponovo je izmenio Pravilnik, tako što je smanjio broj izvršilaca i promenio posebne uslove za rad na radnom mestu komunalnog inspektora u pogledu vrste stručne spreme, tako što je izostavio stručnu spremu koja se stiče završenim Fakultetom ..., iako je tužilac upravo sa tom stručnom spremom svo vreme obavljao poslove komunalnog inspektora. Na taj način je izbegnuta primena kriterijuma za utvrđivanje viška zaposlenih i merila na osnovu kojih se vrši personifikacija viška zaposlenih putem ocene uspešnosti u radu i drugih merila u odnosu na drugog komunalnog inspektora, koji je ostao na radnom mestu, dok je tužilac onemogućen da i dalje nastavi sa radom na istom radnom mestu. Navedeno, a s obzirom da je ostavljena mogućnost da se poslovi komunalnog inspektora mogu obavljati sa stručnom spremom menadžmenta, upućuje na jasnu nameru izmene Pravilnika, u cilju stvaranja uslova za donošenje najpre rešenja kojim je tužilac ostao neraspoređen, a nakon toga i rešenja o prestanku radnog odnosa, dok je kasnije, napred navedeni primljeni komunalni inspektor, sa neuporedivo kraćim radnim stažom i sa stručnom spremom diplomiranog menadžera, stečenom na Fakultetu za menadžment u Novom Sadu, nastavio da radi na navedenom radnom mestu komunalnog inspektora. Upravo stručna sprema koju poseduje drugi komunalni inspektor, sa neuporedivo kraćim radnim stažom u odnosu na tužioca, u okviru istog stepena stručne spreme, kao uslov za rad na radnom mestu komunalni inspektor, prilikom izmene Pravilnika, koja je imala prednost u odnosu na stručnu spremu tužioca, zajedno sa pitanjem, koliko je tako stečeno obrazovanje, bliže opisu poslova komunalnog inspektora od stručne spreme tužioca i garant kvalitetnijeg obavljanja tih poslova, upućuje na zloupotrebu diskrecije prilikom izmene opšteg akta, kao osnova za kasniu zloupotrebu prava od strane inicijatora izmene Pravilnika. Izostavljanje stručne spreme, koja se stiče završenim Fakultetom ... a ostavljanjem stručne spreme stečene na Fakultetu za menadžment, kao jednom od pravilnikom propisanim uslovom, potrebnim za obavljanje poslova komunalnog inspektora, upućuje na nameru rukovodioca organa da izmenom Pravilnika, u tom smislu, pogoduje jednom od dva izvršioca na istom radnom mestu, stavljajući u neravnopravan položaj drugog izvršioca, tj. potpuno ga isključujući iz mogućnosti da, iako daleko iskusniji, na radnom mestu komunalnog inspektora, nastavi da obavlja te poslove. I ne samo to, već i činjenicom nepredviđanja Pravilnikom da se sa Fakultetom ..., može obavljati bilo koje sistematizovano radno mesto kod tuženog, tužilac je potpuno eliminisan od mogućnosti da ostane na bilo kom radnom mestu kod tuženog sa navedenom stručnom spremom, na odgovarajućim poslovima. Navedeno upućuje na to da se radi o slučaju u kojem je spolja (kroz izmenu Pravilnika) formalno pokriven sadržaj prava, koji je u konkretnom sporu donošenjem rešenja o neraspoređivanju, a posledično tome i rešenja o prestanku radnog odnosa, postao vidljiv kao akt zloupotrebe prava, čime je forma preovladala suštinu prava i formalizam u pravu trijumfovao nad pravičnošću. Smanjenjem broja komunalnih inspektora na jednoj opštini, pored opšte poznate činjenice nagomilanih komunalnih problema, svuda oko nas, i svođenjem tog radnog mesta na samo jednog izvršioca, upuućuje na to da inicijator izmene Pravilnika nije postupao u dobroj veri i pravično, a što zasigurno nije doprinelo ni boljem funkcionisanju sistema rada komunalne inspekcije, a uz to je tužiocu prouzrokovana šteta. Dakle, nije se davala adevkatna težina relevantnim činjenicama koje su ključne za funkcionisanje rada komunalne inspekcije, čemu je doprinelo to što diskrecija, prilikom njene primene, ostvalja mnogo prostora za zloupotrebu, ukoliko se tako povereno ovlašćenje, kao u ovom slučaju, ne vrši u skladu sa ciljem zbog čega je ono i dato. Na to upućuju i u izjavi pred prvostepenim sudom dati uopšteni razlozi za izmenu Pravilnika od strane svedoka BB (rukovodioca organa), koji je izjavio da je on procenio kako je dovoljan samo jedan komunalni inspektor, bez detaljnog izjašnjenja o tome na osnovu kojih kriterijuma i merila je došao do takvog zaključka. S toga je ovakva zloupotreba prava, posredno, kroz poništaj nezakonitih napred navedenih rešenja Opštinske uprave opštine Pećinci, pravilno sankcionisana od strane prvostepenog suda.

Kako je, od strane prvostepenog suda, usvojen tužbeni zahtev tužioca za poništaj rešenja o otkazu ugovora o radu, to je pravilna i odluka o vraćanju tužioca na rad, jer je posledica poništaja rešenja o otkazu ugovora o radu, reintegracija zaposlenog na osnovu odredbe člana 191. stav 1. Zakona o radu.

Iz razloga što je drugostepeni sud zbog pogrešne primene materijalnog prava odbio tužbeni zahtev tužioca, Vrhovni sud je na osnovu člana 416. stav 1. ZPP, preinačio drugostepenu presudu, tako što je odbio žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu, te odbio zahtev tuženog za naknadu troškova prvostepenog i drugostepenog postupka.

Tužilac je uspeo u postupku po reviziji, pa mu, na osnovu čl. 153. i 154. ZPP, pripadaju i opredeljeni troškovi ovog postupka za sastav revizije u iznosu od 49.500,00 dinara u skladu sa Tarifom o nagradama i naknadama troškova za rad advokata („Službeni glasnik RS“, broj 43/23).

Iz tih razloga, Vrhovni sud je, primenom odredbe člana 165. stav 2. ZPP, odlučio kao u stavu drugom izreke.

Predsednik veća - sudija

Željko Škorić, s.r.

Za tačnost otpravka

Zamenik upravitelja pisarnice

Milanka Ranković